Tekst

autor tekst 001 ›››

Ivan Bojadžiski

Novinarstvo su upropastili krpelji koji su se uvukli u profesiju, sišući krv istine

Ivan Bojadžiski, ili skraćeno – Boja. Doajen, apsolutno najstariji aktivni novinar u Makedoniji, rođen 1943. godine. Trenutno je redovan dopisnik „Utrinskog vesnika“, a vlasnik je i urednik lista „Stipski glas“, jedinog štampanog medija u regionu. Sa Bojadžiskim razgovaramo o aktuelnoj situaciji u novinarstvu, (ne)poštovanju standarda u profesiji, otvorenoj propagandi...

Kada je prošlo više od pola veka profesionalno u novinarstvu, a vi ste svakodnevno aktivni, onda se postavlja pitanje: idu li novinari u penziju ili ne?

Bojadžiski: Novinar koji je u profesiju ušao punim čula, sa bezrezervnom ljubavlju, sa snažnom opsesijom pristrasnosti samo prema istini, ne priznaje penziju. Sve dok je moj um u dobroj formi i dok telo može da služi umu, ostaću novinar. Nadam se još bar deset godina prisustva u profesiji, koja je moj život i druga ljubav posle porodice.

Pratili ste ih, lično učestvujete u svim fazama makedonskog i bivšeg jugoslovenskog novinarstva. Opšta ocena struke i novinarskih proizvoda sada i, recimo, pre 30 ili 40 godina.

Bojadžiski: Tražite od mene da uporedim neuporedivo. Kroz svoju viziju onoga što je bilo i šta je novinarstvo danas, odgovorno bih rekao da je sve na štetu današnjeg aspekta kroz koji se izražava ova nekada poštena i odgovorna profesija. Uostalom, to se vidi iz moje knjige „Novinarska iskustva”. Postojala je prava demokratija u novinarstvu u prvom, tnr. „neslobodni sistem“. Sada kada je sistem „slobodan“, novinarstvo doživljava svoj najveći beg od slobode, što bi rekao From. O ovoj temi, iskustveno i argumentovano, mogu da polemišem sa bilo kim i u bilo kom mediju. U „neslobodnom“ sistemu bio sam 41 put na sudu, nikada nisam osuđen, išao sam na suđenja bez advokata, uvek govoreći da istini ne treba advokat, da je advokat sam za sebe i za sebe. U ovo „demokratsko“ vreme tri puta mi je suđeno, a dva puta je sud presudio novinaru. Tvrdim da su ove presude donete po nalogu, što je bilo nezamislivo u bivšem sistemu. Još jedan primer: u nekadašnjem sistemu za moje novinarstvo, održana je posebna sednica Opštinskog komiteta SKM u Štipu, sa namerom da mi sudi i da više ne mogu da budem novinar, u prisustvu druga Vasila Tupurkovskog, i sa podršku Dimčea Belovskog, visokih makedonskih i jugoslovenskih političara. Pet sati je moje pisanje o veoma važnim političkim događajima u gradu „pretresano” do detalja, jer „nisam bio u komitetu!” To je bilo 1983. godine, ali je većina članova SC stala na moju stranu. Može li se danas od bilo koga dobiti tako ljudska, snažna i moralna podrška? Mislim da svako ima svoj odgovor. Veliki francuski reporter Albert Londres lepo je naveo šta je odgovornost naše profesije. Napisao je: „Naš posao nije da udovoljavamo, a još manje da činimo nepravdu, naš posao je da dotaknemo ranu perom!“ Moj stav je da je naše društvo teško ranjeno, neuređeno, sa mnogo rana, ali većina „ „ugledni“ mediji, „urednici“ i „novinari“ umesto da dotaknu velike rane makedonskog organizma, oni svojim „novinarstvom“ u njemu samo stvaraju nove traume.

Raniji period obično smo definisali kao jednoumlje. Nije malo onih koji današnje vreme definišu kao bezumlje. Negde sam pročitao: nismo jugonostalgičari zato što se pečemo posle tog vremena, već zato što plačemo zbog sadašnjosti! „Ko nam je ovo uradio“, rekao bi Zingo?

Bojadžiski: Javno i bezrezervno priznajem: da, ja sam jugonostalgičar. Ali zašto? Razlog je jednostavan: jer nisam video bolje od tog vremena. Ni većina naših ljudi, ni ja, ni moja struka. Da je drugačije, taj period našeg života i novinarskog rada pominjali bismo tek sporadično. Ko nam je ovo uradio? Rekao bih, krpelji koji su se uvukli u profesiju, sišući krv istine bez koje nijedno društvo ne može napred. Oni, nesposobni za bilo šta konkretno u životu, a da bi sebi ostvarili visoke društvene koristi, pristali su da služe vođama umesto da budu na strani istine, naroda, javnosti, života... Pa, takvi smo mi danas na "najgledanijoj" televiziji imamo naratora vesti, a samu vest i ako je niste čuli. A ta tirada može da traje i deset minuta! To je krpelj (ne u smislu krpelja, već krpelja). Odvratno je videti, pošten organizam ne može da upije taj jaki otrov, normalan um se buni zbog te silne potčinjenosti... O novinarstvu ovde ne može biti reči.

Ivan Bojadžiski ne samo da je pisao za makedonske i medije iz bivše jugoslovenske zajednice („Trudbenik”, „Borba”, „Večernje novosti”...), već je stvarao i svoje medije. Vaš list „Stipski glas”, pored „Bitolskog vesnika”, jedini je štampan u Makedoniji. Odakle takav entuzijazam u vašim godinama, koji su vam motivi, ciljevi?

Bojadžiski: Zbog svega navedenog. Nisam spreman da se poklonim medijskoj armadi koja je novinarstvo svela na puko ropstvo. Imam svoj moral, svoju svest i savest, ne želim da odbacim proteklih 55 godina novinarstva. I danas sa najvećom strašću radim za „Utrinski vesnik“, pokrivam istok od Berova do Radoviša, od Radoviša do Svetog Nikole, od Svetog Nikole preko Probištipa do Kratova. Posao „Stipski glas” češće radim sufinansirajući novine iz svoje skromne penzije koju je prvo podigla centralna, a sada lokalna vlast. Nismo bili na njihovoj strani!?

Država vam ne pomaže, a u svoje nacionalne televizije ubacuje nebrojene pare. To ih stavlja u zavisan, klijentelistički položaj. Postoje li šanse da se iskoreni državni intervencionizam i vladino oglašavanje?

Bojadžiski: Postavljate ključno pitanje o budućnosti našeg novinarstva, a preko njega i naše demokratije. Ali veliki problem je što se proces ne samo što ne zaustavlja, već se još više poboljšava. Vladajuća partija je otvorila šest regionalnih TV stanica u naših šest regiona, uključujući i moj, istočni. O takvoj politici se pričalo godinu dana ranije. Ali šta mislite šta je njihov „program“. Patriotske pesme i priče, vladine reklame, novinari koji dremaju ispred kancelarija gradonačelnika, sve iz vladajuće stranke! Prilozi kao da živimo u zemlji Dembeliji, kao da je sve lepo i „ravno do Bačke!“... To je taj klijentelizam. I da li postoji šansa da se to iskoreni? Lično smatram da je za to potrebna vlast sa demokratskim kapacitetom, ali i odgovorne i hrabre strukture u novinarskoj hijerarhiji: od vlasnika medija, preko glavnih urednika - do novinara. I danas sam mišljenja da će svaka vlast želeti da ima medije na svojoj strani, ali na medijima je da vide šta im je zadatak i šta treba da rade. Odnosno, raditi po globalno usvojenim medijskim standardima, a ne prepuštati se požudi nečasno zarađenog novca, podučavanja i prodaje profesionalnih standarda.

Živimo u državi u kojoj građani, većina njih, plaćaju proizvod (uslugu) koji ne konzumiraju! Mislim na program javnog servisa MRTV. Kako na to gledate kao novinar i bivši član Saveta?

Bojadžiski: Javni servis je priča za sebe. Pre pet-šest godina bio sam član Saveta MRTV i predsednik Programskog odbora. Manja grupa nas je bila istomišljenika u borbi da MRTV postane zaista javna, a ne partijska služba. Po tom pitanju smo se žestoko borili, malim delom smo uspeli, većim delom nismo, jer je druga grupa bila brojnija. Pojedeno, a ne javni servis MRTV danas! Tamo je potreban generalni remont, javno je samo u domenu ravnopravnosti građana da plaćaju pretplatu, sve ostalo je posvećeno partiji na vlasti. Danas MRTV-om upravljaju ljudi za koje do sada niste čuli, koji nešto znače u medijskoj sferi. Čak ni mi koji smo u tome decenijama. Rezultat (poraz!) je tu!

Da li postoje „državni“, u smislu nacionalnih, centralnih (po mestu izlaska – emitovanja) i lokalnih medija?

Bojadžiski: Ovo je potpuna glupost. U doba ovako razvijenih tehnoloških komunikacionih sistema, koji su od sveta napravili globalno selo, pričati o „lokalnim medijima“ i o lokalnom novinarstvu je velika glupost. Radio „Kočani“, Ohridski „Super radio“, Radio „Sveti Nikole“ i svi drugi „lokalni“ mediji čuju se širom sveta. A moj „Glas Štipa3“, preko interneta, čita se i u Čikagu, i u Brizbejnu, i u Torontu, i u Minhenu i u Londonu, kao i u Štipu, odnosno svuda gde ima Štipljana, ali i naših iseljenika iz drugim mestima u Makedoniji. Internet je pomerio granice, a samo mi ovde još uvek „prebijamo sebe“, svađamo se oko nekakvog lokalnog i državnog novinarstva! Dakle, svaki razgovor na takvu temu je deplasiran. Ili je novinarstvo ili nije, ili si novinar ili nisi – nije bitno gde si. Trećeg nema.

izvor: proverkanafakti.mk ›››