Poglavica Osaga, Veliki Ratnik,
rekao je o vladajućoj kulturi: “Ja vidim i divim se vašem
načinu života…. Ukratko, možete da uradite skoro sve što
izaberete. Vi belci posedujete moć da ukrotite skoro svaku
životinju za svoju upotrebu. Okruženi ste robovima. Sve oko
vas je u lancima i vi ste i sami robovi. Bojim se ako
zamenim svoj način života za vaš da ću i ja takođe postati
rob.”
Suština vladajuće kulture,
civilizacije, jeste ropstvo. Bazirana je na ropstvu i
zahteva ropstvo. Pokušava da porobi zemljište, da porobi
ne-ljude, i da porobi ljude. Pokušava da nas sve navede da
verujemo da su svi odnosi zasnovani na robovanju, zasnovani
na dominaciji, takvi da ljudi vladaju zemljištem i svime što
živi na njemu, muškarci vladaju ženama, beli vladaju
ne-belima, civilizovani vladaju svima. A iznad svih je
civilizacija, sistem sam. Mi smo naučeni da verujemo da je
sistem – civilizacija – nešto važnije od života na Zemlji.
Ako mi ne verujete, zapitajte se
šta sva mainstream takozvana rešenja za globalno zagrevanje
imaju zajedničko. Odgovor je da sva ona pokušavaju da spasu
industrijski kapitalizam, a ne stvarni svet. Sva ona uzimaju
industrijski kapitalizam kao nešto dato, kao nešto što mora
biti spašeno, kao nešto što mora biti održano po svaku cenu
(uključujući i ubijanje planete, ubijanje svega što je
stvarno), kao nezavisnu promenljivu, kao nešto primarno; i
uzimaju stvaran, fizički svet – ispunjen stvarnim fizičkim
bićima koja žive, umiru, čine svet raznovrsnijim – kao nešto
sporedno, kao zavisnu promenljivu, kao nešto (nikada neko,
naravno) što (nikada ko) mora da se prilagodi industrijskom
kapitalizmu ili umre. Čak i neko tako pametan i posvećen kao
što je to Peter Montague, koji je nekada vodio jako bitan
Rachel’s Newsletter, može da kaže, o umobolnom planu da se
“reši” globalno zagrevanje zakopavanjem ugljenika u zemlju
(gde je naravno i bio pre nego što su ga neki genijalci
ispumpali i sagoreli): “Šta je u pitanju? Nakon što je
trilion tona ugljen-dioksida zakopano duboko pod zemljom,
ako čak i mala proporcija toga procuri nazad u atmosferu,
planeta može da se rapidno zagreje i civilizacija kakvu
znamo može biti uništena.”
Ne, Peter, nije civilizacija ono
o čemu bi trebalo da brinemo. Uništenje civilizacije je
dobra stvar za planetu, što znači da je to dobra stvar. Od
mogućnosti da “civilizacija kakvu znamo može biti uništena”
mnogo je problematičnija veoma realna mogućnost da planeta
(i kakvu znamo i kakvu se nikad nismo potrudili da upoznamo)
može da umre. Još jedan primer, u govoru u kome je pozivao
na “brzu akciju da se spreči globalno zagrevanje”, i u kome
je nazvao globalno zagrevanje “hitnim problemom”, sekretar
Ujedinjenih nacija, general Ban Ki-moon, dao je razlog zbog
kog želi brzu akciju da spreči ovaj hitan problem: “Mi
moramo biti aktivno angažovani u suprotstavljanju globalnom
izazovu klimatskih promena, koje su ozbiljna pretnja za
opšti razvoj.” Nema veze što je to ozbiljna pretnja za
planetu.
On je zabrinut za “razvoj,” što
je u ovom slučaju šifrovana reč za industrijalizaciju.
Ovo je ludo. Ovo je van veze sa
fizičkom realnošću. U svakoj fizičkoj istini biti
civilizovan znači biti lud, biti van uma, biti van tela,
biti van realističkog dodira sa fizičkim svetom.
Civilizacija je bolest, veoma zarazna bolest koja ubija
zemljište, ubija one koji žive sa zemljom ili na njoj, koja
pokušava da ubije sve koji ne pristaju da postanu njeni
robovi.
Civilizacija je zavisnost. Moj
rečnik definiše glagol zavisiti kao “vezati, posvetiti ili
prikačiti sebe kao slugu, poslušnika ili pristalicu.” U
rimskom zakonu zavisnost je bila: “formalna predaja ili
isporuka po presudi suda; odatle, izručenje ili posvećivanje
nekoga gospodaru.” Dolazi od istog korena kao dikcija:
dicere, sa značenjem izgovoriti, kao što sudija izgovara
presudu nekome. Biti zavisan znači biti rob. Biti rob znači
biti zavisan. Heroin prestaje da služi zavisniku, i zavisnik
počinje da služi heroinu. Isto možemo reći za civilizaciju:
na služi ona nama, već pre mi služimo njoj. Nešto je
očajnički pogrešno u tome.
Moramo zaustaviti ovu zavisnost,
ovu bolest, od porobljavanja nas, zaustaviti je od ubijanja
planete. I dok postoji mnogo akcija koje možemo i moramo
preuzeti da zaštitimo zemljište i ljudska i ne-ljudska bića
koja volimo od ove kulture, na razne načine prvi i
najvažniji korak koji moramo da preuzmemo je da
dekolonijalizujemo svoja srca i umove. Taj proces
dekolonijalizacije će biti drugačiji za svaku osobu. Biće
drugačiji za žene i muškarce. Biće drugačiji za one koji su
urođenici i one koji to nisu.
Ali postoje neke zajedničke
karakteristike. Dekolonijalizacija je proces slamanja vašeg
identiteta odanosti ovoj kulturi – industrijskom
kapitalizmu, i još šire civilizaciji – i prisećanja na vašu
identifikaciju i odanost realnom fizičkom svetu, uključujući
i zemljište na kome živite. To znači preispitivati premise i
priče koje vam je dominantna kultura uručila.To znači
shvatati štetu koju dominantna kultura čini drugim
kulturama, kao i planeti. Ako ste deo naseljeničkog društva,
to znači prepoznati da živite na ukradenom zemljištu, i to
znači raditi na tome da se zemljište vrati ljudima čija je
krv zauvek pomešana sa njim. Ako ste urođenik to znači
nikada ne zaboraviti da je vaše zemljište ukradeno, i to
znači raditi na tome da se zemljište ponovo poseduje. To
znači prepoznati da raskoš dominantne kulture ne dolazi
besplatno, već je pre na račun drugih ljudi, ne-ljudi, celog
sveta. To znači da ne živimo u funkcionalnoj demokratiji,
već pre u korporacijskoj plutokratiji tj. vladavini bogatih,
vladavini od strane i u svrhu korporacija.
Dekolonijalizacija znači internalizovati posledice toga. To
znači prepoznati da ni tehnološki razvoj ni porast GNP
razvoja nisu dobri za planetu. To znači prepoznati da
dominantna kultura nije dobra za planetu.
Dekolonijalizacija znači
internalizovati posledice činjenice da dominantna kultura
ubija planetu. To znači odlučiti da ćemo zaustaviti ovu
kulturu od toga. To znači odlučiti da nećemo pogrešiti. To
znači setiti se da je realan svet važniji od ovog društvenog
sistema: bez realnog sveta nema ni društvenog sistema, bilo
kog društvenog sistema. Sve ovo su najosnovniji počeci
dekolonijalizacije. To je unutrašnji rad kojim se ne postiže
ništa u spoljašnjem svetu, ali čini sve naredne korake više
verovatnim, više izvodljivim, na mnoge načine više kao stvar
striktno veštine.
Drugi način da se ovo kaže je ono
što moj prijatelj ekolog i lekar John Osborn kaže: prvi
korak ka ozdravljenju je odgovarajuća dijagnoza.
Dekolonijalizacija znači
postavljanje te odgovarajuće dijagnoze. Postoji jedan još
osnovniji proces zajednički za sve dekolonijalizacije, bez
obzira ko ste. To je ovaj. Ruski pisac Anton Čehov je jednom
zadao jednom mladom piscu da napiše priču u kojoj neko
istiskuje svaku kap robovske krvi iz svog tela. To je ono
što moramo da uradimo. Civilizacija ne može da preživi
slobodne muškarce i žene koji razmišljaju i osećaju i deluju
iz svojih sopstvenih srca i umova, slobodne muškarce i žene
koji su voljni da deluju u zaštitu onih koje vole.
Knjiga iz koje potiče ovaj tekst
je o istiskivanju i poslednje kapi robovske krvi iz vaših
tela. To je knjiga o prekidanju vaše zavisnosti od
dominantne kulture, i o prisećanju šta to znači biti
slobodna žena ili muškarac, šta to znači živeti sa
zemljištem koje živi sa vama, i kako zaštiti i odbraniti to
zemljište, i vašu slobodu, kao da vam životi zavise od toga.
Zato što u svakoj fizičkoj istini i jeste tako.