Rasparava o značaju i prirodi
Principovog dela i uticaju legendarnog Miloša Obilića bila
bi zanimljiva da u našoj javnosti već mnogo puta nije
ponovljena. Mislim da odgovornost za ta neprekidna i sve
besplodnija razmatranja istog u svojoj suštini leži u
činjenici da u izvesnim zapadnoevropskim državama, koje
nesumnjivo imaju pretežan uticaj na Srbiju, ovo pitanje
predstavlja zgodnu, stalnu aktuelnost i političku panaceju
(lek koji leči sve bolesti).
Pre stotinu godina u Evropi su se
nalazile sve svetske sile. Danas, uz malo mašte, možemo
zamisliti da se na evropskom kopnu nalaze tek dva (EU i
Ruska Federacija) od pet svetskih džinova. Početkom 21. veka
čini se da su velike evropske države protraćile 20. vek.
Decenije neprijatnih opravdavanja, introspekcija i kajanja
prekraćuje postojanje univerzalnog vanevropskog krivca.
Srbija je zgodna zbog grešaka i zločina njenih vlada i
građana, ali u tome ona svakako nije bila usamljena. Srpska
posebnost je čudan položaj u kome se nalazi. Negativan i
pristrastan odnos prema Srbiji u naše vreme može da izmiri
kako bivše neprijatelje iz svetskih ratova, tako i globalno
suprotstavljene religije i neprijateljske ideologije. Srbija
je manje-više tako izložena od 1917. godine. Jugoslavija u
tom kontekstu nije bila greška, već pribežište… Srbija u
moderno vreme igra ulogu koju je, u vekovima posle svoje
propasti, na Zapadu dobila Vizantija. Samo oko nje, oko te
„evropske drugosti“, saglašavali su se katolički
konzervativci i francuski prosvetitelji; Marks i Hitler.
Gavrilo Princip svakako nije
započeo svetski rat. Svetski rat je podstakla Nemačka nakon
što je napala Rusiju i Francusku. Politički atentati 1914.
nisu bili usamljena pojava. Italijanskom nacionalisti koji
je pokušao da ubije cara Franca Jozefa podignut je na
italijanskoj teritoriji, nadomak granice, za inat još živom
caru, spomenik! Carevu ženu, čudnovatu caricu Elizabetu,
ubio je u Švajcarskoj brutalno, običnom turpijom, anarhista
Luiđi Lukeni. Evropska javnost je uticala na svoje vlade, a
ove su naterale nemoćnu Portu da oslobodi belgijskog
anarhistu Žoresa koji je prvi put u istoriji parkirao jedan
automobil bombu, odlučan da ubije osmanskog sultana. Sultan
je preživeo, mnogo sveta je izginulo, a belgijski fanatik je
oslobođen…
Srbija bi svakako bila žrtva
Austrougarske sve i da nije bilo Sarajevskog atentata. O
tome svedoče godine carinskog rata, pretnja ratom za vreme
1908, 1912, i 1913. godine… Zvanična Srbija je tokom 19.
veka u više navrata pokušavala da se stavi pod okrilje Beča
i Berlina. Od Karađorđa do kralja Milana većina vladara je
nudila Beču takav sporazum, ali sve do konca 19. veka Beč
nošen sopstvenim slabostima nije bio spreman ni da okupira
Srbiju, ni da je pusti da se nesmetano razvija. Možda je
Srpska vojska mogla da se preda 1914. godine? Masakri u
Mačvi, teški zločini u Toplici i hiljade ubijenih širom
Bosne i Hercegovine, pokazuju da srpski narod nije mogao da
se nada tretmanu koji su imali Rumuni i neki drugi narodi,
koje su oni, čiji su potomci osmislili i sproveli holokaust,
smatrali za civilizovane.
Šta reći o Obiliću. „Ko mu se ne
divi?“ Nije etičke i estetske parametre Obilićeve slave
postavio Njegoš, kao što argumente za odbacivanje ne
definiše danas neki savremeni srpski modernizator ili na
drugoj strani autošovinista. Obilić je bio legendarni ubica
sultana osvajača. Princip je pucao u okupatora i autokratu.
Zar nisu to učinili Brut, Hermodije i Aristogejton… Zar nije
Mucije Scevola uhvaćen u pokušaju da ubije etrurskog kralja
Larsa Porsenu pa je hrabrost dokazivao vadeći užareni komad
uglja iz vatre. Porsena je konačno osvojio Rim, narod je
izginuo, sveštenicima u znak poniženja odsečene brade…
Rimljani su kasnije odlučili da poraz zaborave, a da nisu
bili mlad i ratnički narod možda bi se i oni pravili većim
Etrurcima od Porsene. Tiranoubistvo je pre stotinu godina
bilo jedan od evropskih ideala… Danas nije, ali Sarajevski
atentat se nije dogodio 1995. ili 2012. godine.
Ako je uspomena na Kosovsku bitku
toliko loša i ako je tako mnogo štetila Srbiji, zašto onda
albanska istoriografija već decenijama pokušava da bitku
prisvoji? Odakle ta čudna težnja da legendarni junaci bitke
– o čijoj je istoričnosti krajem 19. veka, u vreme najvećeg
nacionalnog oduševljenja, presudila srpska istoriografija –
budu u naše vreme albanizovani? Govorimo o uticaju
nacionalnog mita i kosovskog nasleđa na našu sadašnjost?
Hajde da vidimo kako su se sa svojim mitovima suočili
susedni narodi? O Srbima kao „najstarijem narodu“ ne predaje
niti jedan profesor istorije u nekoj od škola širom Srbije.
Da li su rumunska ili grčka istoriografija na taj način
marginalizovale teze o kontinuitetu antičke civilizacije u
svojim nacionalnim državama? Da li su se hrvatski istoričari
tako racionalno odredili prema iranskom ili gotskom poreklu,
albanski prema ilirskom „nasleđu“, da ne govorimo o
Bošnjanima iz Arabije, malenoj Prevalitani…?
Konačno o gubicima. Srbi ne bi
izbegli ni Prvi ni Drugi svetski rat da su vodili drugačiju
politiku. Hitler bi komadanje Jugoslavije svakako odložio,
ali njegova ideologija, program i obećanja data saveznicima
posle osvajanja Francuske, činili su uništenje države i
genocid nad Srbima neizbežnim. Ostaje pitanje da li bi
gubici bili ovako teški. Ratovi su užasni, odvratni i
štetni, ali nije tačno da bi Srba danas bilo više da nije
došlo do ratova. Možda bi Srbi bili bolji, pošto bi
preživeli i imali potomstvo najhrabriji i najpametniji koje
uvek odnesu velika ratovanja. Poređenja broja stanovnika u
Srbiji i srpskim zemljama sa drugim evropskim narodima od
srednjeg veka do danas, koliko su nam poznati, pokazuju da
Srba ima čak i nešto više nego što bi se očekivalo da ih
bude. Populacija se obično obnovi, pa čak i poveća, u
godinama koje uslede velikim ratovima. Kuge, gladi, seobe,
beznađa, neuspešne modernizacije često odnose veći danak u
broju stanovništva. Dobar primer predstavlja demografska
sudbina srpskog naroda posle 1961. godine.
.jpg)
_001.jpg)