Već nekoliko decenija dela Ive
Andrića nalazi se u obaveznoj školskoj lektiri i među mlađom
generacijom usvojeno je mišljenje da je ovaj velikan
književnosti dobio nagradu za roman ''Na Drini ćuprija''.
Ipak, to nije u potpunosti tačno.
Ivo Andrić je dobio, onako kako
pravila komiteta i nalažu, Nobelovu nagradu za "epsku snagu
kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom
jednog značajnog istorijskog perioda svoje zemlje".
Neki izvori koriste termin
"Bosanska trilogija". On sublimira tri književna dela Ive
Andrića na osnovu kojih je komitet odlučio da baš njemu
nagradu i uruči. Iako se na zvaničnom sajtu Nobelovog
komiteta ovakav podatak ne nalazi, priča se da su "Travnička
hronika","Gospođica" i "Na Drini ćuprija", ''glavni krivci''
što je nagrada otišla u ruke našeg pisca.
Nagrada je Andriću dodeljena u
Stokholmu 10. decembra 1961. godine, u dvorani Koncertne
palate Švedske kraljevske akademije.
Književnik je celokupni novčani
iznos od Nobelove nagrade, iz dva dela, poklonio
Bibliotekarskom fondu Bosne i Hercegovine.
Mada je u knjizi rođenih upisano
da je Ivo Andrić rođen 9. oktobra 1892, u svim dokumentima
gde je svojeručno upisivao datum rođenja pisao je 10.
oktobar. Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo, gde joj
je muž službovao. Godine 1894. otac mu umire od tuberkoloze.
U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu.
U jesen 1903. godine upisuje se u
Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju
bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom, koja
radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima.
Među gimnazijalcima zapažen je
kao pripadnik nacionalističke omladine. Sarađuje u Hrvatskoj
riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku – objavljuje
recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim
izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz
Krakova. Od svog prijatelja Durbešića 28. juna 1914. saznaje
da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik,
i potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a kasnije u
Rijeku i brodom dolazi u Split.
Sutradan ga policija hapsi kao
pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. Potom 2. jula
1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni
mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi
Andrićeva prva knjiga "Ex Ponto", pesme u prozi.
List Borba 19. oktobra 1961.
objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za
Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi
Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost.
Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se
Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.
Imao je bogatu diplomatsku
karijeru, službovao u osam država i deset gradova.
Ovo je jedna molitva iz ''Znakova pored puta''
''Bože, ne dopusti da srce naše
ostane prazno, nego daj – pošto od tvoje volje sve zavisi –
da uvek želimo i da se nadamo, i da to što želimo bude dobro
i stvarno i da naša nada ne bude isprazna. Daj da predmet
naših želja bude viši i lepši od našeg života i da se dobroj
nadi nikad ne iznevjerimo zbog kratkih i varljivih
ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju odmor.
Daj nam prav put, sa prolaznim
posrtanjima, a sa mirom i slavom na kraju. I daj nam
mudrosti i hrabrosti, kad nam daješ iskušenja.
I ma kuda išli i lutali, ne daj
da na kraju ostanemo izvan tvoje sveobimne harmonije, jer to
svake sekunde, na svakom mestu, svakim delićem bića
želimo.''
Umro je na Vojnomedicinskoj
akademiji u Beogradu 13. marta 1975. godine, u 82. godini.
Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.
Njegovim delima i rečima se
vraćamo, a kako i ne bismo?! Opisivao je život toliko
precizno da najčešće u njegovim knjigama nađemo odgovore na
pitanja koja su nas sustigla. Pa zato, izdvajamo neke od
rečenica nobelovca od poverenja.
- ''Čoveka ćete najbolje upoznati
ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli
besplatno.''
- ''Čovek koji ne voli nije
sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore,
ni opasnost koja se u njoj krije.''
- ''Da je šutnja snaga, a
govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole da
pričaju.''
- ''Lepša duša dublje jeca.''
- ''Ljudi male pameti retko se
boje da ne budu dosadni.''
- ''Nisu svi ljudi tako rđavi kao
što to rđava (ćovjek) osoba misli.''
- ''U zemlji mržnje najviše mrze
onoga ko ne ume da mrzi.''
- ''U ovom društvu podjednako
patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to
otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo
redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli
da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo
ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo
se često, dugo, svirepo i besmisleno.''
- ''Kad bi ljudi znali koliko
malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.''
Priredila: Sanja Ćulibrk
.jpg)
