Kada smo u Jugoslaviji ranih
80-ih prvi put čuli da je naša nacija bolja od onih
susednih, da je naša država od svih starija, naše pismo
savršenije, naša istorija herojskija, naše žrtve veće, a
naši fudbaleri najbolji, bilo je smešno
Da li su jugoslovenski ratovi
bili poslednji evropski ratovi XX veka ili ih treba razumeti
i proučavati kao prve ratove XXI veka? Istoričari vole
ovakve igre s hronologijama, debate o tome da li je neki vek
duži ili kraći od očekivanih 100 godina. Vole i da traže
dokaze o tome da li neki istorijski fenomen pripada više
jednom ili drugom periodu, da li je on kraj ili početak.
Setimo se samo debata o dugom XIX veku ili o tome kom veku
pripada I svetski rat?
Ali te debate su, pored
atraktivnosti za širu publiku, važne za razumevanje procesa,
kristalizovanje osnovnih obeležja nekog razdoblja. I za, u
krajnjoj liniji, razumevanje sadašnjosti. Jer, sadašnjost je
ta koja vrednosno označava istorijska razdoblja, koja na
osnovu toga može da omeđi procese i da oceni kada se nešto
završilo, a nešto drugo započelo. Upravo je zbog ovog
poslednjeg važno sada ponovo razmišljati o jugoslovenskim
ratovima. U krajnjoj liniji, za ma koje se rešenje odlučili,
ono postaje vododelnica evropske istorije i jedna njena
moguća periodizacija.
Rekla sam da je sada važno
vratiti se tom pitanju, jer su mnogi fenomeni u današnjoj
Evropi podsetili na ideje koje su dovele do krvavih
jugoslovenskih ratova. Kriza EU, brexit, podele između
„starih“ i „novih“, „istočnih“ i „zapadnih“, „severnih“ i
„južnih“ vratili su argumente koji su 80-ih godina u
Jugoslaviji nagoveštavali loš kraj. Zato se danas analiza
tih argumenata čini aktuelnom i važnom ne samo za evropsku
istoriju XX veka, već i za onu XIX veka.
Kada smo u Jugoslaviji ranih
80-ih prvi put čuli da je naša nacija bolja od onih
susednih, da je naša država od svih starija, naše pismo
savršenije, naša istorija herojskija, naše žrtve veće, a
naši fudbaleri najbolji, bilo je smešno. Zatim je postalo
neugodno. Pa opasno. I onda je počeo rat. Ovako poređano to
izgleda banalno, ali sva istraživanja pokazuju da argumenti
koji su korišćeni za rušenje Jugoslavije nisu bili mnogo
dublji od navedenih.
Zbog toga mi je teško padalo sve
što se moglo čuti poslednjih godina u ujedinjenoj Evropi.
Argumenti koji su korišćeni za brexit ili prilikom američkih
izbora bolno su podsećali na one iz 80-ih godina u
Jugoslaviji. Od „We want our country back“ do „Let s make
America great again“, sve što je izgovoreno na holandskim
ili francuskim izborima, što se čuje u Budimpešti, Varšavi,
Pragu ili Barseloni, sve to odražava odustajanje od velikih
ideala druge polovine XX veka. Odustajanje od integracija,
otvorenih granica i otvorenog društva, socijalne države,
zaštite manjina, prava na različitost… Da li su to samo
recidivi, antimodernizacijske reakcije na brze promene koje
se dešavaju u globalizovanom svetu, da li je klatno evropske
istorije samo privremeno otišlo u pravcu suprotnom od
integracija, saradnje, solidarnosti, zajedništva? Da li to
znači da su prevaziđeni koncepti pomirenja i da mir više
nije prioritet?
Jugoslovenski ratovi delovali su
kao „starinski“ ratovi za teritorije, nastali na odavno
poznatim i, činilo se, potrošenim argumentima i fake news.
Mnogi od nas tada su se stideli zato što naša zemlja vodi
nazadni rat za nove granice u trenutku kada se Evropa
ujedinjuje. Osećali smo se poraženo što posle svih iskustava
evropskog i jugoslovenskog XX veka ponovo prisustvujemo
etničkim čišćenjima, mučenjima, silovanjima, genocidu.
Optuživali smo naše elite da su retrogradne, naša društva da
su zaostala, antievropska… Govorili smo da to može da se
desi „samo kod nas“, „samo na Balkanu“.
Mislili smo da ratovi 90-ih
pokazuju da „mi“ nismo uspeli da izađemo iz kolopleta
etničkih mržnji, vere u superiornost sopstvene nacije, ideje
da se onog „drugog“ ili onih „drugih“ možemo „konačno
rešiti“. Kao istoričari, analizirali smo kako je bilo moguće
da se, u tako kratkom vremenu, prethodni model decenijama
građenog jugoslovenskog, zajedničkog sećanja utemeljenog na
„bratstvu i jedinstvu“ i pomirenju posle II svetskog rata
preokrene. Kako je moguće da istorijski „zaborav“ nastupi
tako brzo i bez otpora, da se utrči u uskonacionalne,
etnocentrične, paranoidne modele sećanja koji su govorili o
ugroženosti sopstvene nacije i potrebi da se ona osveti
svima koji su nam „zabili nož u leđa kad nam je bilo
najteže“.
Za istoričare to je bilo kao da
prisustvuju eksperimentu, kao da „uživo“ mogu da prate
promenu memorijskog modela, da vide kojom se brzinom može
menjati kolektivna istorijska svest, kako je malo potrebno…
Imali smo osećaj da možemo rukom da uhvatimo kako se ideje
kreću s „vrhova“ akademskih i intelektualnih institucija,
preko medija, lokanih autoriteta do „običnih ljudi“, koji su
postajali ratnici. Odgovornost istoričara za proizvodnju tih
ratova je bila ogromna, jer su jugoslovenski ratovi najvećim
delom napravljeni upravo na zloupotrebi istorije, na
krivotvorenju, na naglašavanju međusobnih razlika i sukoba,
na „zaboravljanju“ onoga što je zajedničko.
Mogli smo gotovo da vidimo kako
se ideje raspršuju, kako ih društvo prima, prilagođava,
menja, kako funkcioniše ta interakcija, ti transferi o
kojima smo ranije učili analizirajući evropsku istoriju,
posebno onu 30-ih godina XX v. Mogli smo da proveravamo
teorije o eliti i masi, o impulsima koje daju pojedinci i
odgovoru društva. Pitali smo se da li je moguće da se, posle
iskustva Holokausta i svega što se u Jugoslaviji dogodilo
tokom II svetskog rata, opet sve ponovi. Da li se onda
stvarno iz istorije ništa ne uči? Neminovno se postavljalo
pitanje čemu onda služi znanje koje skupljamo, analiziramo,
tumačimo. Time je i položaj naše nauke, njena funkcija u
društvu, ali i njena odgovornost bila ponovo stavljena pod
lupu.
Razmišljali smo o tome da ako se
to sve desilo u Jugoslaviji koja je počivala na
antifašističkom narativu, gde nije bilo nikakvog dvoumljenja
o tome ko je bio kolaboracionista a ko nije, šta će biti ako
se takve ideje pojave u društvima u kojima fašizam nije bio
jasno odbačen i u kojima ta granica nije jasno postavljena.
I kako je bilo moguće da se mnogi „ratnici“ u jugoslovenskim
ratovima obuku upravo u uniforme vojski koje su bile
poražene u II svetskom ratu? Mnogi istoričari govorili su
tada da se Drugi rat samo nastavio ili, čak, vratio. Vodile
su se rasprave o tome da li je ideologija u čije se ime
ratuje - fašizam ili je to nešto novo? Da li smo se vratili
u taj mračni deo istorije ili iz njega nikada nismo ni
izašli?
Postavilo se i vrlo neprijatno,
ali takođe i vrlo evropsko pitanje: da li su te ideje koje
su dovele do rata mogle da se drže blokirane ili bar
zamrznute samo pod totalitarnim režimom? Da li se jedan
totalitarizam sprečava drugim? Da li je, prema tome, bolji
onaj totalitarizam koji sprečava etničke pokolje? Ima li
boljeg i goreg totalitarizma ili su oni isti, kao što kaže
Rezolucija Evropskog parlamenta? Od kada sam počela da
slušam priče o politici i da učim istoriju Jugoslavije
govorilo se da će, čim se ukine monopol jedne partije i
krene višestranačje, pobediti nacionalne i nacionalističke
stranke i da će to biti kraj Jugoslavije i početak rata. Te
argumente nikako nisam mogla da prihvatim, jer to bi značilo
da demokratija u uslovima višenacionalne federacije nije
moguća? Da su Jugoslavija i demokratija nespojive. I ponovo
sam bila u krivu, jer se upravo tako nekako i dogodilo.
Uverenje da je socijalizam bio
bolji od onoga što smo uspeli da stvorimo nakon njega imao
je i autor poznatog beogradskog grafita iz 90-ih na kome je
pisalo: „Druže Tito vrati se. Sve ti je oprošteno“. Taj
grafit govorio je o tome da je za mnoge ljude, zbog
jugoslovenskog pokolja 90-ih, sećanje na komunizam postalo
sećanje na „zlatno doba“. Za mnoge, posebno mlade, ono je to
i danas. O tome sam intenzivno razmišljala kad su posle
Arapskog proleća krenuli ratovi u mnogim zemljama koje su se
ponadale demokratiji. Otvorilo se po ko zna koji put pitanje
mogućnosti tranzicije vlasti i demokratskih kapaciteta.
Današnje tendencije u nekim državama nekadašnje Istočne
Evrope ponovo nameću ta ista pitanja. A izgledalo je kao da
je trebalo samo da skinu nametnuti nedemokratski režim i da
se vrate na ono što je bilo pre. Ali šta je to tačno bilo
pre? Odgovor na to pitanje zahteva ozbiljno preispitivanje
evropske istorije.
Zbog svega ovoga sam ovaj tekst
počela onim pitanjima. Odnosno, da li ponavljanje argumenata
koje smo mogli čuti u Jugoslaviji pred rat u današnjoj
Evropi znači da jugoslovenski ratovi nisu bili ružan,
retrogradni kraj evropskog XX veka, nego početak 21? Ako se
vratimo hronološkim igrama s početka, možemo s punim pravom
da kažemo da je jugoslovenski XX vek trajao od 1918. do
1991, dakle onoliko koliko je trajala i sama ta država. Ne
zbog toga što bi nastanak i kraj te ili bilo koje države bio
dobar okvir za istorijsku periodizaciju, nego zato što je
Jugoslavija bila simbol. Ona je 1918. simbolizovala pobedu
novih ideja samoopredeljenja naroda i kraja velikih
evropskih carstava. U II svetskom ratu bila je simbol
partizanskog, antifašističkog otpora i pobede. U Hladnom
ratu bila je simbol „trećeg puta“, pokušaja izgradnje
drugačijeg socijalizma i nesvrstanosti. Davala je i nadu da
integracija evropskih naroda može biti projekat pomirenja i
da višenacionalna federacija može biti rešenje za prethodne
konflikte i doneti mir. Da multikonfesionalna zajednica može
biti funkcionalna, da su nesuglasice između razvijenijeg
severa i manje razvijenog juga rešive, takoreći podsticajne
i za jedne i za druge. Da oni koji bi da se kreću brže i oni
koji se kreću sporije mogu da nađu srednju brzinu i da se
njome kreću zajedno. To su bile jugoslovenske postavke u XX
veku.
I onda su, u vremenima ekonomske
i političke krize 80-ih, krenule prvo sumnje, a zatim su se
pojavili i argumenti za koje su evropski istoričari i
teoretičari verovali da više ne mogu imati snagu, da je
nacionalizam istorijski prevaziđen, da argumenti kojima se
pozivalo na dezintegraciju, secesionizam, prioritet
nacionalnog nad razvojem, nisu mogući u predvorju XXI veka.
Zbog jugoslovenskih ratova su se neka od najvećih imena
društvenih nauka vratili temi nacija i nacionalizama s
osnovnim pitanjem da li se radi o starom ili novom fenomenu?
Otvorilo se 90-ih i zanimljivo
istoriografsko pitanje da li je Srbija koja je za te ratove
bila najodgovornija nekakav presedan u evropskoj istoriji,
takoreći incident? I da li je, samim tim, Jugoslavija bila
poseban slučaj? Nekima je bilo lakše da poveruju da su
odgovori na oba pitanja pozitivni, da je poseban istorijski
put doveo do toga da se ta država koja je pravljena dva puta
u svetskim ratovima, raspadne po drugi put. Voleli su da
veruju da je ona bila sasvim specifična, jer je to značilo
da se to ne može desiti na drugom mestu. Takvo istorijsko
tumačenje je pružalo neku utehu, nadu da se takve ideje više
neće javiti kod onih razvijenijih, pismenijih,
urbanizovanijih, modernijih, demokratskijih. Paradoksalno,
bilo nam je lakše od te pomisli. Nosila je u sebi izvesni
istorijski optimizam, progresivističku veru u napredak koji
će povratak na argumente koji su omogućili jugoslovenske
ratove biti nemoguć.
Zato se i postavlja pitanje šta
nam o istoriji uopšte i posebno o evropskoj istoriji govori
činjenica da su se ti banalni argumenti mogli ne samo čuti i
u najrazvijenijim zemljama sveta poslednjih godina, nego i
da su pobedili i u društvima koja smo smatrali
najrazvijenijim, koja su dostigla do sada najveću stopu
urbanizacije, pismenosti, životnog standarda, visoko
obrazovanih, demokratije. Kako su fake arguments brexita
uspeli da opiju većinu glasača? Kako je Tramp uopšte moguć?
Da li su to dokazi da su jugoslovenski ratovi označili
početak novog razdoblja, da su bili avangarda jednog novog
sveta, a ne relikt starog? Da li su brexit i Tramp znaci da
treba da redefinišemo stare socijalno-političke teorije? A
samim tim i naš pogled na savremenu evropsku istoriju?
.jpg)
_002.jpg)
_001.jpg)