autor tekst 004 ›››

 

 

Boris Jašović

 

Moje su lice vezali maskom 

Totalitarni pačvork, čiji smo i mi deo, počiva na manipulaciji, sejanju straha i uceni kao krajnjem stadijumu porobljavanja ljudi

 Globalni poredak nije human. On je totalitaran i dogmatičan. To je tako kad postoji jedna slika sveta koja se ljudima nameće preko kontrolisanih medija („korporativni kapitalizam nema alternativu”), kad su globalne institucije (MMF, STO, SZO) kontaminirane interesima korporativnog biznisa, kad lokalne vlade marionetski sprovode direktive korporativnog kapitalizma (npr. pretvaranje Instituta za virusologiju „Torlak” u centar za distribuciju belosvetskih vakcina), kad se gušenje ljudskih prava i sloboda pravda argumentima koji vređaju inteligenciju (sloboda izbora mora biti ukinuta radi slobode kretanja), kad multinacionalne korporacije vrše cenzuru („Gugl” i „Fejsbuk” blokiraju mišljenja koja preispituju zvaničnu sliku sveta), kad se vrednost kvantifikacije izdiže iznad vrednosti ljudskog života (rast BDP-a je važniji od zagađenja vazduha u Boru i Smederevu i zdravlja ljudi), kad se građani, umesto suštinom problema, bave lažnim dilemama (da li je kineski korporativizam prihvatljiviji od američkog), kad su ljudi dovedeni u zabludu (da li je kovid 19 prirodni ili veštački virus, genetski modifikovana bakterija ili produkt nanotehnologije), kad podozrevamo o čemu je reč, ali nam osećaji nemoći i straha podjarmljuju svest („disciplinuju nas radi totalne kontrole, ali šta se tu može”)…

 Totalitarni pačvork, čiji smo i mi deo, počiva na manipulaciji, sejanju straha i uceni kao krajnjem stadijumu porobljavanja ljudi. „Ako se ne vakcinišete nećete putovati, bićete novčano kažnjeni, ostaćete bez posla, oduzimaće vam decu!” Ovakve direktive obiluju najprimitivnijom vrstom ucene u kombinaciji s izazivanjem straha kod ljudi, što je savršen primer totalitarnog činjenja. Nazvaćemo ga tehnofašizmom. Manipulacija je tu sadržana u imperativnom odsustvu slobode izbora, što je protivustavno maslo iza kojeg stoje totalitarni neprijatelji ljudske slobode. E sad, konstatovaće neko, ali zar svega toga nije oduvek bilo? Svakako da jeste, ali ne na ovakvom stupnju tehnološke manipulacije i uvezanosti ljudi, roba i usluga na globalnom nivou. Zbog toga je u totalitarnom sistemu, koji nastoji da proizvede jednodimenzionalnog čoveka, o čemu je davnih dana pisao Herbert Markuze, sasvim moguće da milijarder Ilon Mask nesputano premrežava nebo satelitima kako bi mapirao planetu („Moje su nebo vezali žicom...” – „Električni orgazam”, pesma „Nebo”), te da oduševljeno nagoveštava čipovanje ljudskog mozga u bliskoj budućnosti („po mome mozgu crtaju šeme”). Kao što je sasvim moguće da se u isto vreme iza rešetaka nalazi Džulijan Asanž, čovek koji je povadio tajna dokumenta iz fioka najmoćnijih globalnih struktura i potom ih dao na uvid građanima sveta, što zapravo i jeste odlika demokratije – javno vođenje politike, a ne tajnost.

 S druge strane, u totalitarnom i jednodimenzionalnom poretku sasvim je moguće da milijarder Bil Gejts ulaže milijarde u vakcinu otvoreno najavljujući plan cepljenja čitave ljudske populacije, ali je izgleda sasvim nemoguće da međunarodni tim virusologa, imun na uticaje farmaceutskih korporacija žednih profita, zajedno poradi na jednoj, pravoj i pouzdanoj vakcini. Zato je, iz sociološkog ugla, razumljivo nepoverenje koje ljudi gaje spram humanistički nastrojenih milijardera s blagim pretenzijama da vladaju svetom, odnosno spram institucija sistema, na koje moćni pojedinci i organizacije vrše uticaj.

 Za objašnjenje procesa totalitarizacije globalnog društva nije bitno da li su Mask i Gejts anđeli ili demoni, koliko je bitan uticaj koji ovi moćni pojedinci potencijalno imaju na donošenje globalnih odluka. Uzmimo primer aktuelne pandemije. Indikativno je što u situaciji kad se malo zna o ćudima „virusa”, Gejts i SZO najavljuju kraj pandemije za dve godine, ali i horski najavljuju sledeću globalnu zarazu. Takođe je indikativno to što SZO i dalje tvrdi kako je kovid 19 nastao prirodnim putem, dok francuski virusolog Montanje, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu, nedvosmisleno tvrdi da je virus stvoren u laboratoriji. Zar ovakva diskrepancija u stavovima pomenutih autoriteta ne tera da stavimo prst na čelo, iako ne mora imati veze ni s Gejtsovim „čipovanim” vakcinama, niti s Maskovim „čipovanim” mozgovima. Pa ipak, kao što „Koka-Kolu” nije pristojno optuživati za globalizam, a istovremeno cevčiti „fantu”, tako ni Bila Gejtsa nije pristojno povezivati s totalitarizmom, a istovremeno kuckati po tastaturi operativnog sistema „Vindous”. (Lično koristim „Linuks”.). Želim, zapravo, da kažem kako totalitarni pačvork na globalnom nivou (koji repom žestoko šiba lokalne nivoe bitisanja), ne bi bio moguć bez (ne)svesne i svakodnevne podrške običnih smrtnika. Razmislite o tome kad sledeći put budete birali maske odgovarajućih dezena i boja. 

izvor: www.politika.co.rs ›››

 

 

autor tekst 003 ›››

 

 

Boris Jašović

 

Omča oko vrata ljudskih sloboda.

 

Zabranjuju se okupljanja slobodnomislećih, dok se u ime slobode kretanja uvode diskriminatorni sertifikati i kovid pasoši. Plasiraju se uniformni novogovori, parole i obrasci mišljenja koji se ne dovode u pitanje čak i uprkos protivrečnostima koje ispoljavaju

Jezgro ljudskih prava i sloboda čine sloboda izbora, mišljenja, govora, kretanja, okupljanja, zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, pravo na obaveštenost, zabrana diskriminacije. Reč je o nukleusu evropskih principa i vrednosti na kojima, između ostalog, počiva i Republika Srbija. Tako barem piše u prvom članu Ustava ove zemlje. Ugrožavanje samo jedne od navedenih vrednosti čini društvo nedemokratskim dok ga ugrožavanje svega navedenog vodi u totalitarizam. Upravo se to dešava na globalnom planu u poslednjih godinu dana, sa tendencijom da su antidemokratske tekovine ustale i u postepidemijskom periodu.

 Ljudi se preko medija ubeđuju da prihvate samo jedno mišljenje. Oni koji kritički razmišljaju bivaju etiketirani kao teoretičari zavere, prenosioci lažnih vesti i antivakseri. Zabranjuju se okupljanja slobodnomislećih, dok se u ime slobode kretanja uvode diskriminatorni sertifikati i kovid pasoši. Plasiraju se uniformni novogovori, parole i obrasci mišljenja koji se ne dovode u pitanje čak i uprkos protivrečnostima koje ispoljavaju – istrajavanje na odobrenim vakcinama čak i kada one izazivaju neželjena dejstva, povećanje broja zaraženih uprkos povećanju broja vakcinisanih itd.

 „Jedna ideologija postaje totalitarna kada nastoji da racionalno opravda i nametne jedno partikularno i otuda ograničeno gledište kao apsolutno i jedino ispravno”, piše ugledni sociolog Đuro Šušnjić u „Otporima kritičkom mišljenju”. Mediji plasiraju zvanično mišljenje predstavljajući ga kao nepobitnu istinu – virus je nastao prirodnim putem, ljudi moraju poštovati mere, vakcinacija je građanska dužnost... Pa ipak, „bez kriterijuma istine svaki iskaz je jednako valjan” (Šušnjić). SZO tvrdi da je virus nastao prirodnim putem dok tim nobelovca i virusologa Montanjea tvrdi da je nastao u laboratoriji. Mediji kao Sveto pismo prenose mišljenje globalne birokratske organizacije na koju uticaj vrše fondacije multimilionera i lobisti farmaceutskih korporacija dok se Montanjeovo mišljenje ne razmatra. „Кada bi celo čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka nego što bi on imao prava da ućutka čovečanstvo”, veli Džon Stjuart Mil u spisu „O slobodi”.

 Svakoga dana mediji isporučuju broj ljudi koji su zaraženi, koji su na respiratorima i koji su umrli. Manifestna funkcija ovakvog izveštavanja je poštovanje prava građana da budu obavešteni, ali je zato latentna funkcija globalno širenje straha. Obaveštenost, naime, podrazumeva i konstruktivni sukob različitih mišljenja o problemu, a ne plasiranje kopipejst informacija iz jednog centra. A upravo se preko televizijskih i kablovskih kanala svakodnevno plasiraju iste vesti i identične parole (u zavisnosti od situacije) – „Ostani kod kuće, Budi odgovoran”, verovatno uskoro i „Vakciniši se”. Reč je o školskom primeru indoktrinacije sa elementima propagande. Istovremeno, drukčija mišljenja se kvalifikuju kao nepodobna i u tu svrhu se koriste etikete poput teorija zavere i lažnih vesti. Ukoliko neko glasno razmišlja i pita se nije li virus nastao u laboratoriji biva etiketiran kao teoretičar zavere, ili pak prenosilac lažnih vesti ukoliko se glasno zapita da li je epidemija oblik bioterorizma? Sloboda mišljenja podrazumeva da je legitimno i ravnopravno svako civilizovano iznošenje pretpostavki o nekom problemu od opšteg značaja. Tiranija nametnutog pogleda na svet, pa makar on bio i naučni, negira slobodu misli. Ne čudi, stoga, što ljudi sve manje veruju institucijama, nauci i dobrim namerama korporacija, budući da isti naučnotehnološki um stoji iza proizvodnje vakcina i teledirigovanih raketa sa nuklearnim punjenjem! Pritom, nauka zavisi od mecena koje finansiraju istraživanja što naučni svetonazor udaljava od humanističkih principa. Međutim, ako neko izrazi sumnju u dobre namere naučnika zapada u rizik da ga država žigoše kao teoretičara zavere, a „Gugl” i „Fejsbuk” cenzurišu zbog širenja lažnih vesti. Tako se kritičko mišljenje sistematski guši, iako sloboda mišljenja ne podrazumeva cenzuru koju sada (što je nedopustiva novina) sprovode privatne korporacije. A kada poželite da iskoristite pravo da protestujete protiv totalitarizacije društva, država vam to pravo oduzima pozivajući se na epidemiološke mere.

 Slobodu kretanja narušavaju policijski sati i „zaključavanja” gradova i država. Neki lekari čak traže totalnu zabranu kretanja za nevakcinisane, Hipokrate, mili brate, čime na direktan način kriminalizuju slobodu izbora. Štaviše, pravo na zdravstvenu zaštitu proglašava se bitnijim od prava na zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta po kojem niko ne može biti podvrgnut naučnim ili medicinskim ogledima bez ličnog pristanka. A zapravo se i jedno i drugo pravo nalaze u istom rangu, kao i  bezuslovna sloboda izbora koju treba omogućiti ljudima. Umesto toga, pominju se represivna uvođenja sertifikata sa kojima će podobni moći u bioskope, na bazene i tome slično što nas vraća srednjovekovnim praksama feudalaca koji su izdavali kmetovima posebne potvrde za privremeno napuštanje imanja. Pa ipak, Evropska unija odobrava kovid pasoše čime diskriminiše ljude koji ne žele vakcinu. Na taj način evropska birokratija stavlja omču oko vrata vlastitim principima i vrednostima nastalim u viševekovnoj borbi ljudi da slobodno misle, govore, kreću se, okupljaju, biraju… Za takav njen postupak ne može biti opravdanja.

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Boris Jašović

Мртав гладан

Док у Африци сваког минута умре једно дете узраста до пет година (јер нема шта да једе), Тони Блер мртав ’ладан иште 380 евра за сваки секунд говоранције о глади у свету

Сад ово може звучати као оговарање, али Тони Блер је хипокрит. Укратко – тип лицемерју склон. Јер како друкчије назвати особу која за говор о искорењивању глади у свету тражи хонорар од 450.000 евра?

Добро, можда је бивши британски премијер богомдан да приповеда о глади, нарочито након сурове двонедељне дијете? Можда сума од 450.000 евра представља сићу у свету глобалних ајкула навучених на кавијар? Можда су се Швеђани претерано стисли када су прецртали име Тонија Блера са списка говорника на конференцији посвећеној глади? Можда?…

Међутим, није ово текст о Блеру, већ о лицемерју. Блер само дође као парадигма хипокризије у коју је запао свет у којем животаримо. Док у Африци сваког минута умре једно дете узраста до пет година (јер нема шта да једе), широм западног света свакога минута хипермаркети избаце тоне свеже хране. Истовремено, Тони Блер мртав ’ладан (пардон, новца гладан), иште 380 евра за сваки секунд говоранције о глади у свету.

А и те глобалне конференције које се периодично сазивају не би ли се на њима бајаги разрешавали крупни проблеми данашњице… На крају неретко испадне да су у питању обични вашари лицемерја. Не кажем да је шведски форум о глади скуп таквог типа (управо супротно, због непристајања организатора на астрономски Блеров хонорар). Ипак, није тешко замислити неку другу конференцију о глади (или било којој пошасти), са следећим, врло могућним, распоредом догађаја.

Окупе се тако добростојећи житељи глобалног села како би организовали конференцију о гладнима. Мало дискутују о невољама гладних и ту своју говоранцију папрено наплате. Затим се у паузи за одмор почасте кавијаром и лососом у карамел сосу да би након обеда поново разглабали о томе како је страшно бити гладан у 21. веку. На наредној пуш паузи, говорници квасе грла каберне совињоном и вискијем док припаљују кубанске томпусе чији пепео отресају у пепељаре од злата. Причају вицеве, смеју се, враголасто загледају хостесе налик онима из куће Хјуа Хефнера, да би на концу закључили како хитно треба упутити контингент брашна у Сомалију, односно пакете млека у праху у Еритреју. И проблем глади је очас посла решен! Зачуђујућа ефикасност, нарочито у свету где сит гладном не верује!

Него, претпоставимо да се глад у свету не избија лицемерјем. Претпоставимо да се један занемарљиви проценат војног буџета САД преусмери на решавање овог проблема. Глади у свету засигурно не би било! Што није случај са лицемерјем које се изгледа теже искорењује.

Узмимо на пример Србију – земљу чијој влади исти онај, пара гладан Блер, саветодавно помаже (чувени деливери јунит), и то (како премијер каже) за џ! Па уколико је неко прогутао овакву једну удицу, морао би такође знати и то да у данашњем свету нема „бесплатног ручка” – како то воле да кажу неолиберални економисти. Дочим је неолиберални курс Владе Србије прилично уочљив.

Другим речима, ако ни код бабе нема џабе, да ли то значи да је Тони Блер од владе ове земље добио нешто много пријемчивије него што је хрпа шарених еврића? Шта год да је у питању, јасно је да је посреди типична хипокризија. И тако ће бити докле год се обруч буде стезао око измршавелих стомака грађана а новац упоредо пресипао, додуше у складу с буџетом и „дозвољеним” дефицитом, у разне функционерске џепове без дна.

Наиме, испада донекле хипокритично да динар пада а плата гувернерке расте. На страну гувернеркине популистичке најаве смањења гувернерске плате из времена пре седања у гувернерску фотељу. Но, то је само један од примера локалне хипокризије која нас дави. За остале случајеве – претесан је овај новински чланак. Узгред, не тврдим да су Јоргованка и Блер једно те исто. Само подсећам – какво глобално село, такав локални заселак. 

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Boris Jašović

 

Mladi biraju strategiju povlačenja.

 

 

Vlast je čvrsto zacrtala da ovog meseca proglasi trijumfalnu pobedu nad pandemijom kako bi u predstojeće izbore umarširala na belom konju izvojevane slobode, u inače neslobodnom svetu. Tako bi paralela s 1945. definitivno bila overena: pandemija – Drugi svetski rat, SNS – КPJ, vakcinacija – narodnooslobodilačka borba, Vučić – Tito, Brnabić – Кardelj...

Ipak, da bi se ovaj politikantsko-propagandni naum vlasti ostvario u praksi, potrebno je imunizovati više od pedeset odsto stanovništva, što se, uprkos medijskoj kampanji, u vreme pisanja ovih redova nije dogodilo. Premijerka je javno ispoljila nezadovoljstvo, kako ukupnim brojem imunizovanih, tako i slabim odzivom mladih. A vreme za obećanu slobodu se primaklo. Zbog toga je vlast krenula u medijsku kampanju apelovanja na mlade da masovnije i poletnije pristupe vakcinaciji. Time bi se nova normalnost konačno normalizovala, ljudi bi se vratili masovnim okupljanjima, terevenkama i slavljima, ali bi bila ostvarena i još jedna paralela – ovog puta s periodom posleratne obnove i izgradnje, kad je omladina masovno, i s pesmom na usnama, odlazila na radne akcije gradeći novi društveni poredak. Međutim, duh vremena se izmenio. Postao je nekako materijalniji i prepredeniji, licemerniji. Vlast se s njim u potpunosti srodila, pa mladima nudi novac, vaučere, nesputanu šutku na muzičkim festivalima koji tek treba da uslede tokom letnjih meseci… Sve, dakle, one sočne potrošačke šargarepe okačene o korporativne štapove koje mlađanog potrošača treba da polože na žrtveni oltar – direktno pred iglu civilizacijske tekovine. No, i civilizacija se poprilično izmenila. Postala je obezduhovljena i onečovečena, automatizovana i sebična, ukratko – egoistična. S ogromnim šansama da će joj se sve ovo što trenutno čini kao bumerang vratiti i obiti o glavu.

 Činjenica je da mladi nerado hrle na cepljenje i pored neodoljivih ponuda kojima ih zasipa vlast, a koje svakim danom poprimaju odlike desanta. Uostalom, i mladi su se promenili. Postali su hronično nepoverljivi u sistem koji širi konfuziju jednostranih, nepotpunih i protivrečnih informacija, sumnjičavi spram dobrih namera političara koji ih pominju samo u predizbornim kampanjama, nezainteresovani za medijske poruke autoriteta... Jer, za razliku od priličnog procenta infantilizovanog odraslog stanovništva kojem se vlast obraća kao deci, mladi bolje uočavaju raskorak između onoga što ona govori i čini. Uostalom, decu je teško prevariti dok su odrasli previše racionalizovali stavove da bi verovali sopstvenim očima. Pa tako, dok roditelji slabo uviđaju da u priči o trijumfalnom povećanju plata i penzija nedostaje deo o povećanju cena životnih namirnica, infostana, struje, goriva..., deca uveliko razmišljaju o odlasku iz zemlje jer ne žele ulogu jeftine radne snage u predstavi koju režiraju kompradori na vlasti, inostrane korporacije i domaći investitori.

 S druge strane, mladi shvataju da briga vlasti za njihovo zdravlje prestaje tamo gde počinju interesi „Rio Tinta”, vlasnika malih hidrocentrala, farmaceutskih korporacija... Čudo su, zaista, te društvene mreže koje prenose i dele informacije brzinom svetlosti, a koje mladi potom hvataju u letu i preko njih otkrivaju da svet nije onakav kakav zvanični mediji tvrde da jeste. Da se istina maskira lažima, da se sloboda ostvaruje ropstvom, da je Srbija, država u kojoj su rođeni, pretvorena u koloniju – oazu jeftine radne snage, deponiju za skladištenje belosvetskog otpada, laboratoriju za naučne i medicinske eksperimente, poligon za iskopavanje profitabilnih ruda, dragstor za rasprodaju javnog obradivog zemljišta i pitkih voda, generator kancerogenih čestica od kojih svake godine umre više od dvadeset hiljada ljudi.

 E, vidite – to je ozbiljna epidemija koja zahteva temeljnu imunizaciju. A nju treba da sprovedu upravo mladi, tako što će one koji donose strateške odluke u državi pelcovati protiv neodgovorne politike koju sprovode. Samo je potrebno da shvate da izabrana vlast treba da služi građanima, a ne investitorima, te da je ona opunomoćeni sluga naroda, a ne dobro plaćeni menadžer pojedinih korporacija i (pseudo)prijateljskih država. Dok to ne prihvate, mladi će u većini slučajeva sumnjati u mogućnost promene društvenog poretka u kojem se trenutno ne pitaju neprolazne institucije države, već prolazni političari na vlasti. I stoga će radije birati strategije povlačenja, među kojima istaknuto mesto zauzima želja za odlaskom u inostranstvo, ali i neodazivanje na apele vlasti koja ih ljubazno poziva na cepljenje, autoritativno ocenjujući kako je ono potpuno nerizično za decu i mlade između 12 i 17 godina. No, da li je to baš tako? Nemački savetodavni odbor za vakcine preporučio je vakcinaciju dece i mladih između 12 i 17 godina, ali isključivo one dece i onih mladih koji već imaju neko oboljenje. Ne i njihovih zdravih vršnjaka. Odbor je, takođe, naveo da lekari mogu da daju vakcine i zdravoj deci i mladima, ali samo ukoliko takva deca i mladi individualno prihvate rizik.

 Obratite pažnju na reč rizik, koju ovdašnji političari zanemaruju, kao što je, ruku na srce, zanemaruju i njihovi nemački pandani. Ali, za razliku od ovdašnje vlasti koja vrši uticaj na Кrizni štab i „Batut”, nemačka vlast ne pritiska savetodavni odbor za vakcine, koji otvoreno insistira na tome da se prilikom donošenja odluke o vakcinaciji dece i mladih striktno koriste medicinski, a ne politički kriterijumi.

izvor: politika.rs ›››