autor tekst 001 ›››

 

 

Boris Malagurski

 

 

DRAGI ROBOVI:

POSTOJE SLOBODNI LJUDI I ROBOVI.

NEMA TREĆE GRUPE. NE MOŽETE BITI ‘MALO ROB’

– ILI STE SLOBODNI ILI NISTE.

A rob ste ako se pokoravate bilo kojoj nepravdi. Nepravdu ne možete uvek da pobedite, ali ako se makar borite protiv nje, vi ste već slobodni.

NA KOJE NEPRAVDE MISLIM?

Sistem u kojem je veza važnija od kvaliteta.

Mediji koji promovišu najprimitivnije vrednosti kao ideale društva i ćute pred suštinskim problemima u zemlji.

Politički komentatori, kritičari i komičari kojima su najveći problemi u zemlji lapsusi političara, funkcionera i drugih javnih ličnosti, koje žele da ‘razvale’ što sočnijom uvredom ili duhovitom forom.

Novinari koji su odustali od toga da budu pravi novinari.

Rasprodate, prazne i uništene fabrike.

Fabrike koje rade, ali u kojima radnici nemaju prava, pristojne plate ili dostojanstvo.

Obrazovni sistem koji koči motivisane nastavnike i profesore, a u decu usađuje konformizam.

Zdravstvo kojem ne veruju ni ministri zdravstva.

Roditelji koji uče decu da napuste svoju zemlju, umesto da se bore za nju.

Izgovori tipa „Sistem je prejak da bih mu se suprotstavio“, „Izgubiću i ovo malo što imam“ i sl. vam samo pomažu da mirnije spavate, ali savest vam nikad neće do kraja biti mirna ako tako razmišljate, jer duboko u sebi osećate da traćite život da biste ga proživeli onako kako su ga drugi zacrtali, a ne vi.

Znate da nećete potomstvu ostaviti bolji svet i boli vas uvo zbog toga?

Zašto uopšte živite? Plašite se smrti?

Pa ako ste svesni konačnosti života, eto glavnog razloga zašto treba živeti slobodno, boriti se za svoju i slobodu drugih, jer šta god da se desi, savest će vam biti mirna, a svakako nas sve na kraju čeka ono neizbežno.

Ako se borite, ostavićete trag.

Neko veći, neko manji.

Ali taj trag će večno da živi i da budućim generacijama pokazuje put kako se živi slobodno.

JER ŽIVOT BEZ SLOBODE NIJE ŽIVOT.

POČNITE VEĆ JEDNOM DA ŽIVITE!

Vaš drug,

BORIS MALAGURSKI

izvor: pravda-istina.org ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Boris Malagurski

 

Šund kao droga

 Vlasnik medija se ne pita da li je program kvalitetan za narod, već koliko može da zaradi na njemu. 

 Počelo je šesto izdanje „Farme” na RTV Pink i iskoristiću priliku da osudim taj program, kao i ostali šund koji zagađuje medijski prostor u Srbiji. Ovde se ne radi o slobodi izbora, već o nečem drugom.

 U vreme socijalističke Jugoslavije nije mogla da se čuje ozbiljnija kritika sistema u medijima. Tamo gde je dozvoljena kritika, ona nije bila suštinska. Kao neko ko nije veliki kritičar tog vremena, jer smatram da smo raspadom Jugoslavije izgubili i mnogo toga pozitivnog, ipak mislim da su se u to vreme mediji koristili za propagiranje nekih pozitivnih vrednosti. Budi dobar, stvaraj porodicu, pošteno radi i bićeš zbrinut u starosti. Svi znamo kako će se ovaj naš život završiti i u to vreme su ljudi u idealima poput dobrote, poštenja i vrednoće nalazili smisao svog života, pa su ljudi bili i srećniji, jer svako može da bude dobar, pošten i vredan ako to želi.

 Sa dolaskom neoliberalnog poretka i ekonomskog sistema koji je u korenu nepravedan i diskriminiše u korist krupnog kapitala, nametnut je novi ideal – bogatstvo. U našem sistemu, međutim, ne može svako da bude imućan, kao što može da bude dobar i pošten radnik. Dobrota i poštenje su, zapravo, glavne prepreke u bogaćenju. Čak ni vrednoća, sama po sebi, nije dovoljna za finansijski prosperitet, jer je igra nameštena – poput kasina, kuća uvek dobija. U takvom društvu neminovno cveta apatija i ljudi sve ređe mogu da vide sreću u življenju van modela koji se afirmiše putem medija.

 Naravno da će mladima biti sjajno i da popiju pivo na klupi sa dobrim prijateljima iz kraja, ali će većina izabrati mogućnost da ode iz Srbije čim se pruži prilika – samo da bi mladi saznali da sistem u Srbiji nije stvoren ovde, već je nastao upravo na Zapadu, gde misle da će naći sreću. Niko se ne pita da li kuće zapadnjaka pripadaju zaista njima ili bankama kojima isplaćuju kredite, koliko je ljudi na Zapadu na sedativima i raznim antidepresivima i koliko su mnoge stvari skuplje nego u Srbiji, što drastično umanjuje kupovnu moć zapadnjaka bez obzira ne prividno veće plate, niko ne misli da nije baš sve kao u holivudskim filmovima.

 Neće ljudi biti srećniji onda kad se neki spoljni potres desi i donese im puno para. Ljudi kojima novac padne s neba, kao, recimo, na lutriji, mahom spiskaju sve što dobiju, dok neki ostanu i u dugovima ili upropaste živote drogom. Ako želimo sistem u kojem se dobrota, poštenje i vrednoća nagrađuju pristojnim životom, moramo sami da ga stvorimo. Uvođenjem principa liberalnog kapitalizma u medije sa nacionalnom frekvencijom, koji imaju najveći uticaj na oblikovanje javnog mnjenja, stvorili smo mogućnost da je finansijski motiv iznad ljudskog.

 Vlasnik medija se ne pita da li je program kvalitetan za narod, već koliko može da zaradi na njemu, te se koristi manipulacijama i eksploatacijom najnižih ljudskih strasti da dobije što veći broj hipnotisanih gledalaca i ostvari što veći profit. Kad mu se zvecka mogućnošću cenzure šunda, govori o slobodi medija (iako je u medijima i danas politička cenzura na delu, po nekima još veća nego u vreme Miloševića), ali sloboda podrazumeva da se čoveku da mogućnost da sebe ostvari i postigne svoje životne ciljeve bez prepreka, a ne da mu se to oduzima prljavim trikovima i psihološkom torturom.

 Poput droge, teško je ostaviti TV, radio i tabloide za one koji su navučeni, a samo neupućena ili pokvarena osoba može perfidno da dobaci „Uvek možete da promenite kanal”. Naravno da kulturni program slabije prolazi, kao što brokoli ne može da bude popularan kao i čips, ali baš zato u kvalitetan program i država i mediji treba da ulažu sredstva da bi bio zabavniji i privlačniji, dok bi onaj ko želi da gleda šund trebalo da se namuči ako želi da dođe do njega, odnosno, da se takvi kanali dodatno naplaćuju u kablovskoj ponudi i da se snimanje šunda dodatno oporezuje.

 Takva metoda je bila uspešna u kampanjama protiv pušenja na Zapadu – povećanjem cena cigareta, zabranama u svim zatvorenim javnim prostorima i brojnim upozorenjima na kutijama i u medijima, smanjen je broj pušača. Znam da je u Srbiji nepopularno govoriti da bi i pušači trebalo da misle o svom zdravlju, ali poput deteta koje u početku plače što nećete svaki dan da ga vodite u „Mekdonalds”, na kraju će vam biti zahvalno.

 Zato pozivam RRA da počne da radi nešto potpuno revolucionarno – svoj posao: Da zabrani šund i postavi temelje jednog novog medijskog prostora koji će građane inspirisati da nikad ne čine ništa ispod svojih mogućnosti i koji će pročistiti vazduh za buduće generacije da učine naš narod boljim, poštenijim i vrednijim.

izvor: www.politika.rs ›››