Ova moja priča nije od juče.... Ima tačno 16 godina, a u
svetlu poslednjih izbora mi se i dalje čini relevantnim. Ide
ovako...
2006. godine sam pozvan u Predsedništvo Republike Slovenije
na sastanak sa PR štabom tadašnjeg predsednika Drnovšeka i
ponuđen mi je zanimljiv zadatak. Naime, da ga pratim na dva
državna putovanja i, naravno, fotografišem za predsedničku
arhivu. Nekoliko godina ranije, zarekao sam se da ću
političare gledati isključivo kroz sočivo dvogleda na
snajperskoj pušci i nikada više kroz objektiv kamere, pa sam
duboko razmišljao da li ipak da prekršim ovo obećanje ovako
zanimljivom ponudom . I jesam! Uglavnom zato što su to bile
poslednje godine Drnovšekove vladavine, kada je već bio
veoma bolestan i svestan da su mu dani odbrojani. Umro je
nepune dve godine kasnije, a ovih poslednjih godina postao
je mnogo humaniji i direktniji i manje politički
proračunatiji. Pre smrti, međutim, želeo je da ostvari još
nekoliko izuzetno važnih političkih ciljeva i tako zauvek
uđe u svetske istorijske leksikone. U čemu, naravno, nije
uspeo, jer je svemu pristupio previše ljudski i sa velikom
svešću o ljudskoj prolaznosti, što u politici nažalost ne
ide. Na primer, nadoknaditi Tibetance i Kineze, ili zalečiti
jednu od najotvorenijih političkih rana našeg vremena –
pronaći mir za Izraelce i Palestince u Gazi. Pošto sam ovaj
spor fotografisao samo nekoliko godina ranije, kada je tamo
besnela intifada, sve me je još više zanimalo i zato sam
ipak pristao. I počelo je…
Na aerodromu u Brnu, bez ikakve kontrole na posebnom ulazu,
daleko od očiju drugih građana, ukrcali smo se na vladin
Falcon i udobno i bez stresa čekanja odleteli za Izrael. Čim
smo izašli iz aviona, opkolili su nas okupljeni bojgardi,
naravno najbolje obučeni agenti ozloglašene tajne službe
Mosada u punoj borbenoj opremi i naoružani brzometnim
puškama. Ušli smo u luksuznu limuzinu, koja nas je odvela u
VIP sobu na kratak odmor i osveženje, a zatim nastavili ka
centru Tel Aviva. Našu kolonu pratilo je šest policijskih
motociklista, koji su se vozili putem (samo za nas
zatvorenog) uz treštanje sirena i bljeskajućih svetala do
prestižnog (i najskupljeg u celom Izraelu!) hotela Kralj
David. Tamo, u specijalnom liftu koji je bio zatvoren za
javnost, ispraćeni smo do naših soba, a Drnovška, naravno, u
ogroman predsednički apartman. Do zuba naoružana žena Mosada
stajala je ispred vrata svakog hotela i svaka od njih je
mogla da se takmiči za mis Izraela.
Stajali su tu sve vreme naše posete i priznajem da sam bio
u iskušenju da jednom od njih ponudim mesto u svom krevetu
za noć, naravno, samo da bi umorne noge malo odmorile. Ali
postojala je ozbiljna sumnja da možda neće razumeti moju
iskrenu zabrinutost za njih, pa sam se radije uzdržao od
ponuda. A za doručak kupite kavijar, zasebna prostorija za
privatnost sa posebno obučenim konobarima za VIP osobe i još
i više...
Ali to nije poenta ovog posta, pa da pređemo na stvar.
Posle posete Izraelu, naš predsednik je imao diplomatska
putovanja, ali sam morao da se vratim kući. Dogovorili smo
se da u Sloveniju idem sam i redovnom avio-kompanijom. Moj
put do aerodroma je ponovo bio „ukrašen” motorima, sirenama
i svetlima, a službenici Mosada sa automatima su me po
dolasku na aerodrom proveli kroz zadnja vrata neugledne
zgrade. Dugo su me vodili kroz samo njima poznate hodnike,
podvožnjake i prolaze, da bismo na kraju došli do nekih
prilično neuglednih i zatvorenih vrata.
Tu
mi je šef obezbeđenja pružio ruku i rekao: „Do ovde važi naš
dogovor da štitimo predsednikovu pratnju, a od sada si opet
normalan čovek!“ Otvorio mi je vrata i odjednom sam stajao u
ogromna sala, zapravo u čekaonici aerodroma u Tel Avivu.
Vrata su se zatvorila i ja sam bio sam, a ispred mene je bio
dugačak red putnika koji su čekali da se prijave. Totalni
šok!!! Poželelo mi je da se nabacim na svu tu jadnu raju
koja se gomila kao stoka ispred tezge: „Znaš li ti uopšte ko
sam ja???!!! Ne čekam u redovima, ne pokazujem pasoš, ne
proveravaju me i moram odmah da me odvedu u VIP sobu da te i
ne pogledam!!!“ Na moju sreću, bio sam tih, ali ipak
pravedno ogorčen, ponižen i uvređen...
Onda je brzo došlo otrežnjenje! Zdravo? Za samo tri-četiri
dana postao sam za sebe višestruki građanin, hvatajući
kavijar kuhinjskom kašikom, klanjajući mu se i otvarajući mu
telohranitelji, a o svim ostalim pogodnostima da i ne
govorim. Ja sam tamo bio samo nevažan fotograf... Nikada
nisam bio fasciniran takvim stvarima i još uvek nisam,
naprotiv, smetaju mi, ali sam se onda iznenadio kako brzo
mogu da postanu očigledne. Pa šta mora da se desi u glavama
vodećih političara koji tako žive godinama i godinama i
potpuno se distanciraju od stvarnog sveta neizlečivim
viševrednosnim kompleksom?
A
zašto sam vam danas u ovo povoljno vreme poverio ovaj smešni
događaj? Tako da svi shvatimo da su promene u političkom
vrhu apsolutno neophodne, a mi, kao civilno društvo, NIKAD
ne smemo dozvoliti BILO KOM od novoizabranih aktera da se
oseća onako kako sam se ja osećao na aerodromu u Tel Avivu.
Vlada u svakom trenutku mora da bude svesna da, kao što ih
je bacila na vrh, može isto tako brzo da ih opere. Moraju da
shvate da smo mi ljudi ti koje smo izabrali i oni koje
možemo potopiti. Zato su nam hitno potrebne brojne nevladine
organizacije, nezavisni mediji i, na kraju, ali ne i
najmanje važno, umetnici i kulturni delatnici koji su
posebno osetljivi na ove stvari. Neki drugi put ću napisati
nešto više o svojoj „predsedničkoj” poseti Tibetu, odakle
imam još nekoliko sličnih cvetova na zalihama.
P.S Od tada nisam prekršio obećanje da neću fotografisati
političare, a za svaki slučaj ću držati dobro namazanu
snajpersku pušku sa dvogledom u ormanu (a ne kameru!)...
izvor:
arnehodalic.com ›››
.jpg)
_001.jpg)