Tekst

autor: Charles Bukowski

POEZIJA

◄•►

Pesma

U dubini moje duše je pesma koja neće u
reč da se odene.
To je pesma što kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toči na hartiju,
ona mi osećanja obuhvata poput tananog
omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da živi
u mojoj duši kao u svome domu
te se plašim da se slušanjem ne povredi?
Ako mi u oči pogledate, videt ćete senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit ćete
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao što jezero
odražava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ružinog cveta.
U meni je pesma koju tišina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji
ce je ispevati,
niti Davida koji ce je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema sečiva koje je može raniti.
Bolje je čuvana od devojačkih tajni,
i nema strune koja je može prisvojiti.
Ko može sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko može spojiti oluje sa dečijim uzdasima?
Koje ljudsko biće
moze božansku pesmu ispevati?

◄•►

SREĆA

Ono što stvarno

deprimira

je posmatranje ljudi

dok piju kafu

i čekaju. zarazio bih

sve njih

srećom. potrebna im

je. potrebna im je

više nego meni.

sedim po kafeima

i posmatram ih kako

čekaju. izgleda

da i nema šta drugo

da se radi. muve

šetaju gore - dole po

prozorima

a mi pijemo našu

kafu i pretvaramo se

da ne gledamo

jedni u druge. čekam

zajedno sa njima.

izmedju pokreta

muva

ljudi prolaze.

◄•►

Žena

Pa da...
znam ja tu ženu...
Ona ni iz čega napravi tortu
Ona je Ona
Takva
Savršena, ili prepuna mana
to meni nije važna strana
Volim sve na Njoj
I sve što je Njeno
Sve što kaže ili napiše
Moja Duša od toga diše
Ona
I sve je to drugima smešno
Meni sve što je Ona čudesno
Zašto
Znam, To je Ljubav
Jedina...
Frensis
Samo budi tu kraj mene
Nema druge ljubavi
Ti si Moja
Samo jednom se ljubi
Znaš...

◄•►

Borodin

Kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)

i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...

◄•►

Čudo najkraće traje

Znaš
bilo je mnogo dobro
bilo je
bolje nego
bilo šta.

Bilo je kao
nešto
što možemo da
podignemo,
držimo,
gledamo
i još da se smejemo
zbog toga.

Bili smo na
Mesecu
bili smo u

*****

nom Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrhu
bili smo u
beskrajnom ponoru
nigde nema takvog
mesta.

Bili smo duboko
i
svetli
i
visoko
primakli se tako blizu
ludila
smejali smo se
bezumno.

Tvoj smeh
i
moj
pamtim kad se
tvoje oči
glasno rekle
volim

sada
dok se ovi zidovi
tako nečujno
ljuljaju.

◄•►

Moje boje

Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je sve oružje upereno
u tebe,
kad svi glasovi
bljuju svoje uvrede
dok se san
gasi.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada razum
udara u samu suštinu,
kada te trijumfalna kola
tame
okruže.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada smijeh ludih
ispunjava
prostor,
kada se poljubac smrti
vidi
kao ljubav.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
kada je igra
namještena,
kada gomila vrišti
za tvoju
krv.
Noći u kojima se boriš
najbolje su
noći kao
ova
kada progoniš na hiljade
kurvinih sinova
iz svoje glave,
kada ustaješ protiv
nemogućeg,
kada postaješ brat
nježnoj sestri radosti i
nastavljaš dalje
bezobzirno.

◄•►

PERTLA

Žena,
izduvana guma,
bolest,
strast,
strahovi koji te čekaju.
Strahovi tako mirni
da možeš da ih proučavaš
kao figure
na šahovskoj tabli.

Nisu velike stvari ono
što šalje ljude
u ludnicu…
Smrt koja ih čeka,
ubistvo, incest, pljačka, požar ili poplava.
NE.
Niz malih tragedija
je ono što ljude odvodi
u ludnicu.

Ne smrt voljenih,
već pertla koja pukne
iz čista mira.

Najveća prijetnja životu
je gomila tih prostih, običnih stvari
koje mogu ubiti brže od raka,
a koje su uvijek prisutne.

Registarske tablice,
porez,
istekla vozačka dozvola
ili otkaz na poslu.

Kad nešto radiš
ili kad ti nešto rade
žohari ili muve,
slomljeni naslonjač u sjedištu auta,
kad nemaš benzina,
kad imaš previše benzina.
Začepljeni sudoper,
pijani gazda,
kad predsjednika nije briga za tebe,
a guverner je lud.

Kad ti je prekidač za svjetlo razvaljen,
a dušek k’o bodljikavo prase,
105 dolara za par auto dijelova,
kad ti telefonski račun raste,
a tržište rada opada,
kad pukne lanac na vodokotliću
a svjetla na autu se ugase
i prednja i unutrašnja i zadnja
i mračnije je nego u paklu,
a duplo skuplje od toga.

Rane i urasli nokti
i ljudi koji insistiraju na tome da ti budu prijatelji.

To uvijek postoji i gore od toga.
česma što curi, Isus i Božić,
buđava salama, devet dana kiše,
avokado za 50 centi
i ljubičasta pašteta.

Da radiš kao konobarica na normu
da prazniš posude u bolničkim krevetima,
ili radiš u autopraonici,
ili kao perač suđa,
da kradeš torbice nemoćnim staricama,
ostavljajući ih da vrište na trotoarima
sa slomljenom rukom u 80-oj godini.

Iznenadna
dva crvena svjetla u retrovizoru
i krv u tvojim gaćama.

Zubobolja i 979 dolara za protezu
i 300 dolara za zlatni zub,
i Kina i Rusija i Amerika
i duga kosa i kratka kosa i bez kose,
i bez brade i bez lica.

Sa svakom puknutom pertlom
na sto puknutih pertli,
jedan čovjek, jedna žena,
jedna stvar
ode u ludnicu.

Zato, pazi dobro
sljedeći put
kad se sagneš da
zavežeš cipele.

◄•►

Umirovljen

svinjski kotlet – rekao bi moj otac – obožavam
svinjske kotlete!

gledao bih ga tada kako zbija svu onu mast
u usta.

palačinke – rekao bi on – oh, palačinke
sa sirupom, maslacem i slaninom!

gledao sam kako mu zubi vodu čine
i bubri gubica.

kava – rekao bi – volim kad je tako vrela
da mi sažeže grlo!

ponekad bi i bila toliko vrela
da bi je ispljunuo preko stola.

pire krumpir s umakom – rekao bi – obožavam
pire krompir s umakom!

gušio se u svemu tome obraza nadutih
kao da ima zaušnjake.

grah s chillijem – rekao bi – obožavam
grah s chillijem!

nagutao bi ga se i onda glasno prdio satima
keseći se nakon svakog plotuna.

a tek kolač od jagode – rekao bi - sa sladoledom
od vanilije – to je način da se začini obrok!

i uvijek je pričao o mirovini, o svemu
što će raditi kad se jednom
umirovi.
kad nije govorio o hrani, govorio je,
i to neprestano,
o mirovini.

ali mirovinu nije dočekao; umro je jednoga dana
stojeći pokraj sudopera
s čašom vode u ruci
koja se punila.
uspravljen kao pogođen metkom u leđa
ispustio je čašu
i stropoštao se
koliko je dug i širok
tako da mu je kravata
skliznula nalijevo.

kasnije su ljudi pričali
kako to jednostavno
nisu mogli vjerovati.
izgledao je
odlično;
s onim markantnim sijedim
zaliscima i kutijom cigareta
u džepu košulje uvijek spreman da izvali
kakvu šalu, možda malo bučan
i možda malo gadne ćudi
ali
sve u svemu
naizgled zdrav
pojedinac

koji nikada ni dana
nije izostao s posla.

◄•►

autor poezija