Kad je Zaratustri bilo trideset
godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao
je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to
umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i
jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je
govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da
nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj
pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije
mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga
jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle!
Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila
previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da
poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade
opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome
bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš
večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti,
ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako
to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti
mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću!
Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna
potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar
hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane
čovek.«
– Tako otpoče silazak i pad
Zaratustrin.
.jpg)
