Verujem da postoje dva
prevladavajuća stava prema bivšoj Jugoslaviji: ona se
smatra ili komunističkim zlom koje je mučilo svoje narode
ili socijalističkim rajem mogućnosti, bratstva i čega već.
Mislim da su oba stava pogrešna. Onima koji osuđuju
Jugoslaviju, rekla bih da je ona ipak obezbedila besplatno
obrazovanje, zdravstvo i stanovanje za većinu, što je – sa
današnjeg stanovišta – ogromno dostignuće. Ali ono što
jugonostalgičari zaboravljaju jeste da se ona nije izborila
sa kulminirajućim tenzijama: ekonomskom krizom, ali najviše
nacionalističkim strastima koje su na kraju dovele do
razornog rata. Svesna sam da je toliko ljudi u svim bivšim
republikama danas razočarano onim što je usledilo nakon
razdvajanja – i to s pravom. Ne smatram da je bilo koja od
bivših republika inspirativna kao politički subjekt, iako u
naučnom i umetničkom pogledu sve imaju toliko toga da
ponude. U knjizi sam želela da uhvatim sentiment
jugonostalgičara, što je za mene tragično: pokušavati da
oživiš nešto što nikada nije postojalo, bar ne onako kako
oni to zamišljaju. Ali sam takođe želela da pokažem kako ta
nostalgija ipak pruža osećaj zajedništva u vremenima kada
smo ohrabreni da brinemo samo o sopstvenoj dobrobiti.