Najveći paradoks ljudske vrste je
da je to jedina životinja sposobna za empatiju i altruizam –
i jedina koja bez milosti ubija svoje bližnje i zagađuje
planetu na kojoj živi. Steven Pinker je dokumentovao trend
naglog opadanja uzajamnog nasilja među ljudima, ali svi
vidimo trend porasta ljudskog nasilja prema živom svetu
planete. Megafauna koja je do skoro dominirala velikim
delovima sveta, svedena je na sve manje džepove iz kojih
nestaje velikom brzinom.
Ako se istrebljenje živog sveta
nastavi ovim tempom, nosorozi i slonovi će nestati iz Afrike
kada danas rođena deca završe školu. Lavovi su nekada živeli
širom Evrope, Azije, obe Amerike i Afrike. Četrdesetih
godina prošlog veka u Africi ih je ostalo oko 450.000. Sada
ih ima 20.000 a predviđa se da će ih za 20 godina biti duplo
manje.
U samo jednoj sezoni požara
pretvorena je u pepeo skoro cela indonezijska džungla.
Morski ekosistem se raspada zbog neumerenog ribolova i
zagađenja. Prema UN Organizaciji za hranu i poljoprivredu,
plodno zemljište propada takvom brzinom da imamo još 60-ak
godina masovne poljoprivredne proizvodnje. Optimalni
klimatski prostor ljudske civilizacije prebrzo iščezava.
Možda su ona dva trenda povezana – opadanje nasilja među
ljudima možda je postignuto po cenu nasilja nad živim svetom
oko nas. Grabeći i uništavajući prirodno bogatstvo možda smo
kupili privremeni predah od uzajamnih sukoba oko resursa.
Optimističniji pogled na ovaj
paradoks tvrdi da ako izuzmemo golu krticu, koja je
eusocijalni sisar (ima porodičnu strukturu sličnu pčelama i
mravima), nema kičmenjaka društvenijeg od nas. Pri tome,
krtice se podređuju samo interesima jedinki sa kojima dele
genetski materijal, a mi smo sposobni da se podredimo čak i
interesima nepoznatih ljudi: dajemo novac u dobrotvorne
svrhe, primamo izbeglice, dobrovoljno se izlažemo visokim
rizicima zbog neznanaca.
Bilo bi divno kada bi ovo
izvanredno ponašanje preraslo u normu. Ali izgleda da ista
sposobnost da se ujedinjujemo i svoje interese podređujemo
ljudima u nevolji – može normalizovati i naše najgore
sklonosti: pohlepu, nasilnost, destruktivnost, pokoravanje
psihopatama. Većina ljudi prosto prihvata postojeće stanje,
bili to demokratija, monarhija, staljinizam, nacizam, briga
za živi svet ili orgija uništavanja. Drugim rečima, sklonost
ka destrukciji, uništavanju i ubijanju nam je podjednako
urođena kao i sklonost ka anđeoskoj dobroti i ljubavi. Naš
socijalni mozak u stanju je da pretvori u normu i jednu i
drugu sklonost. Mislim da ne treba gubiti vreme na menjanje
ljudske prirode, već treba menjati norme i odgovarajuće
institucije. Mnogi misle da je to nemoguće, ali nisu sasvim
u pravu. To jeste moguć, mada veoma težak zadatak.
Izgleda da smo sa transformacijom
koju Pinker dokumentuje pretrpeli ono što francuski pisac
Michel Houellebecq naziva metafizičkom mutacijom u našim
uzajamnim odnosima: opadanje nasilja koje se, suprotno svim
predviđanjima, dogodilo brzo – za manje od sto godina. Sada
treba da učinimo to isto sa svojim odnosima prema živom
svetu oko nas. Za sada smo bolji u uveravanju sebe da smo se
promenili nego što se zaista menjamo. Pariski sporazum o
klimi mnogi su pozdravili kao veliki prodor, ali on to nije.
U njemu nema definisanih ciljeva, rokova i obavezujućih
instrumenata, pa je to još jedan dokument koji je poslužio
smirivanju kolektivne savesti učesnika skupa – i ničemu više
od toga.
Na web stranici climateparis.org
je lepo objašnjeno da čak i kada bi države potpisnice
održale sva svoja obećanja (a britanska vlada ih već krši),
do 2030. bi se proizvodilo više gasova koji izazivaju efekat
staklene bašte nego što ih se proizvodi danas. A tada bismo
imali samo 14 godina da globalno emitovanje smanjimo na nulu
i sprečimo globalno zagrevanje veće od dva stepena. Prema
drugačijim procenama, da bi se postigao “željeni” cilj
pariskog sporazuma – zagrevanje od najviše 1,5 stepeni –
emisija uglendioksida bi morala drastično da opadne posle
2020. Na završetku pregovora dobili smo i samozadovoljnu
poruku od Georgea W. Busha da je “zadatak obavljen”, što je
školski primer preuranjenog čestitanja.
Pariska konferencija je još jedan
dokaz opšteg uverenja da je delotvornije delovanje nemoguće.
Teško je i preskupo preduprediti postepeno propadanje
biosfere – lakše je u njoj živeti ili umreti. Ali dok se
globalna podrška za obnovljivu energiju – 121 milijarda
dolara godišnje – zdušno napada kao nerazumno velika, 452
milijarde dolara kojima članice G20 podržavaju eksploataciju
fosilnih goriva očigledno su sasvim prihvatljive. Niko ne
pomišlja da je možda najbolje da fosilna goriva ostanu u
zemlji, ali neki komentatori smatraju da je sasvim
prihvatljivo premeštanje čitavih gradova zbog klimatskih
promena ili, kao što je jedan kolumnista besramno predložio,
svođenje tropa na “slabo naseljene pustare”.
Otrovne dezinformacije o
klimatskim promenama koje šire kompanije kao što je
Exxondubinski su antiintelektualne. Ali to da li ćemo
pristati na te gluposti ili ćemo im se suprotstaviti nije
pitanje sudbine. To je izbor koji pravimo kao pojedinci i
zajednice, zasnovan na našoj ogromnoj sposobnosti da gradimo
i rušimo društvene norme (kao što je pokazalo veliko
opadanje nasilja posle Drugog svetskog rata). Ima mnogo
primera, i među industrijski nerazvijenim i razvijenim
ekonomijama, kolektivnih dogovora o tome da se resursi ne
eksploatišu u najvećoj mogućoj meri. Sposobnost odricanja je
ljudska osobina baš kao i pohlepa i rasipnost. Ako smo tako
brzo prestali da ubijamo jedni druge, hajde da sa istom
lakoćom prestanemo da ubijamo ostala živa bića sa kojima
delimo ovu planetu. Nema nam mira i napretka po cenu
ekološkog nasilja. Naprotiv, dostići ćemo ove vrednosti kada
sasvim odustanemo od svakog nasilja.