Tekst

autor tekst 001 ›››

Dragan B. Kostić

Iskrenost je dobra za dušu, ali loša za ugled

Kažu da je iskreno govorenje često najveća životna avantura. Ako je tako, onda je Dragan B. Kostić skoro ceo život živeo avanturističkim životom. Iskreno o muzici priča više od 40 godina, a u razgovoru za Fashionel.mk otvorili smo i druge teme... Neke emotivne, neke smešne, neke lepe, druge manje lepe, ali sve svedoče o onome što je nekada bilo, a još više na ono što je sada. Oni svedoče o različitim aspektima života. Oni svedoče o životu i emocijama čoveka koji se u potpunosti posvetio onome što radi. Pun energije i entuzijazma, Dragan je još jednom pokazao da mu govor nikada nije problem.

Ako ste jedan od onih koji su odrasli uz njega, podsećamo na vreme „Turista”, mlađi će učiti o prvim noćnim žurkama u Skoplju, a o rastanku sa MRTV-om, druženjima sa Zdravkom Čolićem i Đorđem Balaševićem i mnogim drugim zanimljivim temama, možete pročitati u nastavku:

Kako ste postali radio voditelj?

- Dugo je samo radio bio medij iz koga se moglo saznati šta se dešava negde u svetu. Privukla me je ta magija otvorene kutije u različitim oblicima, kakvi god radio aparati u to vreme bili, i način govora ljudi te magične kutije, način predstavljanja. Čarobna kutija koja je prenosila Radio Luksemburg i Bi-Bi-Si, pre svega, koji su prenosili Radio 1. Ali tada nije bilo lako postati radio voditelj kao danas, po principu, ako imaš prijatelja, sedi na Radio. Danas imamo onoliko radija koliko ima „knjiga” u kafani. Nekada je bilo mnogo filtera dok nisu dozvolili da staneš pred mikrofon. Nije išlo uživo. Predavači i ispravan makedonski jezik bili su toliki imperativi da se danas ne mogu razumeti. Imao sam dobre učitelje, doajene govornika makedonskog glasovnog pisanja. Naučio sam da govorim makedonski mnogo bolje od onih kojima je to bila profesija. Kada to naučite, ako imate određeni tempo govora koji se razlikuje od svih ostalih, onda je to malo čudno. Prvo, čudni ste onima koji bi trebalo da vam dozvole da budete domaćin. Verovatno sam bio malo drugačiji, predstavljao sam drugačije nego što je tada bilo standardno, ovako brz govor nije bio svojstven makedonskom radio prezentaciji. Naravno, to je donelo otpor, bilo je kao da lupiš glavom o metal. Ali polako, polako, među zatvorenicima je bilo onih koji su morali da se pridržavaju stereotipa od kojih se nema bežanja, koji su želeli da pomognu i videli napredak u novim generacijama. Verovatno sam sebe video kao takav lik za njih, pa su mi dozvolili da uđem kroz najužu puškarnicu. Kada su neki afirmisani voditelji primetili da mogu da budem ozbiljna konkurencija, jednostavno su mi vikali: „Dečko, u drugoj prostoriji, ne ovde!“ (smeh). Malo ljudi zna da sam sam naučio da govorim na radiju. Mislio sam da svi imaju sjajnu boju glasa, a moj nije imao, iako se danas, posle četiri decenije, to svakako prepoznaje. Kada sam slušao druge, pitao sam se kako to rade. I shvatio sam da je to fizika, jedna amplituda. I to i dan-danas govorim, mada na radiju malo naglašenije. Glas se kreće gore-dole. Shvatio sam da je kod nas to uglavnom u crkvama. Većinu vremena crkveni govor sveštenika kreće se takvom amplitudom. Tako da sam shvatio da je to to, ali morate to učiniti zanimljivijim, privlačnijim. I počelo je i traje do danas.

Bili ste „filter” za tadašnju muzičku produkciju. Bili ste jedan od ljudi koji su odlučili šta će se emitovati. Gde je u to vreme bila makedonska muzika u Jugoslaviji?

– Prvo, to je bila lošija proizvodnja po obimu, a ne po kvalitetu. Vreme, odnosno tehnologija donosi kvalitet. I nove ideje, naravno. Ali to je bilo pionirsko vreme, kada smo posle prvog udarca šezdesetih godina, kada smo shvatili da jezik nije tako težak, obično se izvlačili, oslobodili se nekih stega. Shvatili smo da u poređenju sa nemačkim, ili japanskim, ili nekim drugim jezicima koji pevaju o ljubavi, naš nije tako težak. A počeli smo da pevamo i na makedonskom, pesme poput "Jedan poljubac", zbog čega je tadašnja Jugoslavija (1962) čuje makedonsku reč, koja je za njih u početku bila možda egzotična. Mnogi danas lažu kada kažu "Ah, kad je bilo vreme za Skopski festival...". U to vreme sam bio gimnazijalac „Josip Broz Tito” i bilo je sramota gledati Skopski festival. Svaka od tadašnjih gimnazija imala je svoje sastajalište. Okupljali smo se u poslastičarnici „Trujačot”, koja se nalazila na trgu. Da se ne pojavim u subotu, verujte mi, cele sledeće nedelje bi me školski drugovi ismevali, samo zato što bih rekao da sam išao na „Skopski festival“. Niko to tada nije video. U to vreme postojali su paralelni svetovi. S jedne strane imate pevače poput Verice Ristevske, Dragana Mijalkovskog, ali sa druge strane su jugoslovenske grupe „Ju”, „Korni”, veliki bendovi koji su dolazili, pravili muziku, koji su bili pandan onome što je dostupno. u svetu, a Britanci su bili reper za to. I kao mladić, suočavate se sa onim što dolazi. Ali pošto nemamo bogatu makedonsku muzičku istoriju, morali smo da sačuvamo ono što imamo. U drugoj polovini 1970-ih, sopstvenog autoriteta, koji sam još gradio, a posebno početkom osamdesetih, kada je makedonska scena bila najbogatija i najraznovrsnija, postojala su dva tipa emisija. Jedna vrsta je bila ona koju sam vodio, „Disco Selector”, a druga je bila „Tri Gonga” koju je vodio Đoko Đorđev, koji je bio alfa i omega makedonskog pokreta popularne pop muzike. On je čovek sa najvećim brojem napisanih tekstova i sve je moralo da prođe mimo njega, jer je bio urednik muzičkog uvodnika Prvog programa, moćan čovek u to vreme. Oni koji su bili aktuelni među mlađom publikom nisu mu prošli kroz filter, ali meni jeste. Tako da su svi mladi bendovi koji su dolazili hteli da dođu kod mene. Džon Pil je jedan od legendarnih engleskih radio voditelja i uradio je isto što i ja, ali u zemlji sa 50 miliona stanovnika, daleko uticajnija ličnost. I ja sam, ne znajući šta radi, uradio isto. Godinama kasnije, kada su se otvorili drugi prozori, shvatio sam da neke stvari treba prihvatiti kao značajne, iako vam se u određenim trenucima ionako čine nevažnim. Kroz „Disko selektor” prošli su svi veliki bendovi i sjajni muzičari koji su još uvek živi i vredni svoje težine.

Na primer, "Hleb i so". Njihovo prvo pojavljivanje uopšte bilo je u ovoj emisiji. Ima ljudi koji ne žele da lupaju glavom o zid jer boli, ali ima onih koji lupaju glavom dok ne naprave i malu rupu. I danas svi kažu: „Svi smo znali da su drugačiji“, ali to nije tačno. Nije bilo tako. Nekoliko iz te produkcije da, a i oni su bili malo skeptični, među kojima i Branjolica, Slave Dimitrov. Recimo, ako biste ovako sedeli sa njim, Slave Dimitrov bi vam verovatno rekao: „Dariju je kriv Dragan B. Kostić“ i do danas bi se ljutio jer je rekao „nije pevač za ja“. Dolazio sam do takvih sudara sa Slaveom. „Ili ćeš ih snimiti, ili ćeš se svađati sa mnom. Šta ti se više isplati“, rekao bih mu. Pošto se nije isplatilo raspravljati sa mnom, koji sam bio mlad, perspektivan muzički novinar, voditelj u usponu i portparol generacija, pustio je Darija i „Bon-Tona“ da prođu dalje, inače ne bi bilo ništa od toga. Bio sam prilično oštar na jeziku. Šta da smeta, to na putu. Ponekad nije lepo. Iskrenost je dobra za dušu, ali ne i za ugled. Pričao sam šta se dešava. Neki su možda bili ljuti, ali tako je bilo bolje. Iako sam možda bio marginalan lik u celoj toj istoriji, bio sam jedan od onih koji su imali hrabrosti da kažu šta misle, da podrže, da se bore na mestima gde neki drugi nisu smeli... Lepo je vreme, koje danas nema, a nema ni kvaliteta. Grupa "Trijangle", od kojih će neki kasnije postati "Konkord", koncertiraju u Skoplju, u MKC-u. Oni su u tom trenutku toliko popularni u Makedoniji da je preko ulica preko belih srednjih pruga sa posebnim šarama ispisano „Trougao”. Tu sam imao posebnu čast, kao muzički urednik, a pridružuje se i Vlatko Stefanovski. Upravo su snimili tri pesme, "Piletinu" i još dve, i bile su na obradi u studiju za snimanje. Sve dok nema naslova, minuta, ne može da ide u program. To je proces koji traje duže od snimanja pesama. Ali zahvaljujući sopstvenom autoritetu i vezama sa svim producentima, snimke sam dobijao onako kako su izašli, pa sam ih emitovao u emisiji. Išla je u subotu, a koncert je bio u petak. A Vlatko je došao da me pita: „Hoće li Dragan sutra sa nama”? Kažem mu, da. "A koja pesma"? Kažem mu: „Sva trojica“. „Sva trojica???“ I tako je uzbuđeno sišao niz stepenice, a ostali su ga čekali dole. „Momci, sva trojica!“, viknuo im je Vlatko. Ne možete zamisliti kakva je to radost. Takvi su bili ti odnosi, odnosi, drago mi je da sam mogao da pomognem kada sam mogao.

Šta biste zaboravili... da možete?

- Zaboravio bih da sam 22 godine i osam meseci bio slobodnjak. U istoriji te kuće, ja sam slobodnjak sa najdužim stažem. Nisu me zaposlili jer nisam imao muzičku akademiju. Kasnije su se stvari promenile i došli su ljudi sa raznim fakultetima. Pepi Rendzov je svojevremeno bio zaposlen na Radiju 2, i imao je poljoprivredni ili šumarski fakultet. Dok su kancelarije studija bile na 10. spratu, došao sam jednom uveče jer sam nešto zaboravio. Bio je to kraj 1990-ih, početak novog milenijuma. Naravno, na vratima je bilo obezbeđenje. Pozdravio sam se sa jednim od njih i krenuo ka liftovima. Lift mi je umalo pobegao, ali su dvojica obezbeđenja mislila da sam ja taj koji je otišao sa liftom, iako sam čekao da se vrati. I čujem, pita jedan drugoga: „Ko je bio čovek?“, a drugi mu nije rekao ko sam ja, nego mu je odgovorio: „Pa da je ovaj čovek imao fakultet, on bi ovde bio generalni direktor. " Mnogo me boli do danas, jer nikad ne bih bio ono što oni misle, već zato što ne vide ono što ja znam. Gledajte moje znanje, a ne ono što sam završio. Nisam ja kriv što nisam bio generalni direktor, onda ne bih bio to što jesam, ali zbog mnogih stvari su me neke strukture kočile, sputavale... Znate kako je kad te tapšu. nazad 23 godine, da si najbolji, a nisi zaposlen?! Ako treba još nešto... U to vreme sam radio u disko klubu Turist, jednoj od gradskih institucija (smeh). Nekako sam se izmišljao, ali to nije bilo ono što sam želeo. Zaboravio bih tu nepravdu koja mi je naneta... Na kraju kad sam odlazio, naneta mi je velika nepravda, taj čovek počinje da se navikava na njih. I to zato što si dobar. Ako si loš, ako si prosečan, niko neće obraćati pažnju na tebe. Čak i ljudi koji su zaduženi u jednom trenutku žele da kažu zbog sebe, svog ega, da se druže sa vama. A u stvari, možda su hteli da te zeznu. To je neki makedonski sindrom. Kada sam otišao sa MRTV-a, nekoliko meseci ranije, rekao sam da ne želim da budem ni u kakvoj selekciji za izbor pesama, žiri i slično, jer neću da me neko psuje.

Prihvatio sam da vodim nešto što je uradila MRTV, iako ne želim da pripadam nijednoj političkoj opciji. Primili su me predsednik države i premijer, sadašnji i prethodni, a verovatno i budući, i verovatno su radili svoje 40 godina. Dobro se slažem sa ljudima sa obe strane, jer kada vidite njihove godine, oni su odrasli sa mnom. Rekao sam direktoru Marjanu Cvetkovskom: „Disko Selektor 29. juna 2014. slavi 40 godina. To je najstarija emisija u Evropi, a verovatno i na svetu, koja ima isti naziv, istu frekvenciju, istog voditelja i isti koncept već 40 godina. Odlazim u penziju 10. juna. 19 dana kasnije to je ovo. Da li ćete mi kao režiseru dozvoliti da vodim emisiju dve nedelje iako sam u penziji?". Kaže mi: „Zašto ne, istorija će me kazniti ako to ne uradim“. 30 godina sam držao skup na „Lizgalištu” i posle „Manu Čaoa” bio je drugi po posećenosti. Bilo je tako lepo, sa različitim generacijama... Rekao sam mu da će 10. jula, kada se završi „Zaboravi ako možeš“, poslednja emisija biti 4661. emitovanje... 4661 sat uživo, koliko priča.

Nezamislivo na svetu. Rekao sam mu da želim da radim i video projekat, jer je moja video dokumentacija bogata koliko i audio. Rekao mi je da će biti kako sam tražio. „Trebalo bi da sam budala da te pustim. Pitali su me da li želim da produžim još godinu dana, ali mi je ovo bilo dovoljno. Prvog juna ponovo sam otišao kod direktora, ali njega nije bilo. Čak ni drugog... Rekao sam da ću se vratiti 10. i jesam. Samo sam ja išao u penziju tog dana. Dakle, u tom trenutku sam najstariji u narodnoj kući, koja iza sebe ima neverovatnu istoriju. Došlo je vreme da budem najstariji. I dolazim da u tom trenutku pozdravim vd generalnog direktora. Znate koliko je prošlo kroz godine... Sećaće se više... Ne sada, ali jednog dana... Reći će, kad je Dragan Kostić išao u penziju, poslao sam ga... Da me ponudi kafom, pa čak i ako to sam platim, onda neka kaže šta hoće o meni. Nije se rodio kad sam počela da lupam glavom o zid. Budite dostojanstveni zbog mesta koje zauzimate u državi... Ali on se nije pojavio i ja sam bio veoma povređen. Ne javno, sad prvi put javno govorim, ali me je stvarno povredilo, jer ako se neko tako ponaša prema meni posle toliko godina iskustva i rada, šta da očekuje... Ne mogu to da zaboravim. .. Mada, imam puno lepih uspomena... Makedonski radio je meni i stotinama drugih dao šansu, ali sam je iskoristio zahvaljujući sopstvenom radu, koji je trajao 15 sati dnevno. Bilo je divnih ljudi koji su decenijama radili sa mnom na drugoj strani, koji su odrastali, ostarili, u penziji... Sa njima se dobro slažem, ali sa ostalima, koji su uporno ponavljali Dragana, nema muzičke akademije, jer u mojoj redakciji svi nisu imali... Iskustvo je ono što čini čoveka, škola je samo ekstra... To su loši trenuci koji ostavljaju trag, ožiljak koji će ostati do kraja.

Kakva je to diskoteka bila "Turist" i koliko mladi danas znaju da se zabavljaju u diskoteci?

- Danas nema mnogo prostora za mnoge različite generacije, ili mlade generacije ali sa širim muzičkim intelektom. Danas nije isto kao 1970. Sada su trendovi pomešani, godine nisu bitne. Ko ima veći muzički intelekt, dobro će to prepoznati, nije bitno koja je godina. U gradovima gde je bilo nekoliko diskoteka, poput Prilepa, Bitolja, sada ih ima jedna ili dve, a finansijska situacija uzima danak... Idem sada da pravim korporativne žurke, koje su veoma zanimljive... U poslednje vreme sa veliko zadovoljstvo, radim nešto što je uobičajeno napolju, ali sada je to kod nas u trendu, to su venčanja. Roditelji su obično generacija koja se zabavljala na mojim žurkama, pa je zanimljivo videti kako se zabavljaju dve različite generacije. Kad se ide u Bitolj, to je posebna klijentela, do malopre sam išao baš često, ali dugo nisam primetio nešto, što mi je kasnije skrenulo pažnju. Bitolčani ne idu u diskoteke kao Skopljani. Kada uđu u diskoteku, oni su kao na pisti. Odšetaju do određenog dela modne piste, okreću se (kao manekenke na kraju piste), vide ih i silaze. I u Skoplju je sve manje žurki na kojima se ljudi zaista zabavljaju. Neko će reći, danas ima mnogo mesta za zabavu. Možda ima mesta, ali nema ljudi za zabavu. Koja je razlika između tada i danas? Išli ste da ih vidite i da vidite ljude, a danas svi idu kod vas. Na primer, ne mogu da objasnim svom sinu kako će u Turistu na dugačkom baru neko popiti tvoje pivo. Sa tolikim ljudima ne možeš da staneš u red, pa pitaš onoga ko ima, ako mogu da stanem u red, daj mi gutljaj-dva. Onda će ti doneti i pivo. Tada je bilo skladnijeg života. „Turist“ je po veličini bila možda i najmanja diskoteka, ali je bila najposećenija, primala najviše ljudi. Kako? Verovatno uz pomoć magije. Bilo je prijava za 120 ljudi, a unutra ih je bilo 800. Svake noći! U četvrtak u „Turistu” napravio sam top listu. Kako? Kada sam došao tamo, Grigor Koprov je bio šef diskoteke, iako nisam želeo da radim tamo, konačno je uspeo da me ubedi. Na otvaranju su pozvali dr Miodraga Vrčakovskog, koji je takođe bio di-džej, ali je diskoteka uglavnom bila prazna. Rekao sam Koprovu da odštampamo sto spiskova i 50 olovaka i pozovemo što više prijatelja. Dogovorili smo se u četvrtak da budemo prva lista. Vodim zagrevanje kao na radiju i puštam plesne pesme. Konačno, glasaju uz pomoć listova koje smo im dali, a mi smo im dali i karte za sledeći četvrtak. Prvi put smo imali trideset, sledeći 150, posle toga 300 i sve više. Na ulazu u diskoteku stajalo je debelo staklo, koje je sigurno jednom mesečno pucalo. Ako se u hodniku u kome je staklo primi četiri osobe, tu je bio red ljudi. Čekali su sa obe strane ulice "Makedonija". Pucalo je mnogo ljudi, ali pošto je staklo debelo, povređenih nije bilo. Uprava hotela se nije naljutila, vikali su da ćemo, ako znači da ima ljudi, postaviti novi.

Kada smo videli da ide dobro, podelili smo ga na dva dela. U četvrtak je bilo strano, a u utorak makedonsko i „ju”. Pošto sam mogao da dobijem originalnu traku na radiju, pustio sam najnovije pesme u diskoteci i puštala je makedonska muzika. Kada sam odlučio da napravim noćnu žurku, već sam bio menadžer u "Turistu", a Caio je bio šef. Otvarao je redovno od 6.30, a već u 6.00 su se čekali redovi, iako je u letnjim danima još svetlo. Niko nije mogao da uđe samo sa prijateljem, isključivo sa devojkom. To nas je uverilo da nećemo imati samo mušku publiku, a kada je više žena, mirnije je. Diskoteka je trebalo da se zatvori u 11.00, poslednji autobusi su bili u 11.30. Do železnice se moglo ići samo taksijem. Bilo je to osamdesetih godina. U 11.30 časova čistačice su na brzinu čistile klub. Od 7 do 11 sati smo konzumirali 20 do 40 sanduka piva, ali smo pili i zalihe, špricer, viski je bio veoma jeftin. U 11.30 časova izašli su mladi do 20 godina, a već posle ponoći bila je odrasla gužva. I to je bila prva diskoteka koja je radila noću. Bilo je trzavica, ljudi su bili željni da žive posle ponoći, jer u to vreme nije bilo ničega. Ali imao sam i sladak problem sa tim. Žurke su bile u subotu uveče, a morao sam da dobijem dozvolu od gradskog Ministarstva turizma da mogu da radim noću. Svakog ponedeljka, gotovo bez izuzetka, u 6.30 časova kada sam došao na posao, za mnom je dolazila patrola policije „Beko”. Sigurno se pitate zašto? U nekim časnijim vremenima od ovih, danas su postojale mlekare, prodavnice, gde su se prodavali jogurt, sveže mleko, hleb. Ako su otvarali u šest sati, odlazili su u pet ujutru i to je bilo najnormalnije, svi su to poštovali. Sada, onima koji su izlazili iz diskoteke, nakon što su popili mnogo štoke i viskija, duša im je u plamenu i hoće da kupe jogurt, ali više nemaju para i uzeli su ga neplaćeno. A pošto su ih učili da su iz „Turista“, stalno su me dizali, jer sam ja odgovoran za žurke, i pitali su me: „Dobro Dragane, do kada?“ Ali ja sam im rekao, skupite ih, zašto ja... Ne volim reč retro, iako sam možda jedan od začetnika tog pojma kod nas. Retro je prošlost, ali ne nužno i daleka prošlost. I ovaj razgovor kada izađemo biće već retro. 1978. napravio sam evergrin veče, nešto što se danas zove retro. To je bilo u ponedeljak. Vasil Tupurkovski – Cile je imao svoje mesto pored šanka sa društvom... Druge diskoteke u subotu nisu imale toliko ljudi kao mi u ponedeljak... Sreda je bila neradan dan za diskoteku, ali mi jesmo kviz. Dali smo nageadi – cipele, zlatni prsten. Bilo je zabavno. Jednom smo na televiziji objavili da ćemo dati. Doneli su veliku kutiju, otvorili je, tu je još jedna, druga, treća, četvrta i na kraju vade malu kutiju i u njoj oštricu za televizor. Nikad nisam rekao šta TV. Ili ćemo da damo lonac, pa sledeće nedelje dođi na toalet, lepo smo se zabavili. Da li su ljudi hteli da se zabavljaju, da li sam ja imao hrabrosti da to uradim.. Današnji gazde hoće odmah da se obogate, pa ne može tako... Ispuni me kada se neko desi da bude svedok tog lepog vremena. Jednom smo supruga i ja šetali, a jedna gospođa se okrenula i povikala: „Gospodine!“. Mislio sam da će me kritikovati, a moja žena je čekala da vidi šta će reći. „Samo sam htela da te pozdravim, ti si Petar Pan“, i ona je otišla. Prvo nisam razumeo, ali onda mi je palo na pamet da je Petar Pan lik nedoraslog deteta i svako želi da bude u delu mladosti makar na delić sekunde, ili lik koji većina, a ne fizički , podseća na to vreme, koji je uvek tu. Prošlo je 40 godina, na neki način sam postao konstanta. Hvala Bogu što mi je dao zdravlje, komunikacione veštine, drugačiji moralni kodeks...

Kakav je Dragan privatno?

- Ja sam veliki ljubitelj pasa. Posebno na uličnim psima. Mogu da dam trećinu svoje trenutne penzije za hranu za pse. Imam 4-5 ljudi iz komšiluka, ljudi sa ulice, koji bukvalno znaju da se maze sa mnom i bolji su prijatelji od mojih najboljih prijatelja. Znam i fizički da branim te pse, jer znam da je njihova naklonost i iskrenost daleko veća od ljudske. Čovek može da me laže, ne laže me, jer kad je gladan, prilepiće se uz mene i čekaće, a ne tražiti. On zna, ako ga imaš, daćeš mu ga. Imam posebne nivoe vrednosti prema ljudima. Ja sam tradicionalista. Tako su me učili. Znam da danas ne možete okupiti porodicu na ručku u određeno vreme kako je insistirao moj otac, odnosno majka. Takav porodični zakonik nije se smeo kršiti. Ali uprkos tome, trudim se da budem što bliže tradicionalnim vrednostima. Pogađaju me moralne anomalije. Prepoznajem seksualnu orijentaciju svakoga, ali ne spolja. Čim napravite prvi korak van svog doma, vaša privatnost postaje javno ponašanje. Radite šta želite kod kuće, ali imate obaveze napolju. Poštujem svačiju veru. Iako mnogi misle da sam ko zna koliko sam zaradio, živim kao i svi, sa skromnim primanjima. Vrednost ne treba meriti novcem, jer ako je ta vrednosna norma dominantna, jer ima mnogo onih koji su zaradili možda na nepošten način i ako smo svi u istom košu, onda smo otišli u pakao.

U kojoj eri su muzika i moda preneli najjaču poruku?

- Kada neke stvari postanu, pa i najavangardniji pokreti, uobičajena stvar, kada se prođe kroz istoriju popularne muzike, retko koji trend je dugo trajao. Na primer, pank. To je trajalo sve dok je avangarda privlačila pažnju masa. Koliko želja da se identifikujete ili budete posmatrač, da vidite kako se drugi ponašaju, zavisi od toga u kakvom ste okruženju odrasli i doživljavali ga kao takvo. Ako pogledate hipi pokret, to u jednom trenutku znači pobunu, ali pobunu gde je moral ipak predstavljao neku vrstu vrednosne kategorije... Danas imate milion sličnih situacija poput onih kasnih šezdesetih godina, zbog kojih, hajde, recimo, omladina planete je počela da se buni... Mislim da je muzika ta koja je uvek pokretala modu. Ali u trenu, moda i njeni kreatori, sa širim, dometnijim idejama od drugih u svojoj sferi, znali su kako da se uklope u te muzičke pokrete. Miroljubivi hipi pokret trajao je samo nekoliko godina, a pokrenuli su ga oni u bekstvu. Dolazi iz Amerike. Da li znate kako su regrutovani regruti? Na lutriji, javno na televiziji. Izvučene su lopte. Primer, slovo B, mesec jun, dan sedmi, godina i svi sa prezimenom B, rođeni tog dana i godine, bili su pozvani u vojsku. I ljudi su počeli da beže i da se suprotstavljaju ratu, što su mnogi muzičari podržavali. Muzika, podržavajući tu državu, podiže pokret na viši nacionalni temelj. I moda je to podržala. U takvoj situaciji se pojavljuje Vudstok i menja sve. Totalno ih izvrće. Da se pola miliona ljudi okupi 1969. na jednom mestu zbog muzike nije dolazilo u obzir. Ali ljudi su zaista išli samo zbog muzike i druženja. Sve dalje je pod upitnim moralnim kanonima, hajde da skupimo pare, ali da vidimo koliko ćemo dobiti. Nije za opšte dobro. Već osamdesetih godina dolazi novi talas, kada se pojavi romantizam, on nalaže posebnu vrstu odeće, koja mi je posebno draga, ako ne i najdraža. Ta jedna ležerna i ženska i muška moda, marame, karirane košulje... Kada je trebalo da se pojavite u javnosti, nije bio važan brend, već da budete što drugačiji od ostalih. I muzika je bila takva. I to traje nekoliko godina, a onda dolazi ska. Ideologija i istorija muzičkog pravca takođe su odredili modu. Moda je veoma blisko povezana sa muzikom, ali ne kada se nameće na silu. Nisam baš zaljubljenik u modu. Makedonci su vrlo brzo svime zadovoljni. Sve znamo... Suzdržavamo se. Ranije je možda bilo manje, ali mogli smo da idemo svuda. Danas imamo sve, a zapravo nemamo ništa.

Jedan od tvojih bliskih prijatelja je Zdravko Čolić...

-On je živeo u Sarajevu u „Lenjinovoj 12“, a ja sam rođen u Skoplju u „Lenjinovoj 12“. Njegov brat se zove Dragan, ja se zovem Dragan. Njegov otac se zvao Branko, isto kao i moj otac. Oboje smo blizanci u horoskopu. Kada bi on došao kod mene i seli za sto, moja žena bi postavila šta je morala i otišla, jer ne možete da dobijete ni reč između nas dvoje za stolom. Stavljamo ruke jedni drugima na usta da bi drugi mogao više da govori. Tada mu nikako nisam mogao pomoći. U Makedoniji sam možda mogao nešto da uradim, da imam promociju na radiju za prvi album ili tako nešto. Ali on je imao Zagreb i Beograd kao najmoćnije centre, mi smo bili periferija, ali je verovatno našao nešto u meni. Imao sam hrabrosti, a jedan sam od retkih, jer je Zdravko veoma sujetan, da mu kažem šta mislim, ili da ga ismejem. Na jednoj korici je bila leptir mašna i ja sam mu rekao, ti ličiš na krupije ili mladoženju, a on je rekao, vidi kako sam zgodan, zar nisam zgodan?, pitao bi moju ženu. , a ona bi mu naravno rekla da je rekao da. Kada je doneo album „Malo pojačaj radio” na sebi je imao jaknu.

Žena ga je uzela dok sam nosio piće i potajno me pitala šta mu je sa jaknom, zašto ga je sramota da nosi takvu jaknu. Vidim je, svu obliznutu, katastrofu. A ja mu rekoh: „Brate, ti izgleda ne voliš ovaj posao, zar ne?“ "Pa, dobro sam", kaže on. Kažem: „Do sada promocije po Londonu, na i dalje, džemperi, košulje, a sada nosiš jaknu svuda“, podrugljivim tonom, za zadirkivanje. Rekao mi je: „Znaš li čija je to jakna, kupio sam je u Londonu, nosio je Džejms Din. Kupio sam ga na aukciji!". Jaro, koji je hteo da napravi cirkus, rekao mu je da je to na aukciji, a kupljeno je na pijaci. Bili smo veoma bliski, ali na vrhuncu rata smo izgubili vezu. Posle smo uspeli da se nađemo zahvaljujući internetu. Jedno vreme je živeo u Skoplju nekoliko meseci i vrlo često je bio kod nas. Njegov otac je bio policajac. Malo ko zna kako su mu majka i otac pobegli iz Sarajeva, jedna je od njegovih emotivnih priča...

Ali on nije jedina poznata osoba sa kojom si prijatelj...

- Đorđa Balaševića sam upoznao na veoma neobičan način. Šalimo se na račun pesme „Al se nekad dobro jelo“, da ima nastavak „Al se i danas jede, al kod Dragana“, jer moja žena odlično kuva. Na primer, na jednoj probi, mog sina, koji ima identičnu boju glasa kao i mene, ni majka nas nije prepoznala, ni supruga, pokušao sam da ga ubedim da krene mojim stopama, ali se na kraju ispostavilo da je to bilo neuspešno. , više ga je zanimao sport i neke druge stvari, posebnu posvetu dobio je od Balaševića. Na probi ju je otpevao uz poseban tekst za njega, inače se zove Branko, kao moj otac, "Kao Bane, mali Bane...", a ja sam žurno odneo kući prvu kasetu do koje sam došao. , za snimanje te verzije. Pero Kamikaza je obezbedio zvuk za koncert. Za belce je traka bila katastrofa i nije sve snimljeno. Inače, Balaševića sam sreo u jednom lokalu, gde smo išli samo nas dvojica. I svaki dan tako.On sa gitarom u ruci, a ja na pauzi, na pauzi iz kasarne u Novom Sadu. Otišao sam po novine za klub, jer sam ga vodio, i koristio sam ga da pobegnem. Spremao se za koncert, pozvao me je i tada sam ga prvi put čuo kako izvodi „U razdeljak te ljubim” na veoma neobičan način. Da li je bilo 30 ljudi na svirci? Tu su bile i tri devojke. Bile su u kratkim crvenim haljinama. Ja i moj kum Gradimir Zdravković, koji je tada radio u „Ekranu” i pisao satiru i humor, bili smo zajedno u vojsci u sanitarnom odeljenju i gledali odozgo. A kad je zapevao „U razdiljak te ljubim“, oni bi se okrenuli publici, imali su bele gaćice sa crvenim tačkicama, pufne, ne znam šta su bile, izdaleka su izgledale kao tačke i pokazivale bi gaćice i ismevali smo Balaševića zbog toga. Rekli smo mu, pa ti snimaš pornografski film ili tako nešto (smeh). „Zaboravljaju moju pesmu, ali devojke pamte refren“, rekao je on.

Baiaga je upravo izašao iz Riblje čorbe, upravo je izdao prvi album, doneo sam ga. Vodio sam emisiju pod nazivom „Radio zabava“ zbog koje su ljudi ustajali u 6 ujutru i doveo sam Bajagu. Nisam imao pojma da je toliko popularan. Oko „Bristola” je bilo stotinu devojaka koje vrište. Onda, kada je bilo bombardovanje u Srbiji 1999, zvao je da pita koji je prelaz najbezbedniji, pa sam mu rekao, nemam veliki stan, ali dođi kod mene da prespavaš a ti si mi bio gost . Odneo je svoje u Kinu.

Imate i zanimljivu porodičnu priču...

- Ovo malo ko zna, po nalogu Mladića morao sam da se vratim u Skoplje. Mladić je bio komandant treće omladinske oblasti u Makedoniji, a ja sam tada bio u vojsci. Mislim, nisam ni znao da je to on, koji ga je tada poznavao. Već sam bio u vojsci 15 dana i naredili su mi da se vratim na emisiju „Dobar dan prijatelji“. Gigo i Cvetko su bili likovi koji su kasnije služili za k-15, oni su bili osnova. I hteli su da se vratim, jer je ona donosila pare, a ja sam bio nezaposlen. Otac mi je rekao, neka te zaposle, pa će te odložiti za vojsku. Zaprosio sam ih, oni su odbili. Otišao sam u vojsku, ošišali su me do gole kože, a u to vreme, 1978. godine, svi smo imali dužu kosu. Nisam se prepoznao u ogledalu. Posle 10 dana došao je komandir čete, imao je veoma grub, vulgaran rečnik. Još nisam znao kako treba stati pred starešinu. Neću da koristim njegove reči jer su veoma vulgarne, ali me je pitao zašto sam u civilu. Vikao je na mene, rekao sam mu da sam novinar. „Gde radiš?“, kažem mu na Radio Skoplju. Vikao je na mene: "Ne možeš!" Trebalo bi da se vratiš!" Ništa mi nije bilo jasno, otišao sam u vojsku, šta je sad. "Skupi svoje krpe, izvadi kartu za voz, idi sa čime hoćeš, ali idi!". Rekli su mi da mi je komandant trećeg okruga naredio da se vratim. Nisam još znao hijerarhiju, ali sam znao da je to važna funkcija i nije mi bilo jasno šta sam uradio. Mislio sam na oca, jer je o njemu trebalo da se snima film, ali je u tom trenutku drugi film bio finansijski isplativiji.

Moj otac je verovatno jedini Makedonac, uprkos prezimenu, koji je uspeo da dođe na 400 metara od Rajhstaga, kao ruski vojnik, odnosno kao vojnik koji je uspeo da pobegne iz nemačkog logora, gde je bio do januara 1944. godine. Zatim od marta 1944. do maja 1945. beži 1200-300 kilometara u pravcu ruskih jedinica, pa se zajedno sa njima vraća u Berlin, kao ruski vojnik. Govorio je sedam ili osam jezika i bio prevodilac u svakoj komandi grada, kako su dolazili i osvajali, tako su i odlazili s njim. Tako je uspeo da dođe do 400 metara od Rajhstaga... Branko je posebna priča... Za tri dana uspeo je da izbegne pucanje dva puta, jedan u Kragujevcu, drugi u Kraljevu. Pošto je vodio sestre u Kragujevac, na povratku za Kraljevo na železničkoj stanici, stajao je na prozoru i jedan od upravnika stanice ga je pitao ko je i kuda ide, inače ima 17 godina. Moj otac je odgovorio da je Dragijev „štampar“, a železničar je pogodio da poznaje mog dedu. Rekao mu je da izađe iz voza. Iako mu je to bilo čudno i nije ga poznavao, otišao je, jer su železničari znali većinu onoga što se dešavalo u to vreme i znali su da je u Kragujevcu 7.000 mrtvih, a isto je planirano i u Kraljevu. gde je moj otac putovao. Dva dana ga je držao u stanici, dok nije završeno streljanje u Kraljevu. Baka i deda su poludeli od brige, jer od njega nije bilo ni traga ni glasa. On je jedan od četiri brata. Najmlađi je tada vrlo mlad, a starija dvojica su u kampu. Inače, moj deda je čovek koji je 1919. godine osnovao prvu štampariju u Makedoniji i ona se zove "Zora". Kasnije se zvala Branko. Deset dana kasnije, u blizini Doma građevinara, moji su tu imali kuću, a štamparija je bila upravo tamo gde je sada Ponoć. Išli su moj deda i otac trotoarom, padala je kiša, a u isto vreme trotoarom je šetao nemački oficir. A moj deda, pametan čovek, kad je video da dolazi oficir, odmah ga je pozdravio i povukao mog oca sa trotoara da prođe oficira. Moj otac nije hteo da ode... Nemac je čekao da ga deda urazumi, ali moj otac nije hteo da ode i oficir je izvadio pušku, kragnu i ispred mog dede pravo komandovao Grada, te večeri u Berlinu u logoru, januara 1941. Možete zamisliti priču o bekstvu...

Da li je posle 40 godina iskustva ostalo nešto što niste uradili, a što biste želeli?

- Da. Ako imaš nekoga koga svi vide kao svetskog šampiona, a vičeš, nije tu od naših komšijskih takmičara, naljutiš se, jer znaš, ne da si narcis, samozadovoljan, nego samo znaš da oni oko sebe možeš ih sve pobediti. Trebalo je do sada da napišem tih devet knjiga o osamdesetim, mislio sam da ću uspeti da uradim nešto drugo, jer nigde na svetu nisam našao ništa slično ovome što radim. Imam jednu od najbogatijih muzičkih književnosti u Makedoniji, pa možda i ovom delu Balkana, te vrste popularne muzike 19. veka.

Da negde postoji nešto slično, ne bih se trudio da to napišem. Neko će reći, ima novca na internetu, pa ima i novca u banci, ali idite po njega. Trebalo bi da znate kako. Dve knjige koje sam objavio su bogate enciklopedije, ali mi je otac napravio najveću grešku. Ja sam četvrta generacija u Skoplju moje porodice i moj otac mi je rekao, uvek ćeš biti na -ić, iako govoriš makedonski bolje od mnogih ljudi ovde, ali moja ćerka uopšte ne zna srpski, niko kod kuće ne govori , ja i moj brat nikad nismo pričali srpski i rekao mi je, napiši knjigu na makedonskom. Hteo sam da ga odnesem u Beograd, Zagreb, ali on je insistirao prvo na makedonskom, pa na bilo kom drugom jeziku koji želim. Ali za to je potreban novac. Reporteri muzičkih emisija mogu da prave svoje priče, samo treba da znaju na koju stranu, šta da zauzmu. Žao mi je što ih nisam napravio na srpskom. "Coverville" Ja sa tobom ne znam kakvu ljubav. Prvi put u Makedoniji emisiju emituje 14 stanica iz jednog centra.

Moj sledeći korak za šest meseci je da počnem da radim ono što niko do sada nije radio, i to sa velikim zadovoljstvom. Ako ti vodiš emce u Velesu, a on u Ohridu, kako će oni u Ohridu saznati za onog u Velesu? Ne dolazi u obzir. I obrnuto. Ali ako ubedim vlasnike oba radija da imaju gostujuće emisije, i tako u svim gradovima Makedonije, pomešaću stvari i napraviti nacionalni radio. Više ovoga ovde. Ovo je nacionalno, jer zrači na nacionalnoj teritoriji. Ako pokažem da ima talenata i dam im razlog da žive takoreći, priliku da ih neko drugi čuje, da im dam impuls da vole ono što rade, biće to divno. „Kovervil” već stoji na čvrstim nogama. Sada sam napravio sjajnu emisiju o Edit Pjaf, povodom 100 godina od njenog rođenja, na zabavan način kakav još nijedan radio nije uradio. Ili za Maševskog. Suze su tekle kada sam pisao emisiju, kada sam je čitao, kada sam je i uređivao. Ali poslednja stvar koju želim da uradim je da napravim TV verziju Zaboravi ako možeš. Siguran sam da ću se povezati sa različitim generacijama koje će gledati. Učiniću ga zanimljivim i svima će se svideti. Informisanje, obrazovanje i zabava su tri postulata koje emisija mora da sadrži.

izvor: fashionel.mk ›››