autor tekst 001

 

 

Arno Gujon

 

Zavoleo Srbiju tokom agresije NATO-a 

 Arno Gujon je kao đak 1999. godine tvrdio da RTS nije vojni cilj, zbog čega ga je nastavnik izbacio sa časa – par godina kasnije profesor je priznao svoju grešku. – Pokrenuo je organizaciju „Solidarnost za Kosovo”

 Arno Gujon (28), Francuz rođen u Grenoblu, koji danas živi u Beogradu odakle vodi organizaciju „Solidarnost za Kosovo”, prvi put je čuo za Srbiju od dede koji mu je pričao o prijateljstvu dva naroda, zajedničkoj borbi na solunskom frontu, srpskoj siročadi koju su primali Francuzi. Ove priče ostale su mu urezane u sećanje, a privrženost prema jednom narodu produbljena je u vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju. U proleće 1999, kada je Arno imao samo 13 godina, u porodici Gujon govorilo se puno o našoj zemlji i o nepravdi koja joj je naneta.

 – Moj otac je magistrirao istoriju i trudio se da sazna što više o onome što se dešavalo u Srbiji. Pročitao je sve o Rambujeu, a u vreme bombardovanja trudio se da se informiše iz manje pristrasnih medija, jer su vesti sa televizije i iz novina bile krajnje jednostrane. Uvideli smo veliku nepravdu prema srpskom narodu i osećali smo se kao da se ona dešava nama – priča za „Politiku” ovaj mladić.

 Ipak, bili su u manjini, njihovi sunarodnici verovali su medijima i njihovom crno-belom predstavljanju događaja. Arno se seća kako se na času istorije sukobio sa profesorom koji je organizovao debatu nekoliko dana posle bombardovanja RTS-a. Profesor je tvrdio da je naša televizija bila vojni cilj, a ne medijska kuća, jer je propagirala ideje tadašnjeg režima.

 – Javio sam se za reč i objasnio da je medijska kuća, šta god objavljivala, i dalje medijska kuća i da ubistvo novinara ne može da bude vojni cilj. Rekao sam i da smo mi u Francuskoj žrtve dezinformacija, jer Srbiju su bombardovali osiromašenim uranijumom i ubijali civile a ne vojna lica. Profesor se naljutio i izbacio me je sa časa. Kasnije je NATO priznao da je koristio osiromašeni uranijum prilikom bombardovanja, nevladine organizacije su pokazale da je pogrom vršen i nad Srbima, da su i oni bili žrtve... Posle nekoliko godina sreo sam profesora u knjižari i tada mi je rekao da sam ja ipak bio u pravu – priča Gujon.

 Prvi put je došao u Srbiju krajem 2004. i to u Kosovsku Mitrovicu. Arno, njegov dve godine stariji brat Bertran i dvojica prijatelja dovezli su na Kosovo kamion sa humanitarnom pomoći prikupljenom u Francuskoj. Povod za odluku da konkretno pomogne narodu o kojem je godinama čitao iz knjiga i slušao u svojoj porodici bio je pogrom Srba na Kosovu 17. marta 2004.

 – Bio sam na drugoj godini studija i otišao sam u Pariz na izložbu fotografija svog prijatelja koji je došao sa Kosova. Video sam slike kuća i crkava u plamenu i osećao sam se užasno, bolelo me je kao da je neko upalio crkvu u mom selu. Smatrao sam da je tada srušen i uništen jedan deo evropske civilizacije. Video sam decu u čijim očima se mogao prepoznati strah, bio sam revoltiran i šokiran. I tada sam odlučio da nešto uradim. Imao sam 18 godina i osnovao sam humanitarnu organizaciju. Sa bratom i prijateljima počeo sam da prikupljam pomoć – objašnjava Gujon.

 Sunarodnici su ih gledali sa simpatijama, ali bilo im je teško da poveruju da neko na početku 21. veka nema hranu, odeću... Mladići su prodavali kolače, išli od vrata do vrata i pričali Francuzima o Srbima i Kosovu. Do kraja 2004. uspeli su da skupe pare kako bi iznajmili kamion kojim su prevezli igračke i odeću u Kosovsku Mitrovicu.

 – Kada smo stigli na Kosovo ljudi su nas gledali u neverici: četvorica mladića prešla su toliko kilometara do njihovih zabačenih sela kako bi im doneli pomoć i pitali ih šta im je još potrebno. Bio sam zaprepašćen njihovim siromaštvom: deca su po visokom snegu hodala u sandalama i vunenim čarapama – priča naš sagovornik na tečnom srpskom jeziku.

 Naučio ga je, kaže, pre šest godina. Upoznao je momka u enklavi Banja, koji odlično zna francuski. To mu je bio motiv da i on nauči srpski.

 – Pomislio sam: kada je mogao on u svom srpskom selu da nauči francuski, mogu i ja u svom francuskom selu da naučim srpski. I naučio sam ga sam. Uz knjigu i ce-de. Znanje srpskog bilo mi je neophodno i zbog toga što sam želeo da razvijam organizaciju. Kako da odem u selo i da razgovaram sa starima o tome šta im treba, ako ne znam jezik – objašnjava Arno.

 U međuvremenu je diplomirao na Visokoj školi za zaštitu životne sredine i zaštite rada u Grenoblu i radio je neko vreme u Republici Srpskoj kao koordinator. Pri kraju boravka u Zvorniku, gde je proveo šest meseci, upoznao je Ivanu. Ispostavilo se da je ona rođena u Francuskoj gde je živela sa roditeljima, u mestu Anci, osamdesetak kilometara udaljenom od Grenobla. U Zvorniku je bila u poseti rodbini.

 – To je bila sudbina – da živimo u jednoj zemlji, a da se upoznamo u drugoj. Ivana je diplomirala političke nauke, verili smo se u Gračanici, a u junu prošle godine venčali smo se u Francuskoj. I odlučili da živimo u Beogradu, kako bismo bili na licu mesta i odatle lakše vodili organizaciju – kaže Gujon. 

Za 10 godina pomoć od milion i po evra

 Organizacija „Solidarnost za Kosovo” za jednu deceniju dopremila je pomoć u 30 konvoja u vrednosti od milion i po evra, organizovala 12 projekata, sarađuje sa Eparhijom raško-prizrenskom i ima tridesetak volontera. Pomoć ovoj organizaciji u Francuskoj pruža 8.000 donatora. 

izvor: politika.rs ›››