autor tekst

 

 

Goran Dragaš

 

Bitno je da si čovek

 Kada sam pitao jednog poznanika kako je, rekao mi je: „Mene je ovaj rat uništio.” Na moje pitanje kako, odgovorio je: „Eto, postao sam emotivan. Kad čujem neku pesmu na radiju, plačem kao mlada nedelja.”

 Pre više od jedne decenije gost Rektorata umetnosti u Beogradu bio je Janis Kunelis, jedan od najznačajnijih svetskih umetnika, predstavnik umetničkog pokreta Arte povera. Tokom svog gostovanja održao je niz predavanja na Fakultetu likovnih umetnosti, ali na mene, koji sam tada završavao studije, najdublji trag ostavilo je njegovo pojavljivanje u prepunoj klasi i obraćanje kojim je počeo svoje gostovanje u Beogradu.

 Kunelis, grčki slikar koji je sredinom pedesetih napustio Grčku i nastavio da živi i radi u Italiji, svoje obraćanje studentima započeo je pričom iz biografije jednog drugog velikana svetske umetnosti, Konstantina Brankusija. Detalj iz Brankusijeve biografije koji je Kunelis izabrao za studente, želeći da im objasni kolika je snaga i volja potrebna da biste se bavili umetnošću, bila je priča o Brankusijevom odlasku u Pariz, preko Nemačke i Švajcarske – pešice.

 I tada, slušajući Kunelisa, i danas gledajući ogroman broj ljudi u parku autobuske stanice, prisetio sam se sopstvenog dolaska u Beograd.

 U rano jutro sa Zagrebačke autobuske stanice ispratio me je otac. U to vreme na prostoru bivše Jugoslavije prebrojavanje gena i porekla doživelo je svoj vrhunac. Bitnost pripadnosti naciji, stranci ili nekoj drugoj formaciji bila je ispred svake druge bitnosti. Neposredno pred ulazak u jedan od poslednjih autobusa koji su vozili na relaciji Zagreb–Beograd–Niš otac mi je samo kratko i tiho rekao: „Bitno je da si čovek.“

 Beogradska stanica je uvek bila prepuna ljudskih drama... dočekivala je i ispraćala različite sudbine pa tako i moju, izbegličku.

 Ono što sam mislio da će trajati nekoliko meseci, trajalo je duže od decenije. Sva kompleksnost izbeglištva mogla bi se najkraće opisati kao stanje u kome vladaju dve krajnosti. Prva je nada, a druga je beznađe, svojevrstan unutrašnji oksimoron kome se nažalost mnogi teško ili nikako nisu mogli odupreti.

 Svih tih godina, ja sam s vremena na vreme dolazio na beogradsku stanicu dočekujući majku, oca ili sestru kada bi prelazeći preko tri države uspeli da dođu na nekoliko dana u Beograd. Sreću svakog dolaska kvarila bi policijska administracija i obavezno prijavljivanje u policijskoj stanici, jer su kazne za neposedovanje kartona o prijavi bile ogromne. Jednom dok sam čekao na stanici, sreo sam poznanika i na moje pitanje kako je, posle kraće pauze rekao mi je: „Mene je ovaj rat uništio.” Na moje pitanje kako, odgovorio je: „Eto, postao sam emotivan. Ja danas kad čujem neku pesmu na radiju, plačem kao mlada nedelja.”

 Danas gledam hiljade ljudi koji spavaju u parku Beogradske stanice, dok se situacija sa njihovim prolaskom kroz Srbiju menja iz sata u sat. Ono što je sigurno, u njihovim životima nema mesta sreći.

 Žičane ograde, vojni transporteri, administrativna konfuzija i haos. Istovremeno, pravo na život, razne konvencije, povelje i pravila ostaju izgubljeni ili zaboravljeni po evropskim metropolama ili zatrpani u ruševinama Palmire.

 Šta sa ljudima koji su već ovde? „Bitno je da si čovek“, ostalo mi je zauvek urezano u podsvesti. Nismo oslobođeni ni obaveze koju nam je postavio jedan od naših najvećih umova, Petar Petrović Njegoš – šta je čovjek, a mora biti čovjek? Dok ne nađemo neki drugi odgovor da bismo uopšte bili – moramo biti ljudi.

 Istovremeno sve su glasniji oni koji se plaše da bi toliki broj ljudi mogao da uništi naše i evropske vrednosti. Taj strah pre govori o nepoznavanju istih. Ja sam skloniji mišljenju da naše vrednosti pre i efikasnije možemo da uništimo upravo mi sami. Vrednosti u Srbiji uništava otuđena i bezidejna elita, korupcija, nepotizam, tabloidizacija, kriminal... Nama predstoji ne samo čuvanje vrednosti, već i stvaranje novih vrednosti bez kojih je postojeće nemoguće sačuvati, a u koje tako malo ili nimalo ulažemo. U tom stvaranju novih vrednosti verujem da će ovim prostorom proći i ostati da bi nam pomogao neki novi Kunelis, Brankusi ili Timoti Džon Bajford koji neće morati da čeka četrdeset godina na naše državljanstvo. 

izvor: politika.rs ›››