Ljudi postaju ateisti iz
različitih razloga. Neki se za ateizam opredeljuju u
mladosti, posle detinjstva provedenog u crkvenim školama.
Neke ateiste su odgajali ateistički roditelji. Ljudi postaju
ateisti i posle dugotrajnih teoloških studija. Ja sam
postala ateistkinja onako kako mnogi hrišćani postaju
hrišćani – činom vere.
Imala sam 6 godina i u
novoj haljini s karnerima tražila uskršnje slatkiše po
dvorištu. Onda mi je mama ispričala priču o Uskrsu. Veoma
podrobno mi je objasnila Isusovo raspeće i njegovo
vaskrsenje u božjeg sina. Kada je završila priču na kojoj je
zasnivala svoju veru, pogledala sam je i rekla: „Ne verujem
da se to stvarno dogodilo“.
Do tog zaključka nisam došla
zato što mi je priča o čoveku koji ustaje iz mrtvih bila
besmislena – nisam bila izrazito analitično dete. I dalje
sam zdušno verovala u Deda Mraza i uskršnjeg zeku. Ali kada
sam u sebi potražila veru u višu silu, prosto je nisam
našla. Želela sam da verujem – vrlo je utešno imati boga.
Ali u meni te vere nije bilo i tako je i danas.
Sa istim pouzdanjem s kojim
neki moji prijatelji veruju da je Isus uvek sa njima, ja
znam da sam sama. Sa mnom je uvek samo hladna istina da ću
kada umrem prestati da postojim bilo gde osim u sećanju
najbližih, i da su oni koje volim zauvek izgubljeni kada
umru.
To je moja istina. Ona nije
prijatna i kao majka bih dala sve da moja deca, ako im se
nešto dogodi, zauvek žive u kraljevstvu dobroga boga. Ali ja
u to ne verujem.
I moje neverovanje u boga je čin
vere. Kao što ne možemo da dokažemo da bog postoji, nema
dokaza da ne postoji. Za mene boga nema na isti način na
koji ga za nekog vernika ima.
Neprekidno sebe podsećam na tu
činjenicu: da je moj ateizam čin vere. Lako je osuđivati
užasne stvari koje se čine u ime raznih bogova, raspravljati
o ulozi žene u monoteističkim religijama, ismevati opskurne
verske propise i obrede i misliti: to su neki blesavi ljudi.
Krivicu za svako zlo je najlakše svaliti na religiju.
Militantni ateizam nije bolji od
verskog fanatizma. Pogledajte sajtove posvećene vređanju
islama i hrišćanstva, slavne ateističke gurue koji
propovedaju mizoginiju i pozivaju na profilisanje muslimana.
Kao crna ateistkinja često sam izložena rasizmu drugih
ateista. Stotine hiljada ljudi slepo slede ateističke vođe
kao što je Richard Dawkins i urlaju i vređaju i prete svima
koji im se suprotstave.
Na ateističkim sajtovima ćete
naći istu mržnju i zatucanost koje su razni vernici vekovima
bljuvali na druge vernike. Kada nam neko zameri na našoj
ateističkoj zadrtosti, mi odbrusimo: „Ali ja tako mislim o
svim religijama“, kao da to automatski popravlja stvari.
Naše uverenje da smo apsolutno u pravu dok drugi greše, da
smo moralniji od drugih – sve to je već viđeno.
Možda nije u pitanju vera, već
ljudska priroda. Možda smo prinuđeni na izmišljanje „drugog“
i zbijajanje redova protiv njega. Možda moramo da pripadamo
hijerarhiji zasnovanoj na klasi, rodu, rasi i etničkoj
pripadnosti. Možda je ljudska potraga za idealnim društvom,
svejedno da li pomoću hrišćanstva, islama, socijalizma ili
ateizma – način unošenja smisla u ravnodušni svet oko nas i
potvrda naše važnosti u njemu.
Jedno je sigurno: ako zaista
želimo da prevaziđemo rasističke, seksističke, homofobne
tendencije u našem društvu, treba da se udaljimo od
religije. Tako je, ne moramo da je neprekidno preispitujemo
i žestoko raspravljamo o njoj. Hajde da umesto toga
preispitamo naše obrazovne, zdravstvene i ekonomske sisteme
i naše ekološke politike.
Religija sama po sebi nije
neprijatelj i verski tekstovi nisu odgovorni za strahote
koje činimo jedni drugima. Potreban nam je izlazak iz
iskonskog čopora koji neprekidno definiše drugog da bi sam
sebi bio uverljiviji. Tek tada ćemo biti slobodni od svake
dogme, onako kako mi ateisti mislimo da već jesmo.
Prevela Slavica Miletić