autor citat 001 ›››

 

 

Davor Nikolić

Kako je sveopšti relativizam zahvatio i jezik, taj najvažniji alat ljudske komunikacije, i kako su nam stomaci ipak netom napunjeni, došli smo i do toga da vizije jednoroga, duga i leptirića vidimo kao razum, a iskaze o kapitalizmu kao aranžmanu koji nam obezbeđuje hleb kao –  cinizam. Nije uvek bilo tako. Naši preci su nekad svaki tračak dnevne svetlosti hvatali kako bi sebi obezbedili hranu, a i pored toga su ponekad ostajali gladni. Za društvene mreže, egzotična letovanja i Šanelove torbice nisu ni čuli. Smatralo se da je siromaštvo prirodna okolnost čoveka, posle koje nastupa prirodna okolnost smrti. Kako smo došli do toga da od vrste koja je bila primorana na “puritansku” etiku, završimo među mladim, bogatim, sitim i “smorenim” ljudima koji su prigrlili uzbuđenje moralnog nihilizma, koji beže od poretka, žive po paroli “sve prolazi” jer ne postoje objektivna merila koja bi nam rekla šta je dobro a šta nije, i koji nikog i ništa ne osuđuju jer ne žele kategoričnost stavova koja implicira zatucanost, tu gubu XXI veka? Kako smo došli do toga da, metaforički govoreći, gledamo ljude kako skaču sa krova zgrade, naučeni da “sve može ako se dovoljno jako želi” i završavaju u istoj takvoj metaforičkoj lokvi crvene boje, jer nema dovoljno zlatnih padobrana koje produktivno društvo može da sašije.

autor citat ›››