Nacionalizam je naš
oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, ludila. »Patriotizam«
je njegov kult. Nije potrebno da kažem da pod »patriotizmom«
razumem onaj stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad
čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne
interesovanje puno ljubavi za sopstvenu naciju, koje
proizlazi iz brige kako za duhovnu tako i za materijalnu
dobrobit nacije — nikada iz težnje za vlašću nad drugim
nacijama.
Čovek, oslobođen
tradicionalnih okova srednjovekovne zajednice, uplašen od
nove slobode, koja ga pretvara u izolovani atom, beži u novo
idolopoklonstvo krvi i zemlji, koga su najočitiji izrazi
nacionalizam i rasizam.
Uporedo sa
progresivnim razvitkom, koji predstavlja mešanje pozitivnog
aspekta i patrijarhalnog i matrijarhalnog duha, razvijali su
se i negativni vidovi oba principa: obožavanje države
pomešano sa idolopoklonstvom rasi ili naciji. Fašizam,
nacizam i staljinizam su najdrastičnije manifestacije ovog
mešanja obožavanja države i plemena, a oba principa su
otelovljena u ličnosti »firera«.
Ali novi oblici
totalitarizma nisu ni u kom slučaju jedine manifestacije
rodoskvrne vezanosti našeg doba. Slom katoličkog
nadnacionalnog sveta srednjeg veka odveo bi do viših oblika
»katolicizma«, tj. do ljudskog univerzalizma, koji bi
savladao obožavanje plemena, da je razvitak sledio namere
duhovnih vođa humanističke misli posle renesanse. Ali dok su
nauka i tehnika stvorile uslove za takav razvitak, zapadni
svet je ponovo zapao u novo stanje obožavanja plemena, tj.
prihvatio orijentaciju koju su pokušali da iskorene proroci
Starog zaveta i ranog hrišćanstva. Nacionalizam, koji je bio
prvobitno progresivni pokret, zamenio je okove feudalizma i
apsolutizma.
Danas prosečan čovek
stiče osećanje identiteta na osnovu njegove pripadnosti
naciji, a ne na osnovu činjenice da je on »sin čoveka«.
Njegova objektivnost, tj. njegov razum je izvitoperen ovom
vezanošću. On sudi o »strancu« drugačijim kriterijumima nego
o članovima sopstvenog plemena. Njegova osećanja prema
strancu su isto toliko izvitoperena. Na one koji nisu »bliski«
po krvi i zemlji (rečeno običnim jezikom, po običajima,
hrani, pesmama itd.) gleda se sa sumnjom i mogu da se jave
paranoidne zablude o njima povodom najbeznačajnijeg uzroka.
Ova rodoskvrna vezanost ne samo da truje odnose individue
prema strancu već i prema članovima njegovog sopstvenog
plemena i prema njemu samom. Osoba koja se nije oslobodila
krvnih veza i veze sa zemljom još se nije potpuno rodila kao
ljudsko biće; njen smisao za ljubav i razum je osakaćen; ona
ne doživljava sebe i svoje bližnje u njihovoj, i sopstvenoj,
ljudskoj realnosti.
Nacionalizam je naš
oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, ludila. »Patriotizam«
je njegov kult. Nije potrebno da kažem da pod »patriotizmom«
razumem onaj stav koji uzdiže sopstvenu naciju iznad
čovečanstva, iznad principa istine i pravde, a ne
interesovanje puno ljubavi za sopstvenu naciju, koje
proizlazi iz brige kako za duhovnu tako i za materijalnu
dobrobit nacije — nikada iz težnje za vlašću nad drugim
nacijama. Baš kao što ljubav prema jednoj ličnosti, koja
isključuje ljubav prema drugima, nije ljubav, tako i ljubav
prema sopstvenoj zemlji, koja nije deo ljubavi prema
čovečanstvu, nije ljubav, već idolopoklonsko obožavanje.
Idolopoklonski
karakter nacionalnog osećanja može se videti u reakciji na
kršenje simbola plemena, reakciji ikoja se razlikuje od one
kada se krše religiozni ili moralni simboli. Zamislimo
čoveka koji iznosi zastavu svoje zemlje na ulicu u nekom
gradu u zapadnom svetu i gazi je naočigled drugih ljudi. Bio
bi srećan da ga ne linčuju. Gotovo svako bi osećao gnevnu
srdžbu koja jedva da bi dozvolila objektivno razmišljanje.
Čovek koji bi oskvmavio zastavu učinio bi nešto neizrecivo,
on bi izvršio zločin, koji nije ma koji zločin, već zločin
koji se ne može oprostiti. Ne sasvim tako drastična, ali
ipak kvalitativno ista, bila bi reakcija prema čoveku koji
kaže: »Ja ne volim svoju zemlju«, ili, u slučaju rata: »Ne
marim za pobedu svoje zemlje«. Takva rečenica je pravo
svetogrđe, a čovek koji je izgovara postaje monstrum,
odmetnik, po shvatanjima svojih bližnjih.
Da bismo razumeli
naročiti kvalitet ovog osećanja, možemo uporediti ovu
reakciju sa onom koja bi se pojavila kad bi neki čovek ustao
i rekao: »Ja sam za ubijanje svih Crnaca i Jevreja; ja sam
za rat da bi se pokorila nova teritorija.« Zaista, većina
ljudi bi osećala da je ovo shvatanje neetičko i nehumano.
Ali reč je o tome da se u ovom slučaju ne bi pojavilo onakvo
osećanje nekontrolisane i duboko usađene indignacije i gneva.
Takvo shvatanje je samo »rđavo«, ali ono nije svetogrđe, ono
nije napad na nešto »sveto«. Čak i kada bi čovek govorio sa
omalovažavanjem o bogu, jedva da bi izazvao isto osećanje
indignacije kao što se javlja protiv zločina, protiv
svetogrđa koje predstavlja oskvrnuće simbola jedne zemlje.
Na taj način lako je objasniti reakciju koja se javlja ona
oskvrnuće nacionalnih simbola, ako se kaže da čovek koji ne
poštuje svoju zemlju ispoljava nedostatak ljudske
solidarnosti i društvenih osećanja; ali zar se ovo ne odnosi
i na čoveka koji propoveda rat, ili ubijanje nevinih ljudi,
ili koji eksploatiše druge u svoju korist? Nesumnjivo da je
nedostatak brige za sopstvenu zemlju izraz nedostatka
društvene odgovornosti i ljudske solidarnosti, kao što su
takvi i oni drugi, ranije pomenuti postupci, ali reakcija na
oskvrnuće zastave iz temelja se razlikuje od reakcije na
negiranje društvene odgovornosti u svim drugim oblicima.
Jedan predmet je »svetinja«, simbol plemenskog obožavanja;
drugi to nisu.
Pošto velike evropske
revolucije XVII i XVIII veka nisu pretvorile »slobodu od« u
»slobodu za«, nacionalizam i obožavanje države postali su
simptomi vraćanja na rodoskvrnu vezanost. Jedino kada čovek
uspe da razvije svoj razum i ljubav više nego što je dosad
učinio, jedino kad izgradi svet zasnovan na ljudskoj
solidarnosti i pravdi, jedino kada bude osećao da je
uključen u doživljavanje sveopšteg bratstva, naći će novi
ljudski oblik ukorenjenosti, izmeniće svoj svet u stvarno
ljudski dom.
Erich Fromm
“Zdravo društvo”,
strane 48-50
.jpg)
