Kako je sveopšti relativizam
zahvatio i jezik, taj najvažniji alat ljudske komunikacije,
i kako su nam stomaci ipak netom napunjeni, došli smo i do
toga da vizije jednoroga, duga i leptirića vidimo kao razum,
a iskaze o kapitalizmu kao aranžmanu koji nam obezbeđuje
hleb kao – cinizam. Nije uvek bilo tako. Naši preci su
nekad svaki tračak dnevne svetlosti hvatali kako bi sebi
obezbedili hranu, a i pored toga su ponekad ostajali gladni.
Za društvene mreže, egzotična letovanja i Šanelove torbice
nisu ni čuli. Smatralo se da je siromaštvo prirodna okolnost
čoveka, posle koje nastupa prirodna okolnost smrti. Kako smo
došli do toga da od vrste koja je bila primorana na
“puritansku” etiku, završimo među mladim, bogatim, sitim i
“smorenim” ljudima koji su prigrlili uzbuđenje moralnog
nihilizma, koji beže od poretka, žive po paroli “sve
prolazi” jer ne postoje objektivna merila koja bi nam rekla
šta je dobro a šta nije, i koji nikog i ništa ne osuđuju jer
ne žele kategoričnost stavova koja implicira zatucanost, tu
gubu XXI veka? Kako smo došli do toga da, metaforički
govoreći, gledamo ljude kako skaču sa krova zgrade, naučeni
da “sve može ako se dovoljno jako želi” i završavaju u istoj
takvoj metaforičkoj lokvi crvene boje, jer nema dovoljno
zlatnih padobrana koje produktivno društvo može da sašije.