autor tekst 001 ›››

 

 

Bogdan Barovič

 

Politika vas ubija

Bogdan nas je zaista obradovao kada smo ga pozvali i najavili posetu i razgovor. U Trbovlja, gde je nekada bio gradonačelnik, bio je pomalo zaboravljen. Bio je glasan narodni poslanik, možda i previše, a posle izlaska stranke iz parlamenta nije dobio nikakav posao. To ga je toliko pogodilo da je postao depresivan, srce mu je počelo otkazivati. Trebalo mu je dosta vremena da se pokupi. Ali, kaže, neće odustati od pušenja. Spašava ga kreativnost, pisanje, slikanje, druženje, šetnje. I pozitivne misli i vodič korak po korak. 

Slovenačka javnost vas sigurno pamti kao radijsku, pa televizijsku ličnost, te kao poslanika i gradonačelnika Trbovela. Onda si jednostavno nestao iz očiju javnosti. Gde?

 Kao veoma nemirna osoba, zaista sam promenio nekoliko profesija. Prvo sam bio na radiju Trbovel, pet godina na TV Slovenija, kao urednik u redakciji zabavnog programa, pa opet na radiju. Otišao sam u politiku jer sam radoznao i zanimalo me šta je „s druge strane reke“. 2000. godine, kao član Slovenačke nacionalne stranke, primljen sam u parlament i tu sam bio tri mandata, skoro dvanaest godina. Bilo je to zanimljivo vreme, ali sam ušao naivno, glupo, da uradim nešto pametno i kažem narodu šta nije u redu. Ali to je bila borba sa vetrenjačama. Inače sam bio zadovoljan svojim radom, mislim da sam bio prilično uspešan tih jedanaest godina. Od 2002. do 2010. bio sam predsednik opštine Trbovlje u dva između dva mandata, što je tada još bilo kompatibilno. Ali onda sam pljunuo na sebe, bio sam inicijator da su ove dve funkcije nespojive i morao sam da odlučim šta ću da radim. Odlučio sam da postanem narodni poslanik, iako bih sigurno ponovo bio primljen za gradonačelnika. Doneo sam pogrešnu odluku – godinu dana kasnije stranka je napustila parlament, umrla je istog dana i tada je počela moja muka.

 Godinu dana sam bila zbrinuta, ali sam onda završila na Zavodu za zapošljavanje, što me je jako depresivno ostavilo. Posle toliko godina dvostrukog rada, nisam ni slutio da ću i pored truda završiti na institutu. Usled teškoća i stresa došlo je do teške srčane insuficijencije, dobio sam pejsmejker sa defibrilatorom. U avgustu 2013. godine sam penzionisan invalidski. Tako da su moje poslednje godine bile prilično traumatične, nisam bio dobro.   

Bio si na vrhu, zamenik i gradonačelnik, a onda odjednom ručna kočnica!

 Carski rez. Još gore je to što su me svi zaboravili! Trebalo mi je tri godine zaposlenja pre redovne penzije, ali su me zaboravili svi kojima sam ikada pomogao. Napisao sam oko 150 zahteva, ali nijedna nije želela da mi pomogne. Zato što im više nisam trebao. 

 To me je najviše zabolelo! Do danas mi se javljaju poznanici, parlamentarci iz inostranstva, ali ni jedan od naših. Najviše kontakata imam sa Sašom Pečetom. A posledica toga što se odjednom mora zaustaviti, da padne sa visine na dno, bila je i depresija. Teška depresija.   

Kako ste znali da ste depresivni?

 Imao sam jaku anksioznost, bešćutnost, apatiju, neaktivnost, mračne misli, nisam se družio sa ljudima, izbegavao sam i porodicu, nisam hteo da pričam... Malo sam se tešio alkoholom, ali na sreću ne previše. mnogo. Znao sam da ovo nikuda ne vodi. Posle godinu dana ponovo sam uzdignute glave izašao na ulicu, neki su me pozdravili, drugi ne. Onda su došli porodični i materijalni problemi, bio je to prilično dubok pad. Bio sam do grla u blatu. Da se ​​nisam priznao sebi, da sam gajio tugu i bes prema svetu, nikada ne bih izašao. Ali ja sam otišao. I supruga će uskoro u penziju, a onda će mi biti lakše jer će nas biti dvoje. Nije dobro biti sam. Brinem se i o starijoj majci. Sa sinovima sam u dobrim odnosima, jedan živi na Primorskom, radi u Luci Koper, drugi živi ovde.

 Kako ste izašli? Iskreno govoreći, uz pomoć psihijatra to ne bi bilo moguće bez njega. Objasnio mi je da sam teško bolestan, da je to teška bolest. Prvo sam dobio lekove, antidepresive, ali oni mi ne deluju dobro. Nekako su me sputavali. Zato sam ih se odrekao posle godinu i po dana. Prestala sam da posećujem psihijatra kada mi je rekao sve što je imao da mi kaže, ali razgovor sa njim mi je pomogao. Odlučio sam da počnem da živim drugačije: ponovo ću hodati među ljudima, početi da slikam, stvaram, živim aktivno. Kupio sam štapove za nordijsko hodanje i otišao u šetnju. I danas sam prilično zadovoljan onim što sam postigao u prošlosti, uključujući i moj profesionalni život, od televizije do politike. Spavam mirno na posteljini minulog rada. Morate ceniti sebe, ne smete izgubiti samopoštovanje.  

Dakle, morali ste da promenite svoje razmišljanje?

 Da, samo to. Nije lako, ali bez toga se ne može. I morao sam da vratim samopoštovanje.  

Da li ste pročitali neku knjigu o bolesti, depresiji?

 Ja sam. U vezi sa alkoholizmom, o depresiji. Pročitao sam dosta knjiga.   

Ali kako je bilo sa alkoholom, kako ste ga se rešili?

 Da, ne preostaje ništa drugo nego da se zaustavi! (smeh) I da menjam kompanije. Nisam se napio, ali sam svaki dan po malo pio. I, naravno, nisu bili srećni ni kod kuće. Brzo prepoznajem ovo kada govorim. Na sreću, nije bilo ozbiljnih posledica, nisam još bio zavisnik. I stao sam. Sa depresijom, međutim, nije tako jednostavno. Još sam premlad za sve ove bolesti. 

Šta je bilo sa srčanom insuficijencijom, zaista si bio premlad za to.

 Moje srce je radilo samo na 15%. Imao sam sreću da uradim koronarografiju i poslat sam na dalje pretrage i nedelju dana kasnije na operaciju. Moj pejsmejker radi stalno, a ne samo povremeno. A sada sam na 45 posto, to je zadovoljavajuće. 60 posto bi bilo normalno za moje godine, minimalna granica.   

I ovo opuštanje pripisujete efektima stresa?

 Srčana insuficijencija je rezultat previše napora i nezdravog načina života. Primetio sam da sam ostao bez daha, da ne mogu odjednom da se popnem stepenicama, noge su mi se tresle. Da nisam na vreme operisan, bio bih kandidat za novo srce. Ali zbog svog pušenja, on bi bio poslednji u redu. 

Niste slikali tokom depresije?

 Ne, i dalje nisam mogao da promenim sijalicu niti da napravim sendvič, iako sam bio gladan. Bio sam potpuno bezvoljan.  

Da li se bavite jogom, meditacijom?

 Malo sam se trudio, ali fizički nisam sposoban, joga je dosta zahtevna, čak i ako ne izgleda tako. Vežbanje je previše za mene. Malo ometanja ujutru.   

Kako sada gledate na sva svoja iskustva sa bolestima, srcem, depresijom?

 Sada sam sasvim zadovoljan. Takođe volim da pričam o svim svojim problemima kako bi ljudi naučili nešto iz toga i videli šta još mogu da očekuju u životu. Ali ne želim nikoga da sažaljevam.   

Imate li neki savet kako da živite?

 Svako mora da pronađe način života koji mu odgovara, razmisli o njemu, posmatra sebe i radi korak po korak. Sutra je novi dan.   

Smisao života?

 Samo je jedno: živeti. U dobru i u zlu. Ako ne znaš šta je loše, ne znaš šta je dobro. Da poštujete one koji su vam bliski koji su uz vas kada ste u nevolji i problemima. Smisao života je sam život. Morate živeti i naći neku radost.

 izvor: jana.si ›››