Zavidim – mada ne znam ni da li
zaista zavidim – onima čija se biografija može napisati, ili
koji mogu sami da je napišu. U ovim nepovezanim utiscima,
među kojima ne postoji ni želja za povezanošću, pripovedam,
ravnodušno, svoj životopis bez događaja, svoju povest bez
života. To su moje “Ispovesti”, a ako u njima ne kazujem
ništa, to je zato što nemam šta da kažem.
Šta iko može da ispriča što bi
bilo iole vredno ili korisno? Ono što nam se desilo, ili se
desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja
nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono
što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja.
Ove ispovesti osećanja, to su
moji pasijansi. Ne tumačim ih, kao oni koji iz karata gataju
sudbinu. Ne odgonetam njihov smisao, jer u pasijansu karte,
pravo govoreći, nemaju nikakvu vrednost. Odmotavam se kao
kakvo šareno klupko, ili pak pravim od sebe figure od konca,
poput onih koje deca prepliću između raširenih prstiju i
prebacuju jedno drugom, s ruke na ruku. Jedino vodim računa
da palac ne ispusti nit koju drži. Onda okrenem ruku i slika
se menja. I počinjem sve iznova.
Živeti znači plesti čarapu
namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i
svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima,
između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa
zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…Ništa…
Uostalom, šta mogu da pružim od
sebe? Stravičnu žestinu svojih doživljaja, i duboku svest o
svojim osećanjima… Oštru inteleginciju koja me uništava i
nezajažljivu snagu snova kojima se zabavljam u dokolici…
Jednu mrtvu volju i misao koja je ljuljuška, kao živog sina…
Da, pletivo…
Moja osama nije potraga za
srećom, jer nemam smelosti da je tražim, niti za
spokojstvom, jer njega niko ne može da nađe, osim ako ga
nikad nije ni izgubio – već za snom, iščeznućem,skromnim
povlačenjem.
***
Između mene i života stoji tanko
staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da
ga dotaknem.
Koliko sam samo puta patio što
nisam kočijaš onih kola, vozač onog tramvaja, bilo koji
najobičniji Drugi, nasumično odabran, čiji me život, zato
što nije moj, mami neodoljivom željom, samim tim što je
tuđ.
Moji snovi su glupo utočište,
besmislena zaštita, kao kišobran protiv groma.
Tako sam bezvoljan, tako jadan i
bedan, mlitav i nepreduzimljiv.
Ma koliko duboko zalazio u sebe,
sve staze mog sna odvešće me do proplanka teskobe.
****
Oni koji su umrli zamakli su za
neki ugao, i zato ih više ne vidimo; oni koji pate promiču
ispred nas kao neki košmar, ukoliko osećamo, ili kao kakvo
neprijatno sanjarewe, ukoliko mislimo. I naša patnja neće
biti ništa više od te beznačajne sitnice. Na ovom svetu
spavamo na levoj strani i čujemo u snu prigušeno postojanje
srca.
Ništa više… Malo sunca, malo
povetarca, dva-tri drveta što ublažavaju razdaljinu, želja
za srećom, žalost što dani prolaze, znanje uvek nepouzdano i
istina koju vazda treba otkrivati…
Ništa više, ništa više… Da, ništa
više…
Ako jednoga dana Bog ipak dođe po
mene i odvede me domu svome i pruži mi toplinu i
privrženost… Ponekad razmišljam o tome i plačem od radosti
pri pomisli da mogu o tome da mislim…
***
Evo me u jednom danu kada me
tišti, kao ulaz u tamnicu, jednoličnost svega. Jednoličnost
svega, međutim, nije ništa drugo nego moja vlastita
jednoličnost. Svako lice, čak i nečije koje smo videli juče,
danas je drugo, jer danas nije juče. Svaki dan je onaj dan
koji jeste, i nikad nije bilo drugog istog na svetu.
Kukavička ljubav koju svi gajimo
prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg
ropstva. Čak i ja koji sam maločas rekao da čeznem za
kolibom ili pećinom gde bih bio oslobodjen od jednoličnosti
svega, koja je zapravo moja sopstvena jednoličnost, da li
bih se usudio da odem u tu kolibu ili pećinu, znajući
pouzdano da će ta jednoličnost, budući da je deo mene, uvek
i svuda da me prati? Čak i ja, koji se gušim tamo gde jesam
i zato što jesam, gde bih disao bolje, ako je bolest u mojim
plućima a ne u stvarima koje me okružuju?
***
Sloboda je moć izolacije.
Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne
primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada,
ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od
tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti
je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš
posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob
– otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš
biti slobodan.
Zatvaram, umoran, krila mojih
prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u
slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat,
bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas
ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom
slobodom, trenucima uzvišenosti.
Na solici, zavaljen, zaboravljam
život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je
boleo.
Život je za nas onakav kakvim ga
zamišljamo. Za seljaka, kome je njegova njiva čitav svet, ta
njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome je njegovo
carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah
poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i
nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na
njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo
stvarnost našeg života.
***
U snovima sam postigao sve. I
budio sam se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara
bio! A i najslavniji ljudi, kako su samo jadni i bedni!
Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog gusara,
naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je
uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon,
sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog
imetka jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona.
O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! O,
veliki ljudi nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam
Cezara ja bio, i još sanjam da budem!
Koliko sam Cezara bio, evo baš
ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio
još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista
postojali, sada su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima
– Stvarnost, ne može više da ih upozna.
Kako je malo stvari iz stvarnog
života dovoljno da bi pružilo oslonac našim najdubljim
razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio na
ručak, što su se istrošile šibice i što sam, samovoljno,
bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u nevreme
i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato
što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku,
pride. Ali koliko sam Cezara bio!
***
Nedelja je, i nemam šta da radim.
Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u
njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja
inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik.
Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim
zadovoljstvo podmladjivanja.
Da, ovo što jesam bilo bi mi
nepodnošljivo kad ne bih mogao da se sećam onog koji sam
bio. I ova tudja gomila koja i dalje izlazi sa mise, i
početak jedne moguće gomile koja pristiže na drugu misu –
sve to liči na ladje koje prolaze kroz mene tromom rekom
ispod otvorenih prozora moje kuće na obali. Uspomene,
nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog onog što je bilo,
čudo vremena koje je ostalo da traje zato što je prošlo i
koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje…
****
Naidjem ponekad, u uobičajenom
neredu mojih književnih fijoka, na hartije napisane pre
desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi
zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem
sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja
sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam
se sad probudio kao iz tudjeg sna. I često pronalazaim
stranice koje sam napisao kao sasvim mlad – zapise koje sam
zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih
imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao
u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad
sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga
koji sam danas ja, posle mnogih godina i stvari koje su me
obrazovale. Prepoznajem u njima da sam isti kao što sam bio
tada. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u
odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, ako
sam tada bio isti koji sam danas?
Postoji u tome neka tajna koja me
ponižava i tišti.
Bože moj, Bože moj, koga to
gledam? Koliko ima nas u meni? Ko sam ja? I šta je taj
razmak izmedju mene i mene?
***
Delati – eto prave inteligencije.
Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono
što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju uspeha, a ne u
preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji komad
zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne
podignu na tom zemljištu?
***
Samo jedna stvar me čudi više od
gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija
koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je,
naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam
tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera,
već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato,
već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi
tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi
gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora;
spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj
zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja;
odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez
namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da
napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio
u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u
Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti
je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put
kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim
ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni
kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu
zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim
sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu
sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako
je oseća, to je zato što je zaista srećan.
A stari kelner koji me služi i
koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu
jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na
stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri
ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i
sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece,
odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog
drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i
podjednako je srećan.
Posmatram s užasom panoramu tih
života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i
sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti
sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava
da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima
žive. To je suštinska greška književne imaginacije:
pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da
osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je
onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.
Uostalom, sve što je dato
odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje
kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može
da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje
najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je
život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj
kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I
neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na
mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato
sreća zaista na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi,
jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije.
Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar
pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča
poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad
nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike
predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana
ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars.
Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih
pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na
nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite
novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora,
posle drugog susreta s nečim novim.
Čovek, ako je obdaren istinskom
mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u
svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako
ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu
koja ne zna za tugu.
.jpg)
_001.jpg)