autor tekst 001

 

 

Janez Čuček

 

Legendarna tv voditelj o očajnim životima nesrećnih kolega 

 Televizijski voditelj i novinar Janez Čuček proslavio je 28. januara 80. rođendan. Sa njim smo se ovom prilikom prisetili njegove bogate karijere i debatnog novinarstva nekada i sada.

 „Ostanite uz nas.“ Mnogi se i danas sećaju reči kojima je Janez Čuček, još uvek jedno od najprepoznatljivijih lica RTV Slovenije, dve decenije između 1978. i 1998. zatvarao Dnevnik. Vodio ga je u „zlatnim vremenima” televizije sa drugim velikim imenima malog ekrana, poput Tomaža Terčeka, Lidije Hren i Jure Pengova.

 Ali to je bio samo najvidljiviji deo njegovog novinarskog rada, onaj koji donosi najviše priznanja. I sam više puta naglašava da je dobrom vođi potreban i dobar novinar. I da je nesumnjivo bio - prvo u listu Dnevnik, zatim u Narodnom listu, gde je dugo bio i na mestu urednika spoljne politike, istovremeno i kao lider. Svoje novinarsko znanje pretočio je u seriju knjiga uglavnom o spoljnoj politici kao što su Terorizam, Između Kube i Indije, Vek svetskih ratova i Ostani s nama. Kada je završio karijeru 1998. godine, odmah je dobio nagradu za životno delo Društva novinara Slovenije.

 „Ili ste novinar ili niste. Ne možete ići na posao u osam, a kući u četiri. Morate uložiti svoje srce u stvari. A čini mi se da je toga sada manje. Manje je i kolegijalnosti i solidarnosti, što je inače problem za čitavo društvo. Ne znam da li je to povezano sa fokusom na zarađivanje novca, a još manje mi je razumljivo da je to slučaj i sa nacionalnom kompanijom kojoj nije cilj da uopšte ostvari profit“, kaže on o današnjem novinarstva, ali dodaje da su na "njegvoj" televiziji njeni čelnici i dopisnici i dalje veoma ponosni. Nema sumnje da je bio novinar srcem i umom, ne samo tokom radnog vremena, već stalno. „Uživao sam ići na posao. Mislio sam da idem u klub gde ću se dobro zabaviti, a u stvari je uglavnom bilo tako.“ Ne miruje ni u penziji, jer piše nedeljne kolumne o televiziji za Nedeljski dnevnik i povremeno druge priloge, i i dalje mnogo čita – najmanje 100 knjiga godišnje. Takođe je veoma aktivan u sportskom i društvenom životu, jer ne propušta nedeljni termin za tenis i druženje uz šampanjac sa dugogodišnjim prijateljima - među izabranim su Mojmir Sepe, Jure Robežnik i Ivo Daneu. 

Radili ste na RTV-u u vreme kada je i slovenačka televizija počela da shvata značaj voditelja kao zvezda malog ekrana. Kako ste to doživeli?

 U reprezentaciji nije bilo zvezdaša. Mislim da nisu baš voleli da čuju i dozvoljavaju bilo kome da bude loša slavna ličnost. Sećam se pokojnog Tomaža Terčeka, kojeg su nesumnjivo svi poznavali i kome su se divili. Trebalo je da bude zvezda, ali nije. Šta to znači u SAD? Da imate priznanje i uticaj, a ujedno i svoj službeni automobil i izuzetno visoku platu – ukratko, televizija grli svoje zvezde. Kod nas to nije bio slučaj; Terček je imao istu platu kao i svi ostali. Bili smo više polovične zvezde.

 Zašto su se imena poput Pengova, Terčeka, Hrena, Bobovnika, uključujući i vaše, toliko zadržala u sećanju ljudi?

 U istoriji nacionalnog lista, novine je u različitim vremenima vodilo više od pedeset lidera. Ako pitate ljude danas, možda ih se može setiti pola tuceta. Samo liderstvo nije, ne znam, velika stvar u novinarstvu, jer nije posebna umetnost napisati i isporučiti tih 15, 20 saopštenja ne duže od trideset sekundi. Ali postoji jedna kvaka: ne možete postati lider ako nemate novinarsku kilometražu, iskustvo i znanje iza sebe. Ali postoji i određena hemija, neodredivi kvalitet koji nije nužno vezan za kvalitet novinarskog rada. Neke ljude gledaoci preferiraju nad drugima. 

Kako ste funkcionisali?

Da li je među vama bilo takmičenje u popularnosti ili ste se međusobno podržavali?

 Radio sam sa različitim ljudima u različito vreme, takođe u različitim sistemima. Neki su bili profesionalni prezenteri i ništa drugo nisu radili, ali većina nas je bila aktivna kao novinari u drugim oblastima. Moj glavni zadatak, za koji sam primao platu, bio je uređivanje spoljnopolitičke redakcije, ali sam jedno vreme bio i urednik Dnevnika. U isto vreme, još uvek sam bio novinar i radio sam članke, intervjue i emisije. 

Kakav je bio iskorak iz novinskog novinarstva?

 U početku je ovaj skok bio pun nepoznanica. Nisam ni znao kako govorim, jer nikada ranije nisam čuo sebe na traci. Bio sam veoma skeptičan pre prvog priloga. Bio sam siguran da govorim nekim čudnim dijalektom koji nije za TV, ali ispostavilo se da sam prilično dobar u tome. Bio sam skeptičan i prema svom izgledu, koji je, nažalost, podjednako važan i na TV-u. S druge strane, skok je bio uzbudljiv, jer je bio drugačiji način rada i pre svega drugačija tehnika. Otkucali ste članak za novine, ali je snimanje i montaža tek počelo na TV-u u to vreme.

 Koliko ste danas zadovoljni radom svojih rukovodećih kolega?

 Ali ko sam ja da sudim svojim kolegama? Siguran sam da svi daju sve od sebe, ali sigurno ima boljih, drugih lošijih.

 U jednom razgovoru ste spomenuli da im nedostaje novinarska pozadina. Čini se da ih to čini manje doslednim i nemilosrdnim sa sagovornicima koji izbegavaju, jer često nisu u stanju da izvuku smislene odgovore.

 Ne sećam se da je tako nešto rekao, ali dobar voditelj mora apsolutno da bude novinar sa najmanje deset godina iskustva. Ne možete nekoga bez iskustva postaviti na rukovodeću poziciju, jer ga ljudi neće prihvatiti, a njemu će biti neprijatno, jer jednostavno neće imati dovoljno znanja i iskustva. Međutim, ne bih se u potpunosti složio oko posvećenosti pronalaženju odgovora. Slavko Bobovnik, na primer, neprestano grebe i grize, pokušavajući da dođe do konačnog odgovora. I nije jedini.

 Koliko je važan autoritet vođe? Da li treba da se stavi više u drugi plan i da pusti informacije da govore same za sebe?

 Lider nesumnjivo mora imati autoritet. Ali struktura i sadržaj nisu samo njegova stvar. Prvu sesiju o skeletu emisije imali smo dan ranije, sutradan smo se ponovo našli u devet i dodali nove, sveže stvari, i konačno smo formirali strukturu u sesiji u tri. Uz voditelja, u tome su učestvovali urednici Dnevnika i pojedinih oblasti. Ukratko, stvaranje Dnevnika je bio timski rad, ali je naravno na vođi pala odgovornost da sve to poveže i predstavi narodu. Koliko ja znam, i danas radi slično. Ono što se u međuvremenu značajno promenilo je tehnologija. Sećam se izveštavanja sa Dalekog istoka pre mnogo godina. Kamerman je snimao na traku, a kada je snimio reportažu, otišao sam na aerodrom, na primer u Džakartu, i zamolio pilota koji je tog dana išao u Evropu da ponese traku sa sobom i odnese je predstavniku Jat (Jugoslovenski avioprevoznik, op. a.). U međuvremenu sam na televiziji objavio gde i sa kim će stići, da ga je pokupio pilot Jata i odvezao u Beograd, gde ga je na aerodromu čekao predstavnik televizije. Cela stvar je trajala 24 sata. Danas bih kod sebe imao kompjuter, gde bih kačio prilog i za pola sata bio bih u Ljubljani. To je odlučujuća prednost današnjeg televizijskog novinarstva.

 Međutim, ova vremena se vide kao zlatna vremena novinarstva, a danas uglavnom govorimo o brojnim problemima koji ga muče. Da li je ovo opravdano?

 To je. Ostavimo reprezentaciju malo po strani, jer ima drugačiju strukturu. Ostalo novinarstvo je palo u kandže kapitalizma, koji ima samo jednu vodilju – profit. Možete ostvariti profit smanjenjem troškova što je više moguće. Što znači da sa manje ljudi radite ono što biste radili bolje i udobnije da ih je više. Pre dvadeset godina to nije bio slučaj, novinari su dobijali bolje uslove za rad. Da ne govorimo o nesrećnim kolegama frilenserima koji žive očajnički teškim životom jer vlasnici svim silama žele samo profit i više ih nije briga ko ga i kako pravi.

 Da li je to gore od državne kontrole? I danas čujemo kako je partija u Jugoslaviji gušila slobodu govora i informisanja, a novinare doživljavala kao društveno korisne radnike koji svoju funkciju imaju u strukturi vlasti.

 U očima vlasti zaista jesmo, ali ne u svojim očima. Uticaj politike na novinarstvo tada i sada nije se mnogo promenio. Političari širom sveta iu svim epohama žele da kontrolišu i utiču na novinare i medije kako bi ih lično promovisali ili njihove klijente. Jedina razlika je što je tada bila jedna stranka, a sada ih je nekoliko.

 izvor: njena.svet24.si ›››