Kad vidim šta su ljudi u stanju
sve da izgovore a da se ne zacrvene, kada vidim šta sve
tabloidi napišu samo da bi zaradili, samo pomilujem moga
robota i zahvalim mu se na poslušnosti i učtivosti. Kada
Srbinu uspete da utuvite u glavu da puno razmišlja a malo
priča, stvorili ste od njega perfektnog pojedinca.
Zbog nesrećnog rata 1991. godine
završio sam u Švajcarskoj. Ne, neću reći da sam zahvalan
tadašnjoj hrvatskoj vlasti što sam napustio Hrvatsku i što
sam tu gde sam, ali da nije bilo tog rata verovatno nikada
ne bih napustio prostor Jugoslaviju „trbuhom za kruhom”.
Nisam nešto vičan pisanju proze
ili poezije, pripovetki, basni, romana. Slučajno, moj život
je otišao u jednom drugom smeru. Ja pričam sa robotima,
mašinama koje nam olakšavaju svakodnevni život,
kompjuterima. Ponekad pomislim da je bolje tako.
Kad vidim šta su ljudi u stanju
da izgovore a da se pri tom i ne zacrvene, kada vidim šta
sve tabloidi napišu samo da bi zaradili, samo pomilujem moga
robota i zahvalim mu se na poslušnosti i učtivosti.
Posao me vodio po gotovo svim
evropskim i dosta svetskih zemalja. Nekada sam čak vodio
statistiku o spavanja u raznim hotelima. Odustao sam kad je
brojka prešla tri stotine, umaralo me, sve je postalo radna
rutina.
Prijatelji mi često zavide na
silnim putovanjima, međutim nikako da im objasnim da ja
ništa ne vidim i ništa ne doživim u turističkoj smislu. Dok
putujem u glavi imam viziju posla koji moram obaviti ili
nekog predavanja koje moram održati. Ta predavanja su malo
specifična jer gotovo svaka tačka, svaki zarez, svaka reč
ima određeno tehničko-operativno ili izvršno značenje i ne
može biti sinonimski zamenjena. Onog časa kada Srbinu uspete
da utuvite u glavu da puno razmišlja a malo priča, stvorili
ste od njega perfektnog, temeljitog pojedinca, jer sve drugo
Bog mu je dao poreklom i rođenjem.
Moja prva životna lekcija koja
me naučila da manje pričam, a više razmišljam dogodila se u
novembru 1994. godine, prilikom mog prvog boravka u
Švedskoj, u gradu Borasu.
Od Ciriha do Kopenhagena putovao
sam tadašnjim švajcarskim ponosom kompanijom „Sviser”, a
odatle sa „SAS-om” do Geteborga. Ostatak puta prošao sam
„Volvo” džipom. Tražio sam rešenje za određena filamentska
vlakna koja su oko 100 puta tanja od ljudske dlake.
(Skandinavci zbog brodogradnje imaju milenijska iskustva sa
vlaknima).
Nakon prvog radnog dana izveli
su me na večeru u jedan manji restoran u starom delu Borasa.
Sećam se da je tu kao konobar radio i jedan zemljak,
izbeglica iz Bosne.
Dok smo mi zabavno ćaskali došao
je konobar po narudžbu. Hteo sam da probam nešto novo, nešto
što ranije nikada nisam jeo i pio. Posle kraće serije
pitanja čovek mi preporuči norvešku rakiju koja se zove
„linija”. Pravi se tako što se u friškom stanju sipa u
burad, do tri četvrtine bureta, a potom pečati, burad se
tovare na brodove koji plove do Australije i nazad. To
mućkanje koje traje mesecima ili čak godinama izaziva
dozrevanje rakije što je čini neponovljivom.
Za jelu preporučili su mi pečenje
sa krompirom i tradicionalnim sosom od nečega što nisam
razumeo šta je, niti sam znao kako izgleda. Prihvatio sam.
Jelo i piće su bili odlični a atmosfera još bolja.
U blizini je pucketao kamin sa
otvorenom vatrom bez dima, a kroz prozor se napolju video
sneg od pola metra. Po stolovima sveće, prigušeno svetlo,
tih i ugodan žamor, vrlo tiha i jedva čujna muzika.
Posle dva sata opraštamo se, a ja
zamolih konobara da mi kaže ime jela koje sam probao. Dopalo
mi se pa da znam ako opet budem dolazio. Ljubazno mi
odgovori: „Jeli ste „Bog”. Molim, Bog? Čekajte, ko ste Vi,
pitam ga? Zašto Vas to zanima, odgovori mi. Pogledam ove
moje Šveđane a oni izbečili oči, nije im jasna naša
konverzacija, niti moja reakcija.
Posle sam celu noć razmišljao o
tome, kako neko jelo može da se zove Bog. Možda me neko
zavitlavao. Sutra dan u firmi pitam Šveđane da li se zaista
jelo tako zove i dobih potvrdan odgovor. Pokušao sam da im
objasnim da u našem žargonu postoji i drugačije značenje ove
reči. Tek tad njima nije bilo ništa jasno.
Šest meseci kasnije dolazim u
Dansku, na sličan zadatak. I Danci me izvedu na večeru.
Prilazi ljubazna devojka i pita me šta želim da naručim.
Kažem da sam probao jedno odlično skandinavsko jelo i da bih
voleo da ga naručim.
Mogu
li da dobijem najbolji Bog?
Ona pocrvene, ode od stola kao
ošamarena. Danci izbečili oči, a ženski deo grupe pocrveneo.
Dolazi šef sale i vrlo oštro me upita: „Šta bi gospodin
želeo?”.
Kažem da sam bio u Švedskoj i da
sam tamo jeo jedno ukusno jelo koje se zove Bog. Pokušao sam
da mu opišem kako izgleda. On se umiri i posavetova me da u
Danskoj nikada ne poručujem u restoranima to jelo. Kasnije
su mi objasnili da ta reč kod njih ima višesmisleno
žargonsko značenje koje označava „prodavačicu najstarijeg
zanata” ali i stari jako prljavi, zapušteni, sanitarni čvor.
Bila mi je to prva oštra jezička
životna lekcija koje se uvek prisetim kad se nađem u nekoj
novoj sredini. O opasnosti korišćenja jezika i pojmova koje
nedovoljno poznajem a naročito o njihovom značenju u drugim
kulturama, iako se identično pišu ili izgovaraju. O
akcentima da ne govorim.
Još veći šok sam doživeo u
Japanu u „Tojoti”. Ali o tome neki drugi put.
Jezik je čudo!