autor tekst 001 ›››

 

 

Biljana Vankovska

 

Doktor Haus u Makedoniji

Zamislite da kojim slučajem imamo nekog doktora Hausa u Makedoniji. Pa taj ne bi ni za hleb zaradio – zbog novog izuma ministra zdravlja da se lekari nagrađuju po učinku. Kakav učinak (i platu) bi ostvario, kada se danima bavi samo jednim pacijentom? I ne samo da je neljubazan sa pacijentima, nego je i ciničan i mizantrop. Kao što to biva na filmu, a ponekad i u stvarnosti, asocijalni Haus spasava živote i unapređuje medicinu. Većina pravih lekara je daleko od harizmatičnih (anti)heroja, podjednako kao i univerzitetski profesori. Ove dve profesionalne grupe bile su predmet disciplinovanja istog ministra (Todorova).

 Pratim štrajk lekara, divim se i tiho komentarišem – jer se stidim. Pre njih ministar je uspešno vežbao mišiće na profesorima. Nakon njihovog mlakog otpora zakonu kojim je izvršen upad u autonomiju univerziteta, ministrov arogantniji odnos prema lekarima je sasvim razumljiv. Znate li da su svojevremeno dekani zabranili izlazak na proteste i većina profesora ih je poslušala? Hajka se sada ponavlja po istom scenariju: najpre se ide na generalnu diskreditaciju čitave profesije, svi se trpaju u isti koš nesposobnih i korumpiranih, koje siromašni građani plaćaju iz vlastitog džepa. Populističke metode najbolje uspevaju u siromašnim društvima. Sve što se okvalifikuje kao „krem“ postaje odlična meta za odstrel od strane onih koji jedva čekaju da nađu krivce za vlastitu nesreću.

 U borbi protiv profesora bilo je naručeno ispitivanje javnog mnjenja, a građani su davali „stručna“ mišljenja o tome kako treba preurediti univerzitet. Sada inspektori ministarstva daju dijagnoze i mišljenja o urgentnosti tretmana bolesnih i okrivljuju lekare da svojim štrajkom ugrožavaju živote. Mediji su tu da od toga naprave priču. U vreme protesta na univerzitetu, bio je organizovan kontraprotest studenata protiv profesora, а sada se na to podstiču pacijenti i poslušni deo doktorske branše. Situacija sa lekarima je skoro identična sa profesorskom. Razlika između profesora i lekara je u samo jednom detalju: profesori ne bi štrajkovali ni u ludilu. S druge strane, lekari nisu popustili, omasovili su štrajk, pa su se na kraju pojavili i ispred vlade. (Neki kažu da ih je bilo mnogo, provladini mediji tvrde da ih je bilo malo, tj. da su se štrajkači uplašili, ali da među njima ima i građana koji su došli da im pruže podršku. Ako je to tačno, drago mi je, jer možda je to znak da se rađa kritična masa koja će od nas napraviti Slovence, ako znate na šta mislim.)

 Čitava priča je preokrenuta na jeftin i proziran način: kao što su za probleme u visokom obrazovanju bili krivi isključivo profesori, ovde se sva krivica svaljuje na lekare koji ne rade dovoljno. Njihov profesionalni ugled je okaljan, a njihov posao prikazan kao „profitabilni biznis“, u kome je primanje mita uobičajena stvar, gde se greškom vade pankreasi, dok lekari žive ko bubreg u loju. Hipokratov zavet je citiran upravo od onih koji krše etički kodeks vlastite profesije, kažu, i da je nehumano i nemoralno kada lekar protestuje, mada uvedena reforma ide na štetu i pacijenata i lekara. „Debata“ poprima razmere novog talasa kulturne revolucije u Makedoniji, koja postaje nesolidarno i antiintelektualno društvo. Ono je pasivno-agresivno: kuka i plače zbog lošeg života, a onda naseda na „pet minuta mržnje“ prema određenom prokazanom delu društva.

 U čitavoj gužvi najmanje pažnje se posvećuje stanju zdravstvenog sistema, za šta je odgovoran onaj koji rukovodi (a ne komanduje) tim resorom. Na umu imam sve dosadašnje ministre koji su godinama „reformisali“ zdravstvo i uspeli da unište i ono malo dobrog što je ostalo iz prošlog sistema. Pacijenti sami kupuju osnovne lekove, a o infrastrukturi i da ne govorim. Tu ni Hipokrat ne pomaže, a još manje spomenici mrtvima koji vrede više od živih. Ono što je na mala vrata ušlo u zdravstvo je menadžerski duh. Komercijalizacija javnih usluga i dobara postala je dominantna radna „etika“, u meri u kojoj je socijalna država ostala slovo na papiru (ustava). Lekari rade na normu i tako postaju deo kapitalističke mašinerije koja nema veze sa etikom i humanizmom.

 Ono što je ministar uradio u sektorima školstva i zdravstva konzistentno je sa neoliberalizmom. On nije ni kriv za to – on je samo izvršitelj. Njegov šef nije premijer, nego komercijalizovani svet kojim vlada cost-benefit analiza. Prema britanskoj profesorici Hjuz, uskoro će većina lekara postati nepotrebna, jer će se dijagnoze i recepti za lekove dobijati bez kontakta sa živim lekarom. Budućnost je u kompjuterizovanom zdravstvu, u kome će sami pacijenti unositi opis simptoma preko interneta i dobijati kao odgovor dijagnozu i terapiju. Neće biti potrebe za specijalistima, već za IT ekspertima koji znaju da rukuju bazom podataka o svakom čoveku. Ali dok ne nastupi ova zastrašujuća budućnost, još ima vremena za socijalni dijalog i uspostavljanje odnosa uzajamnog poštovanja i rada na opštem dobru. Za početak, ministar bi mogao da napravi mali korak za zdravstvo, ali veliki za njega i vladu kojoj pripada, tako što će početi da se ponaša u skladu sa svojim zvanjem – ministar (sluga).

izvor: pescanik.net ›››