autor tekst 001 ›››

 

 

Esad Babačič

 

Dobro jutro smećari

 Nema više nikakvog stvarnog prostora između mašte i uobraženosti – samo neprobojna kanta za smeće u kojoj su razbacani leševi ljudskih zabluda. Sve smo sterilnije društvo; uspešno recikliramo i pometemo sve što nas ometa na putu ka uspehu. Ali upravo ta sterilnost nas čini prljavim u našoj suštini. Vidimo tuđe smeće, a nonšalantno oholo ignorišemo dobrotu i dobrotu koja se može pohvaliti samo sa bezbedne udaljenosti. Kada je blizu, jedva primetno klimamo glavom u nevidljivi pozdrav jer imamo toliko posla sa društvenim smećem. Dakle, to je to sa ovim. I evo ga i evo ga, neću da budem đubretar. Šta nije u redu sa mnom.

 Svuda bacate smeće i takmičite se sa uobraženim ljudima koji misle da ne bacaju smeće. Jeretici sopstvenog verovanja u pravo na smeće. Niko ne želi da bude smetlar. Najradije bi bio siromah, skrivač, lažov, pesnik, berač, otvarač, iscelitelj, iscelitelj, veštica bez svetla, konj bez našeg razuma, - sve, a ne samo đubretar. Vlasnik vizit karte koji više nema kome da je pokloni. Zato što sadrži neke od tih podataka, davno kompromitovanih, bačenih. Dok ovo čitate, već ste smeće, odbačena glupost koja je samo deo neke nemaštovite uobraženosti. Kraj univerzuma je naše đubre, naša ogromna želja za večnim smećem. U toj želji jedino postoji neprobojna moć depresije, koja se plaši smetlara jer žele da joj oduzmu smisao. Zato više volimo da uzmemo lek i krenemo dalje – u tišini koja ponovo prerasta u tišinu nepoznatog đavola. Kompjutersko smeće je čisto, nevidljivo i nečujno se gomila... Jednog dana će zaustaviti svet, kažete. Veštačka inteligencija već razgovara sama sa sobom. Samo je pitanje vremena kada će se samosvest konačno uspostaviti. I taj jezivi osećaj koji neko nosi za nas postaje sve jači i jači. Ko će počistiti sve te lajkove koji oduzimaju ljudsko dostojanstvo i reciklirati ga u nepodnošljivo poniženje pohlepnih sledbenika.

 Ispod su sveti proizvođači smeća, BDP smeća, izduvnih gasova, na zemlji i u vazduhu, oni koji bi da prdnu bez gasa i oni koji bi da se uzdignu iznad gasa i lete sa jasnom spoznajom da su ne smeće. Niko ne želi da bude smetlar; jer čista savest ne mete, ne plaća, nema dugova, tuge, nepotrebne patnje – ukratko – nema đubreta, samo leti – preko drugih koji su đubre. - Pravilo broj jedan: Postajemo ružni i nesposobni zbog svojih briga. Ovo piše Lojze Kovačič u svom Svemirskom šetnji. Cinizam je jedan od retkih koji još ne treba baciti u smeće. Možda ne zato što se stalno reciklira i čuva tamo gde sve ide u kantu. L. K je najbolje znao koliko se smeća uhvati između reči koje se bore za svoje postojanje. I koliko ih treba ukloniti da bi se oslobodili negativnih impulsa. Reči su postale najjeftinije smeće, pa ih mnogo recikliramo, u potrazi za zlatom koje je stajnjak. Ponekad razumete đubre koje čeka jutro, napisao je pesnik, koji je odlučio da ekspresivnost svede do krajnosti. Onaj ko nema jasnu predstavu o tome šta želi da kaže, ne treba da dira reči. Čak i ako su jeftini.

 Najgori su oni koji prodaju maštu i zasipaju magacine u kojima žive prazne lobanje uspeha. I jedu jedni druge da ne postanu smeće. Loše ideje se smeju i serviraju sa đubretom. Jer nemaju brige. Tamo je večnost zaglavljena u gomilama balege. I leprša od zanosa. Ljudi koji nemaju smeće ništa ne iznose. Jer i oni donose br. Lake letelice čekaju uobražene da ih spasu od čistača. Jedino rešenje leži u činjenici da ćemo na kraju ostati bez smeća. Sa praznim kesama, praznim fiokama, u kojima je nekada bila neka inferiorna čežnja za prljavim idejama o lepšem svetu koji svakog jutra čuje tutnjavu kamiona za smeće. Dobro jutro! Mi smo čistači. Ti si smeće. Vreme je da te odvedem. Ti i tvoje brige. Da ćete imati više prostora za prezir prema nama đubretarima. Dobro jutro! Glasajte za nas da očistimo sav ovaj uobraženi izmet.

 izvor: outsider.si ›››