Građani mogu da se odreknu svetog
statusa privatne sfere prema krilatici: „Ko nema šta da
krije, nema čega da se plaši.“ Takav stav međutim znači da
se odustalo od za demokratiju suštinskog ograničenja –
zaštite privatnog života od nasrazmernog zadiranja države.
Kada tajne službe narušavaju ovaj privatni prostor, one time
ugrožavaju temelje demokratskog društva
Sada je izvesno, zaista živimo u
svetu nadzora. Ovo saznanje dugujemo bivšem saradniku
američkih tajnih službi Edwardu Snowdenu, koji je preko
britanskog The Guardiana objavio čitav niz zapaljivih
dokumenata i čiji je intervju pratio ceo svet. Prema ovim
dokumentima anglosaksonske tajne službe nadziru gotovo
celokupnu našu komunikaciju, a pre svega internet.
Iznenađujući nije sam nadzor, već
njegove čudovišne proporcije. Američka vojna tajna služba
Nacionalna agencija za bezbednost (National Security Agency
– NSA) špijunira komunikacijske službe, socijalne mreže kao
i cloud podatke, i to širom sveta. Uz to, njen špijunski
program Prizma od Microsofta, Yahooa, Googla i Facebooka
zahteva podatke o njihovim korisnicima. Štaviše, svakog
meseca NSA pregleda više od pola milijarde telefonskih
razgovora, sms poruka i imejlova nemačkih građana.
Čak i britanska služba Vladin
štab za komunikacije (Government Communications Headquarters
– GCHQ) prisluškuje u velikom stilu. Umesto da kao NSA traže
podatke internet korisnika, ona već godinama u okvirima
špijunskog programa Tempora direktno zadire u više od 200
međunarodnih i interkontinentalnih optičkih kablova, među
kojima je i TAT-14 u Atlantskom okeanu kojim prolazi veliki
deo nemačke prekookeanske komunikacije.
Britanci sa Amerikancima dele
prikupljene podatke – po procenama 21.000 terabajta dnevno.
300 GCHQ i 200 NSA agenata zajednički proveravaju dobijene
informacije.
Međutim, još uvek sve činjenice o
ekcesima tajnih službi nisu izašle na svetlo dana, mada je
odavno jasno da se granice između delovanja navodno zakonski
ograničenih tajnih službi u „borbi protiv terora“ i
nadzornih metoda totalitarnih država jedva razaznaju. Upravo
razotkrivena sveobuhvatna špijunaža podvrgava građane
potpunoj kontroli od strane tajnih službi, erodira njihova
osnovna prava i potkopava poverenje u demokratsku pravnu
državu.
MOĆNE TAJNE SLUŽBE
Razlog zašto je do ovoga uopšte i
moglo doći jeste porast moći tajnih službi usled nedovoljne
pravosudne i zakonske kontrole. To važi kako za SAD i
Britaniju tako i za Nemačku.
NSA je sa godišnjim budžetom od
10 milijardi dolara i sa preko 10.000 saradnika najmoćnija
od ukupno 10 američkih tajnih službi. Naposredno nakon
Snowdenovog otkrića NSA je stala
u odbranu svog delovanja: „Mere nadzora su sudski odobrene u
skladu sa Zakonom o kontraobaveštajnom radu (Foreign
Intelligence Surveillance Act – Fisa), a uz to, nadzirani su
samo ne-Amerikanci“.
Zaista, ovim zakonom ustanovljeni
Fisa-sud (Fisc) mora da izda odobrenje za prisluškivanje.
Međutim, ovaj sud nije ništa drugo do sud u senci. U periodu
od 1979. do 2012. ovaj sud je odbacio samo 11 od ukupno
34.000 podnetih zahteva za prisluškivanje, a njegova
zasednja i zaključci su podvrgnuti zakonskoj obavezi čuvanja
tajne.
Ovo je razlog zašto je
špijuniranje miliona američkih građana toliko dugo uspešno
skrivano od očiju javnosti. Prvi put je još 2006. Fisc
naredio najvećem američkom operateru mobilne telefonije,
Verizonu, da NSA dostavi podatke o svim svojim korisnicima,
i to sa kim, kada i koliko dugo su komunicirali u poslednja
tri meseca. Predsedavajuća kongresnog odbora za tajne
službe, Dianne Feinstein, u međuvremenu je priznala da je
sud ovu odluku u narednih sedam godina produžavao na svaka
tri meseca.
NAJMANJE NETAČAN ODGOVOR
Još je u martu ove godine
direktor NSA, James Clapper, na pitanje komiteta za tajne
službe američkog senata da li NSA prikuplja podatke o
američkim građanima, glatko odgovorio: „Možda nenamerno“.
Danas znamo da je to bila laž.
Posle Snowdenovih otkrića Clapper
se drsko branio time što je rekao da je tada dao „najmanje
netačan odgovor“. Njegova reakcija ilustruje bespomoćnost
parlamentarnih odbora kada je reč o delovanju tajnih službi.
Štaviše, niko ih ne sprečava da se i dalje opremaju: sledeće
jeseni NSA u Juti otvara novi centar za prikupljanje
podataka, i to najveći na svetu, čiji su kapaciteti, barem
teoretski, dovoljni da za svakog čoveka na planeti rezervišu
jedan terabajt memorije.
Britanski pandan Fisi, Zakon o
regulisanju istražnih nadležnosti (Regulation of
Investigatory Powers Act – Ripa), omogućava GCHQ-u da
prikupljeni komunikacijski sadržaj čuva do tri dana, a
metadate i do 30 dana i da ih razvrstava prema
kriterijumima: organizovani kriminal, sigurnost, terorizam i
ekonomsko blagostanje. Pri čemu joj sudsko odobrenje nije
potrebno: radi odobrenja svih mera nadzora na period od šest
meseci neophodno je samo opšte punomoćje britanskog
ministarstva spoljnih poslova.
RASVJETLJAVANJE KOMUNIKACIJA
O špijunskim napadima nemačka
tajna služba (Bundesnachrichtendienst – BND), koja direktno
odgovara kancelarki, navodno nije imala nikakvog saznanja,
što je prilično neuverljivo. Već duže vreme nemačka tajna
služba sarađuje sa Britancima i Amerikancima, zavideći na
sofisticiranosti njihovih špijunskih programa.
I BND raspolaže jednim špijunskim
programom nezgrapnog naziva „Strateško rasvetljavanje
komunikacija“. Uslovi pod kojima BND može da povredi ustavom
zagarantovanu tajnost pisama, pošte i drugih komunikacija,
nalaze se u članu 10 osnovnog zakona, prema kome služba može
da proverava najviše do 20% prekogranične komunikacije. U
ovom trenutku reč je samo o 5% i to iz tehničkih razloga
zbog nedovoljnih kapaciteta.
Nemačka tajna služba takođe
prikuplja podatke direktno sa interneta. Podaci koji prolaze
kroz centralni nemački internet čvor „DE-CIX“ u Frankfurtu
na Majni preusmeravaju se i ka BND-u. Kako se tačno ovo
odvija i da li nemačka služba informacije dalje prosleđuje u
NSA verovatno nikada nećemo saznati, pošto je sve to strogo
poverljiva tajna.
Komisija G-10, koja „odlučuje o
dopuštenosti i neophodnosti mera ograničenja“, zaseda u
tajnosti i čine je četvoro članova imenovanih u Bundestagu,
od kojih je samo jedan član parlamenta. I zakonska kontrola
tajnih službi odigrava se pod velom tajne: nadležni
parlamentarni kontrolni odbor sastoji se od 11 članova
Bundestaga, pri čemu savezna vlada odlučuje koje informacije
će ovom odboru biti dostupne. I sednice ovog odbora
održavaju se iza zatvorenih vrata, a svi članovi su
obavezani na strogo čuvanje tajne, pa čak i prema drugim
kolegama poslanicima. Ukratko: samo 12 od 620 članova
Bundestaga dobija detaljne informacije o radu tajnih službi.
Sa novim zakonom o
telekomunikacijama, koji je stupio na snagu 1. jula, BND-u
se špijuniranje privatnih podataka dodatno olakšava. Zakon
dopušta istražne radnje, prikupljanje ličnih podataka i IP
adresa ostavljenih kod internet provajdera, za koje nije
potrebna prethodna sudska dozvola u slučaju sumnje u
protivpravnost nečijeg delovanja.
Pošto više od 4000 nemačkih
građana smatra ovakvo prikupljanje podataka protivustavnim
zadiranjem u njihove slobode, o ustavnosti ovog zakona
moraće da odluči u nemački ustavni sud u Karslrueu.
IGLA I PLAST
Pretpostavka da je internet
prostor bez pravila na ovaj način se obistinila, mada ne
onako kako smo se do sada nadali. Vlade su godinama
pokušavale da nas ubede da je internetu potrebno više
regulacije i nadzora ne bi li stale na put kriminalnim
aktivnostima. Za svo to vreme, nama iza leđa, gradile su
sistem nadzora koji je izuzet iz pravila pravne države i
koji obesmišljava naša demokratska osnovna prava.
Upravo je u tome suštinska
razlika između policijskog i rada tajnih službi –
policijskoj istrazi mora da prethodi razumna sumnja. Tek
tada je ograničenje komunikacija dozvoljeno. Kada je reč o
špijunskim programima tajnih službi, upravo je suprotno:
svaki internet korisnik je potencijalno nadziran radi
prepoznavanja obrazaca i hvatanja mogućih krivaca, pri čemu
ne postoji pretpostavka nevinosti. Bivši direktor CIA Leon
Panetta ukratko je sumirao: „Da bi našli iglu u plastu sena
potreban nam je prvo plast.“
Na ovaj način država sve građane
proglašava osumnjičenima, pa čak i državnim neprijateljima.
O Prizmi i Tempori znamo samo zato što nas je o tome
informisao jedan zviždač preuzevši na sebe veliki lični
rizik. Umesto da o teškim optužbama zauzme stav, Barack
Obama nema pametnija posla već nemilosrdno goni „državnog
izdajnika“.
Međutim, Snowdenov slučaj nije
izolovan. Sadašnja aministracija SAD je na osnovu Zakona o
špijunaži (Espionage Act) iz 1917. pokrenula dvostruko više
procesa zbog otkrivanja državne tajne nego sve vlade pre nje
zajedno
Pojedinac je bespomoćan pred
totalitarnim zahtevom tajnih službi. Ukoliko je neko
zabrinut zbog toga što Apple, Google ili Facebook gomilaju
njegove podatke može da zatvori svoj korisnički nalog kod
ovih kompanija, ali kada državne institucije deluju u
tajnosti i konstantno krše osnovna prava, tu građanima nema
pomoći
Građani mogu da se odreknu svetog
statusa privatne sfere prema krilatici: „Ko nema šta da
krije, nema čega da se plaši.“ Takav stav međutim znači da
se odustalo od za demokratiju suštinskog ograničenja –
zaštite privatnog života od nasrazmernog zadiranja države.
Kada tajne službe narušavaju ovaj privatni prostor, one time
ugrožavaju temelje demokratskog društva.
Čak i redovno šifrovanje privatne
komunikacije samo privremeno rešava problem, jer NSA
šifrovane podatke čuva sve dok ih ne odgonetne. Ovaj oblik
digitalne samoodbrane možda je razuman potez, ali na kraju u
borbi između pojedinačnih, tehnološki verziranih korisnika i
tajnih službi, ovi prvi neizbežno gube zbog tehničkih
kapaciteta druge strane.
Stoga samo političko rešenje nudi
izlaz iz ovog vanrednog stanja. Upravo od nemačke vlade
treba da očekujemo energično i odlučno delovanje. Poverenje
u vlasti već je duboko poljuljano posle NSU ubistava. Reč je
o seriji ubistava nemačkih građana turskog porekla
počinjenih od strane neonacističke ćelije u vezi sa kojima
su utvrđeni brojni propusti nemačkih tajnih službi.
RAT MORA DA SE ZAVRŠI
Ovog puta, gubitak poverenja
mogao bi da bude još dramatičniji, pošto „rat protiv
terorizma“ vladama i tajnim službama služi samo kao izgovor
ne bi li prigrabili još više moći i nadležnosti. Država,
koja sopstvene građane (i građane drugih država) sistematski
špijunira, nije više slobodna pravna država. Kako bi
povratili ravnotežu između slobode i bezbednosti, vlade
moraju da zaustave špijuniranje građana i da tajne službe
podvrgnu strogoj demokratskoj kontroli.
To je izgleda shvatio i Barack
Obama, ukoliko možemo da mu verujemo na reč. Krajem maja,
dakle nekoliko dana pre Snowdenovih otkrića, američki
predsednik je najavio sveobuhvatnu analizu američke
bezbedonosne politike: „I beskonačni, svetski rat protiv
terorizma mora jednom da se završi“. Zaista je krajnje vreme
da za rečima „najmoćnijeg čoveka na planeti“ konačno uslede
i dela ne bi li zaustavio svoje tajne službe pre nego što
bude kasno.
.jpg)
_001.jpg)