autor tekst 002 ›››

 

 

Aris Movsesijan

 

Greh nečinjenja razjeda društvo

Sloboda medija je u Srbiji definitivno ugrožena. Razlozi za to su razni, ali se o tome ne piše previše, jer nema mnogo mesta gde bi se o tom fenomenu pisalo. Takav glas bi se mogao očekivati od intelektualaca, sve manje vidljivih i sve tiših. Jasno je da njihova nezavisnost od politike i individualnost jeste esencijalna potreba, da dok zavaljeni u svoje "fotelje savršenosti" pokušavaju da objasne svet oko sebe. Ostaje pitanje, da li se ta fotelja nalazi negde na Olimpu ili možda samo u senci nekog drveta?

Srbija je zemlja sa visoko razvijenom potrebom uništavanja i potpune degradacije autoriteta. Tek ako neki čovek postane žrtva i ako se oko te žrtve može izmaštati mit, onda joj se vraća mesto na pijedestal, koje je suštinski trebalo da dobije za života. I da, to udaljava intelektualce od javnosti, koja maltene ritualno spaljuje svakog ko pokušava da misli. Zašto intelektualci, ionako unapred osuđeni na žrtvu, a bez prava na zasluge, ne učestvuju u politici makar za jedan podeljak više? 

 Istina je da postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo i istina je da se baš zahvaljujući njima može videti kolika je glad društva za visoko obrazovanim ljudima. S druge strane, pristižu nam u sve većem broju ljudi koji su svoju člansku kartu akademskih građana kupili na berzi diploma i doktorata. I ta populacija ne preza od politike i sve većeg isticanja titule, u najvećoj meri potpuno nepravedno dobijene. To je još jedan razlog zbog koga bi intelektualci morali da siđu sa Olimpa, ili da izađu iz senke. Egocentričnost intelektualne elite prenosi se na sve segmente društva i postaje "mejnstrim" promišljanja sveta, politike u svetu i na domaćem terenu. Skoro je do farse dovedeno to što svaki građanin Srbije ima svoju verziju istorije, mahom baziranu na mitologiji, "moralnim pobedama", poluistinama i nedovršenim mislima. A kako bi i moglo da bude drugačije, ako neko ko je školovan, ko predstavlja najosetljiviji i najvažniji deo mehanizma tako nedostajućeg prosvetiteljstva, sedi udaljen od svoje esencijalne uloge? Dobrovoljno izbegli u papire i knjige, neku manju privilegiju i tu i tamo besplatnu kartu za neki simpozijum ili usavršavanje, intelektualci u Srbiji rizikuju da postanu dinosaurusi u izumiranju o kojima će tek naknadno, možda, njihove "kosti" reći neku reč, baziranu na slutnjama, a ne na činjenicama.

Začuđujuće jeste i to, što ka Olimpu danas očigledno hrle oni koji su "bogovske" titule stekli zahvaljujući korupciji, što se ti isti penju po drveću, deru se i postaju nesporno nosioci društvenog sistema ove naše zemlje. Tako i u Skupštini postaje jasno da se na predlog NOVE stranke o akademskoj čestitosti mogu čuti smejanja i nipodaštavanja, koja će uskoro u potpunosti zavladati u akademskim krugovima, sve bližim običnoj cirkuskoj predstavi. I opet pitanje: Zašto onda u mraku koji šire mediji, u situaciji direktne ugroženosti, intelektualci biraju tišinu umesto borbe sa smehom varvarskog naleta? Nakon monarhije, antifašizma, komunizma, samoupravnog socijalizma, ratova, početka ponovnog pokušaja ulaska u višepartijski sistem, tranzicije koja je kao Pakmen pojela i poslednje nade, došao je period kada je znanje više nego ikad potrebno. Posebno na mestima gde se odlučuje o sudbini ove države, na mestima gde nije dovoljno hteti, nego i znati. Greh nečinjenja razjeda srpsko društvo.

Mladi koji nadiru u želji za znanjem, uglavnom završavaju po razvijenim zemljama sveta, tražeći šansu da steknu mesto koje im pripada, daleko od lažnog Olimpa. Retko se vraćaju, a i zašto bi?! I opet, odgovor leži u unutrašnjem izbeglištvu srpske intelektualne elite, koju sada već možemo opisati i kao nekog starca u bolničkoj pidžami. Pa dobro. Neka su naši bogovi stari. Potrebno ih je nahraniti i okrepiti. Potrebno ih je ohrabriti da siđu više sa tog lažnog Olimpa. Potrebno ih je uključiti u politički život od koga, voleli mi to ili ne, danas zavisi naša budućnost. Potrebno je da i sami shvate koliko imaju da pruže i da daju svojim sunarodnicima, da razbiju mitove, da "moralne pobede" pretvore u stvarne pobede i da se popnu na pijedestal za svog života, braneći se na taj način od toga da i sami postanu samo mit.

izvor: danas.rs ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Aris Movsesijan

 

Demokratsko sujevjerje

 Ostaje vjera, bazirana na sujeverju, ne na činjenicama, da će se već pojaviti Neko i razriješiti sve. 

Zar taj Neko nismo mi?

 Srbija je zemlja sa mladom demokratijom. Ustanovljene su osnovne institucije demokratije i može se reći da je završena prva faza demokratizacije društva. Prohodali smo. Ipak, daleko je to od onog što se danas zove savremeno demokratsko društvo. Imamo višepartijske parlamentarne i ostale izbore, imamo slobodu odlučivanja, ali permanentno sve te promene prati jedan trag slabe uspešnosti prvih koraka koje smo napravili. U čemu je stvar?

 Naime, jedan od osnovnih ciljeva uređenja društva u demokratsko društvo jeste jasna vidljivost postupaka i donošenja odluka ljudi koji predstavljaju građane u različitim institucijama. Do danas, naše društvo vidi samo onu "svetlu stranu Meseca" demokratije i to nije dovoljno. Svest o onoj "tamnoj strani", čije se prisustvo da osetiti, ali ne i videti, jeste ozbiljan problem za napredak društva u Srbiji. Na izborima učestvuju političke partije, stranke, grupe građana i pojedinci, ali skoro svaki građanin prilikom izbora oseća prisustvo jednog dela vlasti koja definitivno ne učestvuje na izborima i čija volja i htenja ne polažu račune biračima. Odatle i sujeverje da postoji neka "sila" koja, izabrali ovu ili onu stranu, postojano odlučuje o mnogim događajima i odlukama. Neznanje je gadna stvar i iz tog neznanja potiče skoro uvek pogrešno promišljanje.

 S druge strane, veliki broj političkih subjekata pokušava da nađe način da se suprotstavi ovom nevidljivom delu vlasti. Verujem da dok stoje za govornicama, političari osećaju tumaranje svojih strahova, baš od te ničim izazvane sile. Strašno. Jedni misle da su dovoljno jaki, drugi misle da će neko spolja pomoći u tom razobličavanju, treći misle... A jedino što bi trebalo da misle jeste: Kako makar malo osvetliti deo te "tamne strane Meseca".

 I tu dolazimo do neophodne izgradnje institucija koje predstavljaju kontrolu kontrolora naših života i odluka. Savremeno društvo, sa svojim hitrim tehnološkim razvojem, sa mogućnošću kontrole svakog pojedinca, daje i mogućnost kontrole onih kojima je kontrola poverena. Da bi se tako nešto uspostavilo i dalo obećavajuće poštovanje političkih odluka i odluka birača na izborima, potrebno je smanjiti onaj pomenuti nevidljivi deo političkog establišmenta.

 Posledice pasivnosti po ovom pitanju u Srbiji su više nego prepoznatljive. Naravno, s obzirom da je u pitanju mlado demokratsko društvo, veliki broj građana sve te posledice pripisuje trenutnom odabiru, nastalom iz nekad najdubljih strahova ili pak linije manjeg otpora. Odatle i ovaj naslov, u kome se pominje sujeverje. Odatle i apatija u procesu izbora, odatle i ona čuvena: "Svi ste vi isti". Verovanje da su svi političari isti jeste ravno verovanju da su svi muškarci, žene, psi, mačke i sl. isti. Lakše je tako nego reći: Ima tu nešto što mi nije dato da biram, a to nešto je posledica toga što je Srbija tek uskočila u pelene demokratije.

 Zato je i "tabloidizacija" prisutna u velikom obimu u našem društvu. Tabloidi nude potkrepljenje sujeverja i daju potvrdu nebuloznom promišljanju stvarajući još jasniju sliku: Sila je tu. Neko će reći da je ovo XXI vek. I jeste. Samo što Srbija trenutno izgleda kao da ste nekom vladaru iz srednjeg veka ili još gore, dali kompjutere, mobilne telefone i sve blagodeti tog savremenog sveta. Otud i živimo u ksenofobiji i neprihvatanju savremenog sveta jer je teško suočiti sujeverne principe sa jakim institucijama društava razvijenog sveta. Posledica toga je napuštanje zemlje velikog broja ljudi, posebno mladih koji ne žele da učestvuju u mogućoj regresiji ukoliko se stvari u budućnosti ne promene.

 Cilj demokratije da se odluke donose javno danas je u Srbiji shvaćen na nekom antičkom nivou "teatrokratije". Svest da se odluke makar delimično donose na nekom drugom mestu potiče i usled učešća ogromnog dela društva u prikrivanju sivog ekonomskog funkcionisanja, a u cilju preživljavanja. Ako se vratimo na savremenu tehnološku mogućnost kontrolisanja pojedinca, lako ćemo prihvatiti zaista opravdan strah od mogućeg osvetljavanja "tamne strane Meseca demokratije" u Srbiji. Dobro, najlakše je na to reći kako "tamna strana" postoji svuda. Pitanje je samo odnosa veličine osvetljenosti prostora u kome nema manipulacije. Pitanje je koliko je delanje svakog činioca društva javno.

 Svako ko bude ikada pokušao da menja ovu situaciju, suočiće se sa velikim problemima. Ostaje vera, bazirana baš na sujeverju, a ne na nekim dokazivim činjenicama, da će se već nešto desiti. Da će se pojaviti Neko i razrešiti celu zavrzlamu, Neko pravedan, Neko... Zar taj Neko nismo mi? Zar nije ovo društvo sačinjeno od nas, od građana ove zemlje? Zar nisu ljudi koje biramo predstavnici koji zastupaju naše interese? Zar nije želja da se rad tih predstavnika učini što jasnijim, javnim? Zar onda ne bi "tamna strana Meseca" bila makar malo osvetljenija? Zar nismo spremni da izađemo iz "pelena" demokratije i zakoračimo u sledeću fazu? Zar nismo u stanju da sujeverje zamenimo razumom? Na nama je. Možda ona "sila" bude u tom slučaju pravog izbora, uz nas, pa makar to i bilo samo sujeverje.

izvor: vijesti.me ›››