Kada smo u Jugoslaviji ranih
80-ih prvi put čuli da je naša nacija bolja od onih
susednih, da je naša država od svih starija, naše pismo
savršenije, naša istorija herojskija, naše žrtve veće, a
naši fudbaleri najbolji, bilo je smešno. Zatim je postalo
neugodno. Pa opasno. I onda je počeo rat. Ovako poređano to
izgleda banalno, ali sva istraživanja pokazuju da argumenti
koji su korišćeni za rušenje Jugoslavije nisu bili mnogo
dublji od navedenih. Zbog toga mi je teško padalo sve što se
moglo čuti poslednjih godina u ujedinjenoj Evropi. Argumenti
koji su korišćeni za brexit ili prilikom američkih izbora
bolno su podsećali na one iz 80-ih godina u Jugoslaviji. Od
„We want our country back“ do „Let s make America great
again“, sve što je izgovoreno na holandskim ili francuskim
izborima, što se čuje u Budimpešti, Varšavi, Pragu ili
Barseloni, sve to odražava odustajanje od velikih ideala
druge polovine XX veka. Odustajanje od integracija,
otvorenih granica i otvorenog društva, socijalne države,
zaštite manjina, prava na različitost… Da li su to samo
recidivi, antimodernizacijske reakcije na brze promene koje
se dešavaju u globalizovanom svetu, da li je klatno evropske
istorije samo privremeno otišlo u pravcu suprotnom od
integracija, saradnje, solidarnosti, zajedništva? Da li to
znači da su prevaziđeni koncepti pomirenja i da mir više
nije prioritet?