Tekst

autor tekst 001 ›››

Atanas Kostovski

Intervju sa Atanasom Kostovskim,

doajenom sportskog novinarstva u Makedoniji

Ekipa Sportkast.mk juče je imala sastanak sa legendarnim sportskim novinarom i komentatorom Atanasom Kostovskim. Uz njega i TV prenose koje je komentarisao tokom duge plodne i uspešne karijere stasale su mnoge generacije.

Osamdesetpetogodišnji čika Taško je bio otvoren i ljubazan za razgovor sa našom ekipom, a nama je bila čast da budemo u njegovom prisustvu. On zaista ima mnogo zanimljivih priča za ispričati i bilo mi je zadovoljstvo razgovarati sa legendom njegovog kalibra.

Sportcast: Gde su se desili vaši prvi koraci u novinarstvu, kako i gde ste započeli karijeru?

Kostovski: – Pre svega, kao vrlo mlad, počeo sam u „Studentskom svoru“, radio sam u periodu od 1958. do 1960. godine, a zatim sam četiri godine bio u „Mlad Boreču“. Na TV Skoplje ili Makedonsku radio-televiziju stigao sam 1964. godine i tamo ostao do penzionisanja 2001. godine. Nakon što sam otišao u penziju, radio sam i na Kanalu 5, komentarišući fudbalske utakmice iz nemačke i španske lige, a potom sam bio i na Sportskom radiju, gde sam bio autor emisije „Tajm aut” sa Atanasom Kostovskim. To su bile emisije posvećene fudbalerima koji su ostavili veliki trag u makedonskoj istoriji, a mislim da smo realizovali negde oko 350 emisija. Radio sam na različitim mestima i imao sam zaista lepu karijeru. Imao sam priliku da upoznam i družim se sa izuzetnim sportskim legendama iz celog sveta i to me čini zaista srećnim i ispunjenim. Najveći deo mog uspeha kao novinara dugujem mom 35-godišnjem boravku na Makedonskoj radio televiziji.

Sportcast: Kakvi su bili uslovi u to vreme? Da li je bilo teško postati novinar, govornik ili komentator koji može da se pojavi pred TV kamerama i može li se reći da je u Jugoslaviji pristup ovoj profesiji bio mnogo ozbiljniji?

Kostovski: - Većina novinara koji su tada dolazili na radio ili televiziju imali su iskustva sa prethodnim radom u pisanim medijima. Svi smo morali da znamo tačno kako treba da se pišu rečenice, izuzetno se pazilo na pravopis i interpunkciju. Morali smo prvo da vidimo kako nam teče misao i uvek smo maksimalno profesionalno pristupali svakom zadatku koji smo dobili. Štampani mediji su bili odlična osnova za sve buduće TV novinare, morali smo da čekamo nekoliko godina da dođe trenutak kada smo već mogli da držimo mikrofon u rukama. Put je u naše vreme bio mnogo teži. Sada mnogi ljudi odmah uzmu mikrofon u ruke i od samog početka prave mnogo grešaka koje nikada nismo smeli sebi da dozvolimo. Govorili su nam „prvo moraš da obučeš burek pa da sedneš da jedeš sa starijima“. Postojao je dobro definisan i logičan put do onoga što se zvalo „savladan zanat“.

Sportcast: Da li znate približan broj emisija koje ste uradili u životu? Koliko ste evropskih i svetskih prvenstava pratili za makedonsku televiziju? Tu, naravno, ubrajamo Olimpijske igre, Balkanska prvenstva itd.

Kostosvki: - Prvi put sam se pojavio u televizijskom dnevniku, 14. decembra 1964. godine, a prvi direktan prenos u karijeri bio je 26. oktobra 1965. godine. Prokomentarisao sam meč Vardara i Crvene zvezde koji je završen rezultatom 2-0. Tada nisam imao mnogo iskustva, bio sam među prvim voditeljima i komentatorima u Makedoniji i nažalost nismo imali od koga da učimo jer smo svi bili novi u ovoj profesiji. Malo smo, narodski rečeno, bili „bačeni u vatru“, a onda smo školu usavršavali u naprednijim medijskim centrima širom Jugoslavije. Najviše sam napredovao u Ljubljani, imao sam zaista kvalitetne mentore i ljude koji su me naučili mnogo korisnih informacija o mojoj profesiji. Tamo smo naučili da nikada ne smemo objavljivati informacije koje nisu proverene, morali smo uvek da znamo šta tačno objavljujemo, prvo iz poštovanja prema sebi kao profesionalcima, a najviše iz poštovanja prema gledaocima. Oni ne zaslužuju da budu dezinformisani i da im se plasiraju neproverene informacije. Iskreno, nisam baš siguran da je to danas praksa u našoj zemlji. Inače, učestvovao sam na ukupno osam Olimpijskih igara, 24 evropska i svetska prvenstva u raznim sportovima i realizovao više od 2500 televizijskih prenosa. Kada sam dobio nagradu „8. septembar”, rekao sam da ako računamo sve vreme koje sam proveo za mikrofonom, to bi bilo negde oko 180 dana i noći bez pauze.

Sportcast: Možete li da izdvojite meč ili sportski događaj gde ste se profesionalno angažovali, a da ste u isto vreme bili oduševljeni što ste imali priliku da komentarišete i budete tu, na licu mesta? Znamo da je to verovatno mnogo mečeva, hajde da pokušamo da izdvojimo bar jednu ili dve, hoćemo li?

Kostovski: – Prvo mi pada na pamet utakmica odigrana 13. oktobra 1993. godine, premijerni meč fudbalske reprezentacije Slovenije protiv Slovenije u Kranju. Ta epska i legendarna akcija u 4. minutu kada je Pančev asistirao Zoranu Boškovskom za prvi istorijski gol fudbalske reprezentacije Makedonije. Taj meč i ta pobeda su prvi koraci naše reprezentacije u nezavisnoj Makedoniji. Pamtiću taj dan i tu sreću dok sam živ. Makedonska televizija je uspela da obezbedi taj prenos gotovo bez ikakvog budžeta, vredi napomenuti da je u to vreme mnogo pomogao gospodin Trifun Kostovski koji je platio tehničke troškove, kao i legendarni Slobodan Vujčić - Braco koji je uvek bio veliki pomagač i ljubitelj makedonskog sporta i upravo je on otkupio prava za taj fudbalski prenos. Da nije bilo ovih ljudi, možda ne bismo mogli da gledamo prvi meč naše reprezentacije uživo. Imali smo i malih tehničkih problema sa audio signalom, ali smo ipak uspeli da taj meč prenesemo svim gledaocima u Makedoniji. Iz vremena Jugoslavije izdvojio bih svoj jubilarni 100. prenos u karijeri, 23. maja 1970. godine u Ljubljani, kada je Jugoslavija pobedila SAD i postala prvak sveta u košarci. Posle te utakmice, generalni sekretar Boris Kristančić, koji odlično govori makedonski, rekao mi je da smo zajedno sa celom košarkaškom reprezentacijom pozvani na rođendan Josipa Broza Tita, 25. maja u Beogradu. U avionu su bila samo tri novinara, uključujući i mene. Jedini Makedonci koji su bili na ovom prijemu bili smo ja i Lazar Lečić, tadašnji pomoćnik selektora Ranka Žeravice. Još jedan legendarni događaj je kada sam bio zadržan oko 12 sati na grčkoj granici kada sam putovao na finale Lige šampiona između Milana i Barselone. Bio sam prvi makedonski novinar koji je prešao granicu sa makedonskim pasošem i na kraju sam uspeo da prokomentarišem utakmicu uživo sa Olimpijskog stadiona u Atini. Na mom komentarskom postu je precrtan naziv „Makedonska TV“ i napisano FIROM, iako smo imali svu potrebnu dokumentaciju i naša TV kuća je uredno registrovana po svim tadašnjim protokolima. Slične probleme kao igrač Crvene zvezde imao je i Darko Pančev na gostovanju Panatinaikosu. Mislim da se svi sećaju i ovog događaja. Tada grčka televizija nije dozvolila prenos utakmice, a ljudi iz severnog (egejskog) dela Grčke su zaspali gledajući naš prenos sa TV Skoplje. Sutradan su mnogi grčki mediji preneli da je severni deo Grčke imao priliku da pogleda meč i „iskustva” komentatora „skoplja” kada je Pančev postigao golove Crvenoj zvezdi. Zaista je neshvatljivo da se nečija radost i komentari tokom TV prenosa mogu protumačiti kao „iskustvo“, tada su nažalost bila takva vremena, ali mi je izuzetno drago što je Pančev ućutkao celu Grčku.

Sportcast: Koja je najudaljenija destinacija na koju ste putovali tokom svoje aktivne novinarske karijere?

Kostovski: - Proputovao sam mnoge delove sveta i zaista mi je drago što mi je profesija pružila tu priliku. Najdalje što sam bio je Los Anđeles, a još dalja destinacija je Buenos Ajres, glavni grad Argentine. Onda sam komentarisao Svetsko prvenstvo 1978. godine.

Sportkast: Šta biste poručili današnjim sportskim novinarima, vašim mlađim kolegama, možda neki savet ili neku poruku za njih?

Kostovski: – Naš put je bio mnogo teži. Informacije nisu bile tako lako dostupne kao danas, morali smo da čitamo, tražimo informacije i ozbiljno se pripremamo za svaki meč. Isecali smo, lepili, prikupljali podatke i kreirali sopstvenu dokumentaciju. Pripreme su trajale mnogo duže od samih prenosa i nikada ništa nismo ostavljali za poslednji čas. Čim je priprema duga i obimna, onda je i sam prenos kvalitetniji. Moje lično mišljenje je da je prenos najkvalitetniji kada nećete koristiti gotovo ništa od onoga što ste pripremili, ali uzbuđenje samog događaja učinilo je da nemate vremena da čitate iz zapisa i pripremljenih materijala. Danas internet dozvoljava mnogo improvizacije i nažalost to rezultira dosta novinarskih članaka, postova i emisija lošeg kvaliteta. Ne kažem da danas nema kvalitetnih novinara, ali ipak mislim da smo prošli izuzetno ozbiljnu školu koja nam je dala mnogo znanja i putokaz za uspešnu karijeru. Mlađim kolegama želim samo najbolje, imamo mnogo kvalitetnih novinara i zaista bih voleo da dožive bar neke od ovih divnih sportskih trenutaka koje sam imao u karijeri. Tokom prenosa ne bi trebalo previše da ulazi u detalje o taktičkim zamislima trenera ili odlukama sudija. Ima ljudi koji su ceo život posvetili da budu treneri, selektori ili sudije. Oni sigurno znaju više o svom polju od nas. Novinar treba da bude „sveznajući“, ali mora da se zna i granica do koje se može i treba komentarisati. Mladima bih poručio da budu mirni, staloženi i da se uvek trude da budu maksimalno profesionalni. Svaki posao je stresan i može da stvori glavobolju, ali kada je čovek dobro pripremljen, nikakav „strah” ga ne može dotaći.

Tim Sportkast.mk zahvaljuje se strica Atanasu Kostovskom na izdvojenom vremenu i divnom razgovoru. Želimo mu dobro zdravlje i iskreno se nadamo da nasleđe koje je ostavio Makedoniji nikada neće biti zaboravljeno.

izvor: sportcast.mk ›››