autor tekst 001 ›››

 

 

Eugenija Carl

 

Zadržala sam svoj unutrašnji kompas 

 Istraživačka novinarka Eugenija Carl svojim upornim zalaganjem za ljude oličava ideju da je dobar novinar dobra osoba.

 Trudi se da pomogne svakome ko od nje zatraži pomoć, što i ne čudi, jer su saosećanje u nju usadili roditelji, a ona to pokušava da prenese i na svoju decu. Bez obzira na diskreditacije i pretnje koje je dobila u poslednje vreme, ona ostaje verna svom moralnom kompasu, što je za divljenje. 

Zašto ste izabrali novinarstvo?

 Bila je to čista slučajnost. Možda se nikad ne bih spustio u novinarstvo da jedno jutro, kad sam čistio stan, nisam video na televiziji da traže nove kolege na TV Koper. Prošao sam na audiciji i izabran, zatim sam počeo da radim na pola radnog vremena, prvo u izveštajima, gde sam nicao prve beleške o vremenu i lokalnim događajima. Pravo je da novinar počne da uči od početka. Nažalost, danas nije tako, pa je tako. 

Pretpostavljam da skoro svaki dan dobijaš priču. Kako odlučujete koju ćete istražiti?

 Dosta informacija dobijam i preko privatnog Fejsbuka i uvek svima odgovaram, iako je potrebno mnogo vremena i energije, ali mislim da je pristojno odgovoriti osobi koja mi je pisala. Skupio je hrabrosti da mi se obrati, dao je sve od sebe da mi ispriča priču, tako da bi bilo krajnje bezobrazno i nepoštovanje da mu ne odgovorim. Ponekad kažem hvala i objasnim zašto određena priča nije u interesu javnosti, obično odem korak dalje i uputim osobu u odgovarajuću instituciju, ili sam tražim informacije za njih u odgovarajućim institucijama. Mislim da je fer da nisam samo novinar, već i građanin, osoba koja pomaže nekome kome je pomoć potrebna, a možda se funkcionalno ne nađe na čelu institucija. 

Da li vas priče koje istražujete duboko dotiču i da li o njima razmišljate kod kuće, ili ste naučili da povučete granicu između posla i privatnog života?

 Zavisi od priče, jer je ponekad veoma teško otići. Često se pitam da li sam sve uradio kako treba, možda kod kuće iznesem svoju zabrinutost i čujem mišljenje članova moje porodice, koji se povremeno interesuju za moje novinarske priče, a ponekad mi deca kažu da prestanem da radim. Definitivno razmišljam o većim pričama, razmišljam da li sam nešto propustio, kako bih mogao da nastavim ili da nadograđujem priču. Lagala bih kada bih rekao da posao ne nosim kući, ali pokušavam da na putu između Kopra i Lusije, gde živim, malo zaboravim na posao i koncentrišem se na druge stvari. 

I novinarstvo prilično neprijatno zadire u vašu privatnost, jer je vaša ćerka optužena da je zahvaljujući vama dobila posao.

 Tako je. Oni koji žele da vas povrede uvek će naći način da to učine. Vremenom dobijaš čvršću kožu, ali to ne znači da stvari ne utiču na mene. Ako me neko optuži da nisam dobar novinar, nemam problem sa tim. Ali kada napadaju moje dete da bi me diskreditovali, to je podla, odvratna stvar. Moja ćerka se prijavila na tender, ispunila je uslove, ima odgovarajuće obrazovanje, govori i prevodi nekoliko jezika, spremala se pre intervjua i imala je neopisivu nervozu, pa su takve klevete bolne za majku i ponižavajuće za dete, ali, naravno, bednici znaju da pronađu svoju slabu tačku. Ali moraju da shvate da ću učiniti sve da zaštitim svoju decu i svoje ime. 

Vaša ćerka je očigledno neko vreme živela na Novom Zelandu. Šta je uticalo na njenu odluku da se preseli na drugi kraj sveta?

 Želela je da dokaže sebi i porodici da može sama da se nosi. Izletela je iz gnezda, na moj opšti užas. Nikada niste dobro pripremljeni za takve odluke deteta. Na uskršnjem doručku, kada smo se svi okupili, rekla nam je da je dobila vizu za Novi Zeland i da putuje u oktobru. U početku sam mislio da se šali, ali je stvarno putovala. Za majku je užasan osećaj kada dete otputuje na drugi kraj sveta, gde apsolutno nikoga ne poznaje. Imala je smeštaj za nedelju dana i sumu novca koja je brzo otišla, ali se našla i zaposlila i proputovala celu zemlju. Radila je sve – bila je čistačica, konobarica, bebisiterka, vođa tima na poznatom skijalištu... Vratila se kao druga osoba, bila je samouverenija, otvorenija, hrabrija. Naučila je nekoliko jezika jer je upoznala ljude iz različitih delova sveta. Bilo je to sjajno iskustvo za nju i mislim da nije ništa propustila time što nije dobila posao odmah nakon fakulteta. Preporučujem svim roditeljima da podstiču ovakve ideje dece, čak i ako je teško da se s tim pomire. 

Očigledno je vaše dvoje dece veoma hrabro jer vaš sin želi da postane pilot.

 Sin je još u srednjoj školi, ali želi da postane pilot. Još kao mali pravio je avione od blokova. Tada smo bili redovni posetioci aerodroma gde je zaboravio na svet. Onda smo nabavili simulator. Ova strast raste svakim danom. Zanimljivo je da je prvo naučio da upravlja avionom dok još čeka vozački ispit. Ostalo mu je još nekoliko letova i glavni ispit za dobijanje dozvole. Drhtim pred njegovim prvim dugim solo linijskim letom. Verovatno će mi trebati jake tablete za spavanje ili sedativi da se izborim sa ovim. (smeh) Kada su moja deca u igri, potpuno sam prestravljen. Bojim se da će im se nešto dogoditi. To je nešto što tek treba da prevaziđem u životu, ako ikad hoću. 

Da li ste razmišljali da odustanete od istraživačkog novinarstva zbog pretnji koje ste dobili?

 Nisam razmišljao da dam otkaz zbog straha, već više od opšte dosade i umora. Novinarstvo u Sloveniji više nije kolektivna osovina koja bocka na sve strane i podešava ogledalo. Kolektivizam se izgubio u opštem ležernom pragmatizmu i ideološkom klijentelizmu. Novinarstvo je potpuno zalutalo, na to primorano opštom društvenom klimom, koja pokušava da eliminiše kritičku misao. 

Šta mislite šta je doprinelo ovome?

 Nesumnjivo, jedan od glavnih krivaca za to je pozicija nesavesnih novinara, pozicija novinara u medijima, koji imaju svoje vlasnike, i pozicija novinara koji rade u javnom servisu koji je naskroz prožet ideologijom. Ljudi se plaše da će ostati bez posla, pa radije ćute jer moraju da prehranjuju porodicu. Razumljivo je da novinar odustaje nakon što se pet puta odupre nametanju sadržaja vlasnika, jer je samo čovek. Povlači se u ćošak i radi svoj posao da bi dobio platu, a zatim odlazi kući gde se verovatno muči jer bi želeo da priča priče, ali prvo mora da zaradi za život. Gurnuli su nas u kućicu za pse kada je trebalo da kritički lajemo o vrednostima prosvetiteljstva pred njom. 

Vi to ipak uspevate, jer ste jedini novinar koji uporno skreće pažnju na ono što se dešava na Primorju.

 Definitivno nije lako izveštavati iz sredine u kojoj živite, vi ste i meštanin koji mora da zadovolji svoje potrebe: u mesari, u administrativnoj jedinici, u banci... Teško je baviti se novinarskom profesijom. veoma kritički u svom okruženju, jer niko ne želi, da ga mrze. Mnogi ljudi ne žele da se zameraju drugima, ali shvatam da se u novinarstvu, naravno, ne može tako razmišljati. Nisam velnes u novinarstvu, što znači da kao novinar nisam u obavezi da brinem o dobrobiti svojih sagovornika, koje kritički uključujem u izveštavanje zbog radnji koje su sami počinili. 

Da li su vam roditelji usađivali principe i ispravan stav?

 Moji roditelji su tokom mog odrastanja bili izuzetno principijelni, visoko moralni i saosećajni ljudi, uvek su bili spremni da pomognu drugima, iako nisu imali mnogo i često su morali da odustanu u životu. Oni su uvek bili na strani ekipe dobrih, moralnih ljudi i to su preneli na mene. Naučili su me da prepoznam šta je ispravno, a šta pogrešno. Čuvao sam unutrašnji kompas, čak i ako sam se bunio u tinejdžerskim godinama, ali roditelji su mi uvek pokazivali pravi put. Poručujem i sinu da ima pravo da prođe kroz pubertet, da se pobuni, da zalupi vratima, ali ne sme svojim ponašanjem da ugrožava druge. Naučio sam ga da bude pun poštovanja i uvek spreman da pomogne svojoj porodici i onima kojima je potrebna. Slično sam odgajan. Moj otac nikada nije povisio ton nada mnom, ali je njegov tihi autoritet prodirao u moju hipofizu i uvek sam se pitao šta bi mi on savetovao i kako bi sam postupio. Moja majka je takođe odličan primer. 

Da li ste se često osećali usamljeno zbog sopstvenog principa ili ste našli istomišljenike?

 Uvek sam se kretao u krugu ljudi koji su gajili iste principe. U principu nisam baš društven, ali volim da budem okružen ljudima koji su meni slični i imaju slične vrednosti, čak i ako se često u nečemu ne slažemo, što naravno nije pogrešno, jer podržavam pluralitet misli. . U suštini, svi smo mi jednostavni ljudi, iako sam među prijateljima obrazovao ljude na važnim pozicijama. Kada smo zajedno, nije važno čime se bavimo profesionalno, mi smo ono što zaista jesmo: jednostavni ljudi, bez maski. Volim prave ljude, kojih nema mnogo, ali oni koji jesu, izuzetno su vredni i čuvam ih kao blago. 

Video sam na društvenim mrežama da ste nedavno bili na koncertu 2Cellos. Da li često posećujete koncerte i druge kulturne događaje?

 Koncert je bio izuzetan, pošto su 2Cellos vrhunski muzičari, ali me je malo razočarao deo publike koji se ponašao veoma primitivno. Došli su na koncert da se napiju i viču, muziku nisu ni čuli. Inače volim pozorište gde sam sa decom redovan gost. Moj sin je često bio među najmlađim posetiocima pozorišta i obožava ga. Ako ikada ne može da ode, veoma je nesrećan. Pre nego što odemo u pozorište, pripremim ga za predstavu i objasnim mu priču, šta pojedini likovi izvode. Uvek sam mu na jednostavan način objašnjavao šta se dešava na sceni. Fasciniraju ga i putovanja, zanimaju ga muzeji i na svakom putovanju želi da vidi sve kulturne znamenitosti. Cela porodica je pomalo 'fanatična' u tom pogledu. (smeh) 

Priuštite sebi aktivan odmor i volite da otkrivate nova mesta?

 Mi nismo porodica koja leži ispred 'all inclusive' hotela, već smo istraživači, avanturisti. Prošle godine, kada smo bili na Kubi, prvo smo videli celu zemlju, a onda smo uživali nekoliko dana na rajskoj obali, ali nam je ubrzo dosadilo izležavanje na plaži i poželeli smo da vidimo još nešto. Volim da idem u banju na nekoliko dana, ali uskoro mi nedostaje još akcija. 

Da li odmor koristite i za čitanje?

 Naravno. Volim da čitam, već sam imao svoju biblioteku kod kuće kada sam imao osam godina. Otac mi je isklesao visok orman sa policama, tako da sam imao svoj kutak za čitanje u dnevnoj sobi. Svaki put kada su me pitali šta želim za rođendan, rekao sam knjigu. Još uvek čuvam knjige koje su numerisane mojim rukopisom iz detinjstva. U detinjstvu sam čitao razne priče, bajke, kasnije su me inspirisali Prešeren, Dostojevski, Kafka i drugi klasici. Sada jako volim da čitam švedske krimiće, što je zamka, jer tada često spavam sa upaljenim svetlom, jer Džo Nesbo i Džejms Paterson pišu tako živo da me to plaši. Kada sam pročitao Nesbovog Sneška, sam uvod me je uznemirio, zatvorio sam knjigu i vratio je u biblioteku. 

Zanimljivo je da čitate krimi romane sa tako zauzetim i stresnim poslom. Šta radiš da se opustiš?

 Pa, postoje i druge knjige osim psiholoških trilera. Dokumentarci me opuštaju. Priroda me smiruje. Kada sam jako uzbuđen, idem u Soline, gde meditiram u tišini, jer je tamo velika energija, a takođe se odmaram u moru i pored mora. 

Da li ste jako vezani za život pored mora?

 Da, iako stvarno volim planine i mnogo sam se penjala. Svakog leta idem u planine, ali ne bih mogao da živim bez mora. Kada ustanem, moram da vidim i osetim more, ogroman horizont iza kojeg je svet. Potrebna mi je širina, jer mi umivaonik izaziva uznemirenost. Potrebna mi je otvorenost jer sam liberalan, slobodan duh. 

Nedostaje li vam više liberalnosti i slobodoumlja među Slovencima?

 Od Slovenaca bih očekivala više hrabrosti, poštenja i manje bahatosti. Da žive svoj život i da se ne mešaju u živote drugih. Slovenci vole da žive živote drugih, umesto da se posvetimo sebi. Na primer, mnogo ljudi obraća pažnju na mene, što ja ne razumem. Poslednjih meseci dobijam izmet raznih rodoljuba, koji su zlo krdo nesrećnih ljudi, koji se dodatno potpiruju određenim delom politike i time (prisvajaju) za svoje podle svrhe. Oni su verovatno ogorčeni ljudi koji su sami sebi suvišni i sopstvenu nesreću šire van granica svog doma, gde slepo dozvoljavaju da se zaraze političkom klimom. Takvi ljudi su ranjivi, podložni, dok snažni ljudi imaju čvrste principe. Žao mi je slabih ljudi. Država ih je puna, pogledajte samo društvene mreže. Sloveniji bi bilo potrebno kolektivno pročišćavanje sopstvene svesti, kako bi prestali da se bave drugima i pokušali da žive svoje jedinstvene, dobre i opuštene živote, dok (dopuštajući) drugima da žive svoje, bez obzira na pogled na svet, boju kože, seksualnu orijentaciju , veroispovest. Još smo svetlosnim godinama udaljeni od toga.

 izvor: govorise.metropolitan.si ›››