Medijsko komuniciranje
uređuje se prema zakonima zabave i razonode.
Zabava najčešće opravdava samu
sebe i nema neke ozbiljnije ciljeve i poruke. Nije bez
razloga upozoreno da čovek koji nema šta da radi osim da se
zabavlja, na kraju krajeva, počinje da se dosađuje. Istorija
poznaje mnoge primere kad je neobuzdana žeđ za zabavom vukla
sa sobom moralnu degradaciju i razvoj sirovih strasti.
Čuveni istraživač Zinovjev je
primetio da mediji za sebe vezuju pažnju ogromne većine
stanovništva, snabdevajući ljude bilo kakvom informacijom –
spletkama, zabavom, senzacijama. Oni imaju za ovo
neograničena sredstva, najsavremeniju tehnologiju i
razrađene metode. Nemoguće je izračunati koliko vremena i
snage gube ljudi sedeći pred televizorom, čitajući novine i
časopise, slušajući radio. Čovek može da troši produkciju
medija i u samoći sedeći kod kuće, dok je u prevozu, čak i
za vreme rada.
Mediji su u funkciji „ubijanja
vremena” koje predstavlja jedan od najvažnijih problema
savremene civilizacije.
Sloboda u izboru zabave uistinu
je prividna. Čuje se i vidi ono što je unapred pripremljeno.
Beg u zabavu i iluzije ogledalo je svekolikog života, i tome
se jedino može suprotstaviti ličnost koja ima kritički odnos
prema okolini. Zadovoljstvo se ne može postići ispraznim
zabavljanjem, već što aktivnijim prihvatanjem stvarnih
vrednosti. Mediji izveštavaju o svemu onome što je stvorila
industrija dokolice, koju karakteriše trka za profitom.
Čovek savremene civilizacije oseća depresiju i dosadu.
Mediji treba da izgrade kritički odnos prema ponašanju i
uklapanju savremenog čoveka u potrošačku dokolicu. Dok se
forsiranjem zabavnosti, begom i kompenzacijom pojedinac
otuđuje od zajednice (sve se više utapa u vlastitu
osamljenost i nesavladivu dosadu i teskobu), dotle
produktivnim odnosom prema sebi i drugima čovek živi
autentičan život (na primer,aktivno bavljenje sportom, s
jedne,i nekritičko, pasivno posmatranje TV prenosa, s druge
strane).
Zabava se ne može svesti samo na
ono za šta se zalažu savremeni mediji: opuštanje,
razbibrigu, na stanje omamljenosti i „iživljavanja”. Zabava
često znači lažnu slobodu, „slobodu u rezervatu”. Njena
osnovna funkcija svodi se na odvajanje ljudi od svakodnevnih
briga. Međutim, ako je zabava dopuna, privremeno bekstvo u
druge prostore, ona začas postaje lažna po sadržaju i
smislu. Bežanje od problema, traženje razbibrige, nadoknade
i zamene, znači udaljavanje zabave od nas samih, njen pad u
dehumanizaciju, koja čoveka vodi u besmisao i „doba
praznine”. Mediji bi morali prići ovom problemu dajući
munovu dimenziju i novo viđenje onoga što sputava mogućnosti
savremenog čoveka. Oni treba da budu u funkciji oslobađanja
našihpotencijala, suočavanjasa „onim što je drugo u nama”.
Odnos između zabave i ideologije mogao bi se formulisati na
sledeći način: što je više briga i strepnji, to je veća
potreba za zabavom i spektaklima. U tom pogledu ogromnu
ulogu imaju masovni mediji koji prenose spektakle gde se
ljudi u gomili i na isti način zabavljaju, potirući svoju
individualnost.
Masovni mediji u ogromnim
količinama eksploatišu svet zabave. Njihovi serijali o
poznatim ličnostima i idolima samo su znak da se zaobilaze
urgentni društveni problemi.
Suština masovnih medija sastoji
se u tome da odvrate pažnju ljudi. Vodeći ljudi i politička
elita kao da poručuju: neka rade nešto drugo, neka nam ne
smetaju, neka se zabavljaju. Neka svako postane zaluđen
seks-skandalima ili poznatim ličnostima i njihovim
problemima, ili nečim sličnim. Bilo čime, samo da nije
ozbiljno. Naravno, ozbiljne stvari su za glavne ljude. „Mi”
brinemo o tome.
.jpg)
_001.jpg)