U životu retko kad
sve ide po planu. Obično to što smo zaplanirali ili kasni
kako bi nam čeličilo volju, ili iznenadi kako bi nam
treniralo spremnost. Zato sam odavno prestao da planiram. I
otkad ne planiram, mnogo se više osećam živim. Život je
suviše kratak da bi se traćio živeći po planeru jer tada
čovek živi kao da nikada neće umreti, a na kraju umre kao da
nikada nije živeo.
Adresa mi je čardak,
onaj što je ni na nebu ni na zemlji. Na noge sam obuo
nomadska stopala a svoje ognjište začergario. U toj mojoj
paralelnoj dimenziji nema više očekivanja, ali nema ni
razočaranja. U njoj postoji samo Sada. Ono Sada koje mi grči
i pumpa srce pod rebrima. Ono Sada kojim zauzimam prostor
ovog trenutka i koje mi kovitla krv u žilama. Ono Sada koje
mi puni pluća vazduhom a tuđim poljupcima luči endorfin do
vrtoglavice. Ono najneustrašivije Sada koje mi ne dozvoljava
da patim za bilo čim od juče niti da strepim od bilo čega
sutra. I lepo mi je.
Planovi su nekako
sebični, uvek u prvom licu jednine, uvek suvoparno povezani
sa materijalnim, sa očekivanjima, sa egom, sa karijerom.
Želje su čednije, humanije, odnose se i na druge, uvek
obojene ljudima, osmesima i zdravljem. Zato danas imam samo
želje. Nemam planove. Planova sam se odrekao u korist
spokoja.
I dalje se ponekad
prevarim, jer sam kao čovek proklet nestrpljenjem, pa
pomislim kako bi bilo lepo da se poneka želja ostvari brže.
A to ne valja. Kad se žigoše vremenom na kraju uvek kao po
pravilu pokaže srednji prst. Ona ‘oće kad ona ‘oće. Ne kad
se tebi hoće. Zato ostvarenje želja uvek dođe onim smirenima
i vrednima, a ne onima koji njeno ostvarenje nestrpljivo
isčekuju.
I kad mi se u životu
ne da, iz sve snage dajem sebe da na kraju i maler ustukne
pred tolikim inatom. I kad su me ostavljali na cedilu, tada
sam postajao još više svoj da su mi na kraju činilu uslugu
suočavajući me sa samim sobom. I kad je bolelo, sa osmehom
sam režao da se na kraju i bol umorila čekajući na moju suzu.
I kad su govorili da ne postoje šanse, opet sam terao po
svom da su na kraju veće rane imali koji nisu ni pokušali
nego ja od par lupanja glavom u zid. Čak i kad sam znao da
bijem unapred izgubljene ratove i dalje sam verovao u pobedu,
jer se pobeda ne osvaja mišićima nego zaslužuje upornošću.
Željo moja, bilo bi
lepo da se ostvariš. Mada ni ne moraš. Meni je i ovako
sasvim lepo. Ne zato što imam sve, nego zato što mi ne fali
ništa. I ti sama vidiš da sve što mi treba umem da nađem u
ljudima, a ne u stvarima. Zato te i ne želim očajnički, nego
više onako klinački radoznalo. Jer ljudi su ta moja sreća. A
oni su tu. Sada. A ti zakasnela tvrdoglavko, kako hoćeš…
Možeš doći, a i ne moraš.
.jpg)
