Nije da ’nisu znali šta rade’,
itekako su vrlo dobro znali, ali nisu mogli da urade ništa
da to zaustave. Ovaj proces žrtvovanja (’oče, zašto si me
napustio?’, slično kao ’oče, zar ne vidiš da gorim?’, ’zašto
si takva impotentna stoka?’) nekome ko je po pravilu odsutan
kao da iskupljuje danak vezan za istog, a Isus tako, tek
pošto biva raspet, može mu se slobodno pridružiti i biti
Bog, tj. kao Hrist pored njega, naš novi dužnik... Isusovo
skončanje, za njega samog utoliko je samo besmislenije – sve
što može da vidi jesu grupe debila koje se neće smiriti dok
potpuno ne učine kao da ga nikad nije ni bilo
„Ono čega se moramo držati jeste
da je uživanje zabranjeno onome, kao takvom ko govori, ili
još, da bilo kome ko je subjekat Zakona, ono može biti
naloženo samo između linija, pošto Zakon počiva u samoj toj
zabrani.“ [1] Kako je ova prohibicija postala tako jaka, da
čak i uživanje, koje opsceni superego šapuće u okviru njega,
ponese sa sobom nepodnošljivi stepen rizika? Znamo da je
drugo ime za Zakon zapravoIme-Oca, ali kada je Otac izgubio
svoje ime? Zbog čega? Upravo zbog svog uživanja
(jouissance). Zato što je uživao kao Žena (onako kako to ne
mogu da podnesem). Na taj način, on je prestupio preko
linije, tj. otelotvorio moj seksualni fantazam, ono što
imam, ali što isto tako u stvarnosti ne bi smelo da se
dešava, da se obelodani, itd. On je radio ono o čemu smo mi
sinovi mogli samo da sanjamo (’preskakao po tri stepenika,
dok smo se mi kretali kao puževi’). Nakon što smo ga
sprečili da nastavi u svim tim stvarima (da uživa bez
zadrške, kao da niko od nas ne postoji, i kao da niko ne
treba da obraća pažnju na to što on radi), tako „mrtav bi
postajao jači no što je bio za života.“ [2] I to ne u smislu
uživanja, da ga nismo sasekli da u tome do kraja istraje,
već u smislu zabranjivanja, tj. onoga što se u sprezi sa
njim, preko fantazma sa kojim se okorelo pojednačio (zbog
čega je morao da nam plati), ticalo upravo nas, naših
mogućnosti, naše potentnosti.
Sada, pošto ga više nema,
otkrivamo šta? – da možemo još manje nego što nam se činilo
da možemo dok je on bio tu! Mi smo u aktu oslobađanja od
njega ti koji su postali još slabiji, gubitnici za sva
vremena (a hteli smo suprotno, da vladamo kao on, itd.).
Koji kada treba da uživaju, ne znaju više sasvim sigurno ni
kako to da postignu, koji stav da zauzmu. A pošto smo
shvatili šta smo uradili, ubrzo smo počeli da ga se plašimo
još više, baš zato što nam je još više toga postalo
zabranjeno (preko animizma, magije, svemoći misli, i dr.).
Zabrana (tabu) došla je u vidu Zakona (čiji zakonodavac ne
sme biti među živima), kao ego-ideal introjekcija, nagon
smrti prema libidinalnom objektu, dok je Otac, iz našeg
straha da ne budemo još slabiji, preko kajanja, postao
celivan kao totem, božanstvo, kao ono u nama veće od nas
samih (protiv čega ne možemo). Mi ga više ne znamo kao
običnog čoveka (ljude od krvi i mesa koji su nas rodili),
kakav je bio, šta smo mu zamerali, sve u čemu je bio
najbolji, ali ništa zato, on je postao Ime, tj. za Velikog
Drugog Neko i Nešto.
Tabu, kako ga određujemo kao
konturu Zakona, koncentrisan je u dvema glavnim
institucijama – u prohibiciji, zaziranju od incesta sa
jedne, i zabrani ubistva sa druge strane. Ove dve tačke
stavljaju nas na noge kada je reč o simboličkom poretku, i
to: zaziranje od incesta time što demonifikuje svaki
seksualni odnos sa osobom koja pripada istom totemu, dakle
sve ono oko čega nam je bilo krivo što radi pokojni vođa;
zabrana ubistva na način što zabranjuje mogućnost da se
primordijalni zločin, sveukupni uzročnik naše kastracije
(bilo da smo muškarci ili žene), opet dogodi, tj. da se
ponovi ono što bi nas podsetilo na isti i povećalo našu
slabost. Totem stoji iznad nas i reguliše naše odnose, ali
ujedno služi i kao neka vrsta simbola koji nas amnestira i
udaljava od onoga što smo počinili (’sada kada se svi
kajemo, normalno uređen život konačno može da otpočne’). Ako
pomešamo ove dve stvari, dobijamo smešu koja nas definitivno
raskida od infantilnih želja i pobuda, uvodi red, kulturu,
koja je, kako vidimo, sama u sebi problematična, koja se
gradi na temeljima jednog velikog licemerja spram
sveprisutne krivice, one koje ćemo morati da se s vremena na
vreme sećamo u naletima ekscesa, onoga što nam superego,
vrhovna majka, nalaže da ne zaboravimo (’svaki eksces
ostavlja gorak ukus’).
Vrhunac te amnestije koja dolazi
od ukipljenog, nepokretnog i utišanog totema mogla bi biti
izražena kao sledeća misao: „Da je otac sa nama postupao
ovako kao totem, mi nikada ne bismo došli u iskušenje da ga
ubijemo.“[3] Ipak, šta je ono malo što totem u konkretnom
smislu traži? To je žrtva, i to simbolična (neka životinja i
sl.). U tom gestu koji nazivamo obredom, običajem i koji
stavljamo u tradiciju, dakle u nešto čime se najviše dičimo
i što nam je najsvetije, mi radimo šta? – na simboličan
način ipak ponavljamo ubistvo Oca, i time kao da želimo da
kažemo: ’samo neka ovaj poredak potraje što duže’. Za svaku
stvar koja nam krene naopako, trebalo bi ubiti neku veću,
opasniju životinju, kako ne bismo i dalje ljutili bogove,
itd. Prema tome, ono što je zabranjeno (ubiti čoveka) ipak
je nekako neizbežno potrebno ponavljati (bez šansi da se
eskivira ako želiš da društvo funkcioniše, i ti u njemu) i
time iznova stavljati sebe u bizarnu poziciju nekoga ko
slavi svoj turoban zločin, svoju tamnicu u Zakonu. Ne spada
li baš taj momenat klanja i prilaganja žrtve u jedan od onih
na koji Lakan misli kada kaže da „Zakon zapoveda: Uživaj; na
šta subjekt može samo odgovoriti jednim: čujem, u kojem bi
uživanje bilo samo podrazumevano“? [4]
Na kraju krajeva, ko ubija Isusa
Nazarećanina iz Novog Zaveta? Niko drugi nego njegov
sopstveni narod, oni koji su do juče stajali pored njega,
koji nisu mogli da podnesu njegov jouissance, jer ih je time
gađao upravo sa mesta odakle ne mogu da mu vrate ništa drugo
zauzvrat. Prosto je zapanjujuće koliko narod u takvim
prilikama želi i iracionalno insistira na tome da se raspne,
npr. Isus, koji iza sebe nema nikakvih zločina, kriminalnih
radnji, itd., ali koji je, ništa zato, za njih oličenje
jednog ’moramo to da mu uradimo’, ’sve nas je učinio
zavidnim i nejakim spram sebe’, a da se jedan očigledan
kriminalac, ubica i lopov pusti na slobodu. Na ovom
vanljudskom porivu ’zločina zarad budućnosti’ leži
ukotvljeno celo hrišćanstvo, jer smo ga ubili da bismo
uopšte mogli da postanemo ljudi (kako bi svako oduzimanje
života u kategoričkom smislu postalo loša stvar). [5]
Upravo se u tome sastoji ono
’umro je za sve naše grehove’, jer da nije (da ga nismo
skršili), mi ne bismo mogli da budemo grešni, a ako to
nismo, onda nemamo nikakvih razloga da verujemo u Boga, da
budemo vernici (da ako budemo bili dobri u ovozemaljskom
životu...), itd. Dakle, nije da ’nisu znali šta rade’,
itekako su vrlo dobro znali, ali nisu mogli da urade ništa
da to zaustave (superego). Ovaj proces žrtvovanja (’oče,
zašto si me napustio?’, slično kao ’oče, zar ne vidiš da
gorim?’, ’zašto si takva impotentna stoka?’) [6] nekome ko
je po pravilu odsutan (Ocu prahorde) kao da iskupljuje danak
vezan za istog, a Isus tako, tek pošto biva raspet, može mu
se slobodno pridružiti i biti Bog, tj. kao Hrist pored
njega, naš novi dužnik. Iz svega ovog izlazimo nešto čistiji
(vratili smo krv za krv, jer sam Bog je taj koji umire na
krstu), ali ujedno udarajući još jače temelje Zakonu,
ego-idealu. Isusovo skončanje, za njega samog, zbog svega
ovog utoliko je samo besmislenije – sve što može da vidi
jesu grupe debila, koje se neće smiriti dok potpuno ne učine
kao da ga nikad nije ni bilo (čak i njegov leš mora nestati,
da bi ovaj prestao da im bude predmet mržnje, tj.
vaskrsnuti). Prema tome, kako vidimo, religija je drugo ime
za zataškavanje (zato nam i toliko odgovara). [7]
_______________
1. Lakan Ž. „Prevrat subjekta
i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom“ u Spisi,
Prosveta, Beograd, 1983, str. 301.
2. Frojd S. Totem i tabu,
Odabrana dela Sigmunda Frojda, knjiga četvrta, Matica
srpska, Novi Sad, 1984, str. 270.
3. Isto, str. 271.
4. Lakan Ž. „Prevrat subjekta
i dijalektika želje u frojdovskom nesvesnom“ u Spisi,
Prosveta, Beograd, 1983, str. 301.
5. Napomenimo da je ovaj
pomak, mestimično vrzmanje sa ego-ideala u skriveni
superego, od poštovanja Zakona do njegovog potajnog
ekscesnog kršenja, potpuno metonimički, i da se može
predstaviti transformacijom jedne od najjačih Božijih
zapovesti ’ne ubij!’ u ’ne!’...’ubij!’ (Žižek S. The Puppet
and the Dwarf – The Perverse Core of Christianity, MIT
Press, London, 2003. str. 25).
6. Žižek S. From Myth To
Agape, JEP – Number 8–9 – Winter-Fall 1999.
7. Freud S. (1927). The
Future of an Illusion. The Standard Edition of the Complete
Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI
(1927–1931): The Future of an Illusion, Civilization and its
Discontents, and Other Works, 1–56.
.jpg)
_001.jpg)