Podsećamo
se dela intervjua poznatog ruskog disidenta i filozofa
Aleksandra Zinovjeva (1922-2006), koji je dao pred svoj
povratak iz Nemačke u Rusiju. Razgovor sa novinarom
francuskog lista Figaro vođen je 24. jula 1999. godine u
Berlinu.
Posle
kraha komunizma osnovni predmet vašeg istraživanja postao je
zapadni sistem. Zašto?
— Zato što se desilo ono što sam predvideo: pad komunizma
doveo je do raspada Rusije.
Proizlazi
da je borba protiv komunizma prikrivala želju za uništenjem
Rusije?
— Upravo tako. To govorim zato što sam u svoje vreme bio
nevoljni saučesnik te za mene sramotne akcije. Rusku
katastrofu su hteli i programirali ovde, na Zapadu. Čitao
sam dokumenta, učestvovao u istraživanjima koja su pod vidom
ideološke borbe ustvari spremala pogibiju Rusije. To je za
mene postalo toliko nesnosno da više nisam mogao biti u
taboru onih koji uništavaju moj narod i moju zemlju. Zapad
mi nije stran, ali gledam na njega kao na neprijateljsku
silu.
Danas
mnogi bivši sovjetski disidenti govore o svojoj ranijoj
otadžbini kao o zemlji prava i demokratije. I sada, kada je
ta tačka mišljenja postala opšteprihvaćena na Zapadu, vi
pokušavate da je opovrgnete. Nema li tu protivrečnosti?
— Za vreme Hladnog rata demokratija je bila oružje u borbi
protiv komunističkog totalitarizma. Danas mi shvatamo da je
epoha Hladnog rata bila trenutak kulminacije u istoriji
Zapada. U to vreme Zapad je imao sve: rast blagostanja koji
je bio bez presedana, istinsku slobodu, neverovatan
socijalni progres, ogromna naučna i tehnološka otkrića. Ali,
u isto vreme, Zapad se neprimetno menjao. Stidljiva
integracija razvijenih, započeta u to vreme, bila je u
suštini preteča internacionalizacije ekonomije i
globalizacije vlasti, čiji smo svedoci danas. Integracija
može da posluži rastu opšteg blagostanja i da ima pozitivne
posledice ako, na primer, ona zadovoljava legitimne težnje
bratskih naroda za ujedinjenjem. Ipak, ta integracija o
kojoj se govori bila je od početka smišljena kao vertikalna
struktura, strogo kontrolisana od nacionalne vlasti. Bez
uspešno izvedene ruske kontrarevolucije protiv sovjeta Zapad
nije mogao da krene ka globalizaciji.
Znači,
uloga Gorbačova nije bila pozitivna?
— Gledam na stvari iz nešto drugačijeg ugla. Uprkos
uvreženom mišljenju, sovjetski komunizam nije propao iz
unutrašnjih razloga. Njegovo uništenje je najveća pobeda u
istoriji Zapada. Tiha pobeda koja, ponavljam, omogućava
uspostavljanje planetarne vlasti. Kraj komunizma označio je
i kraj demokratije. Današnja epoha je ne samo
postkomunistička ona je i postdemokratska. Danas smo svedoci
demokratskog totalitarizma ili, ako hoćete, totalitarne
demokratije.
Zar
vam to ne zvuči malo apsurdno?
— Nimalo. Za demokratiju je potreban pluralizam, a
pluralizam predviđa postojanje najmanje dve manje-više ravne
sile, koje se između sebe bore i zajedno utiču jedna na
drugu. Za vreme Hladnog rata bila je svetska demokratija,
globalni pluralizam, unutar kojeg su postojala dva
suprotstavljena sistema: kapitalistički i komunistički. Kao
i nejasna, ali ipak struktura onih država koje se nisu mogle
svrstati u prve dve grupe. Sovjetski totalitarizam je bio
prijemčiv za kritike koje su dolazile sa Zapada. Sa svoje
strane, Zapad se nalazio pod uticajem SSSR, posebno preko
sopstvenih komunističkih partija. Danas živimo u svetu gde
vlada jedna jedina sila, jedna ideologija i jedna
proglobalistička partija. Sve to uzeto zajedno, počelo je da
se formira još u vreme Hladnog rata, kad su se postepeno u
najrazličitijim oblicima pojavile superstrukture:
komercijalne, bankarske, političke i informacione
organizacije. Bez obzira na razne sfere delatnosti, ove
snage je objedinjavala njihova transnacionalna suština.
Padom komunizma one su počele da upravljaju svetom. Na takav
način zapadne zemlje su se našle u nadređenom položaju, ali,
zajedno s tim, one se nalaze u podređenom položaju jer
postepeno gube svoj suverenitet u korist toga što ja zovem
naddruštvom. Planetarno naddruštvo čine komercijalne i
nekomercijalne organizacije, čiji uticaj izlazi daleko iz
okvira pojedinačnih država. Kao i druge zemlje, zapadne
države potčinjene su kontroli ovih nadnacionalnih struktura.
I to zato što je suverenitet država takođe bio neotuđivi deo
pluralizma, a to znači i demokratije u planetarnom okviru.
Sadašnja vladajuća nadvlast guši suverene države. Evropske
integracije, koje se otvaraju pred našim očima, takođe vode
nestajanju pluralizma unutar tog novog konglomerata u korist
nadnacionalne vlasti.
Zar
vam se ne čini da su Francuska ili Nemačka i dalje
demokratske države?
— Zapadne zemlje su upoznale pravu demokratiju za vreme
Hladnog rata. Političke partije su imale istinske ideološke
razlike i različite političke programe. Organi štampe su se
isto veoma razlikovali jedni od drugih. Sve je to uticalo na
život prostih ljudi i vodilo rastu njihovog blagostanja.
Sada je tome došao kraj. Demokratski i razvijeni kapitalizam
sa socijalno orijentisanim zakonodavstvom i garancijama
bezbednosti bio je umnogom obavezan postojanjem straha od
komunizma. Nakon pada komunizma u zemljama Istočne Evrope,
na Zapadu je počeo masivni napad na socijalna prava građana.
Danas socijalisti koji se nalaze u vlasti u većini zemalja
Istočne Evrope vode politiku demontaže sistema socijalne
zaštite, politiku uništavanja svega što je socijalističko, a
što je postojalo i u zemljama kapitalizma. Na Zapadu nema
više političke snage sposobne da zaštiti obične građane.
Postojanje političkih partija je čista formalnost. Svakim
danom među njima će biti sve manje i manje razlika. Rat na
Balkanu je bio svakakav samo ne demokratski. Ipak, njega su
vodili socijalisti, koji su nekad bili protivnici takvih
vrsta avantura. Ekologisti, koji se takođe nalaze u vlasti u
nekim zemljama, takođe su pozdravili ekološku katastrofu
izazvanu bombardovanjem NATO. Oni su se čak usudili da tvrde
da bombe koje sadrže osiromašeni uranijum ne pretstavljaju
opasnost za životnu sredinu iako pri njihovom aktiviranju
vojnici oblače specilne zaštitne kombinezone. Tako
demokratija postepeno nestaje iz društvene organizacije
zapadnih zemalja. Svuda se širi totalitarizam jer
nadnacionalna struktura nameće državama svoje sopstvene
zakone. Taj nedemokratski dodatak odaje naređenja, uvodi
sankcije, organizuje embargo, baca bombe, mori glađu. Čak mu
se i Klinton potčinjava. Finansijski totalitarizam potčinio
je sebi političku vlast. Hladnom finansijskom totalitarizmu
tuđe su emocije i sažaljenje. U poređenju sa finansijskom
diktaturom, politička diktatura se u potpunosti može
smatrati ljudskom. Unutar najsurovijih diktatura bio je
moguć nekakav otpor. Protiv banaka je nemoguće ustati.
A
šta je sa revolucijom?
— Demokratski totalitarizam i finansijska diktatura
isključuju mogućnost društvene revolucije.
Zašto?
— Zato što oni ujedinjuju grubu svemoćnu vojnu silu sa
finansijskim gušenjem u planetarnom okviru. Svi
revolucionarni prevrati su dobijali nekad podršku spolja.
Sad je to nemoguće pošto više nema i neće biti suverenih
država. Štaviše, na najnižoj društvenoj lestvici klasa
radnika je zamenjena klasom nezaposlenih. A šta žele
nezaposleni? Posao. Zato su oni u lošijoj poziciji od klase
radnika iz prošlosti.
Svi
totalitarni sistemi su imali svoju ideologiju. Kakva je
ideologija ovog novog društva koje vi nazivate
postdemokratskim?
— Najuticajniji zapadni teoretičari i političari smatraju da
smo ušli u postideološku epohu. To je zato što pod slovom
„ideologija“ oni podrazumevaju komunizam, fašizam, nacizam
itd. Ustvari, ideologija, nadideologija zapadnog sveta koja
se razvijala tokom poslednjih pedeset godina, mnogo je jača
od komunizma ili nacional-socijalizma. Zapadnom građaninu
mnogo više ispiraju mozak nego što su običnom sovjetskom
čoveku posredstvom komunističke propagande. U oblasti
ideologije glavne su ne ideje, već mehanizmi njihovog
širenja. Moć zapadnih medija npr. nesrazmerno je veća od
najjačeg sredstva propagande Vatikana u vreme njegove
najveće moći.
I to nije samo film, literatura, filozofija – sve poluge
vlasti uticaja i sredstava širenja kulture u najširem smislu
reči rade u tom smeru. Na najmanji znak, sve što radi u toj
sferi tako jednodušno reaguje da nevoljno dolazi misao o
naređenjima koji dolaze iz jedinstvenog izvora vlasti.
Dovoljno je bilo doneti odluku da se žigošu general Mladić
ili predsednik Milošević ili neko drugi, pa da protiv njih
krene čitava planetarna propagandna mašina. Na kraju, umesto
da se osuđuju političari i generali NATO za njihovo kršenje
svih postojećih zakona, najveći broj zapadnih građana je
ubeđen da je rat protiv Srbije bio potreban i pravičan.
Zapadna ideologija kombinuje i meša ideje u zavisnosti od
svojih potreba. Jedna od takvih ideja – zapadne vrednosti i
način života su najbolji na svetu iako za većinu ljudi na
planeti te vrednosti imaju pogubne posledice. Probajte da
ubedite Amerikanca da će te vrednosti biti pogubne za
Rusiju. Nećete uspeti. Oni će i dalje buditi tezu o
univerzalnosti zapadnih vrednosti, prateći na takav način
jedan od kamena temeljaca principa ideološkog dogmatizma.
Zapadni teoretičari, političari i mediji apsolutno su
uvereni da je njihov sistem najbolji. Upravo zato oni ga bez
svake sumnje i sa mirnom savešću nameću čitavom svetu.
Zapadni čovek, nosilac tih najboljih vrednosti, na takav
način postaje novi nadčovek. Na termin je stavljen tabu, ali
se sve svodi upravo na to. Naravno, ova pojava trebalo bi
naučno da se proučava. Ipak, mogu primetiti, u nekim
oblastima sociologije i istorije postalo je krajnje teško
sprovoditi naučna istraživanja. Naučnik koji odjednom
pokazuje želju da izučava mehanizme demokratskog
totalitarizma suočava se sa velikim teškoćama. Od njega
prave izgnanika. Sa druge strane, te čija istraživanja služe
vladajućoj ideologiji zatrpavaju grantovima, a izdavačke
kuće i mediji bore se za pravo saradnje sa tim autorima. To
sam osetio na sopstvenoj koži kad sam predavao i radio kao
istraživač na stranim univerzitetima.
Zar
u toj nadideologiji, koju ne volite, nema tolerantnosti i
uvažavanja bliskih?
— Kad slušate predstavnike zapadne elite, sve vam se čini
tako čistim, velikodušnim, punim poštovanja prema ljudima.
Radeći to, oni primenjuju klasično pravilo propagande:
prikrivaju stvarnost slatkim rečima. Ipak, dovoljno je samo
uključiti televizor, otići u bioskop, otvoriti bestseler ili
poslušati popularnu muziku kako bi se uverilo u suprotno:
širenje kulta surovosti, seksa i novca je bez presedana.
Blagorodne reči treba da sakriju ta tri stuba (postoje i
drugi) totalitarne demokratije.
A
šta je sa ljudskim pravima? Zar ih na Zapadu ne poštuju
najviše?
— Danas se ideja ljudskih prava sve više nalazi pod
pritiskom. Čak i broj ideoloških teza, po kojima se ova
prava dobijaju rođenjem i ne mogu biti oduzeta, danas ne
mogu izdržati preliminarnu ozbiljnu analizu. Ja sam spreman
da zapadnu ideologiju podvrgnem istoj takvoj naučnoj analizi
kakvu sam primenio na komunizam. Ali to je dug razgovor i
nije za današnji intervju.
Da
li zapadna ideologija ima ključnu ideju?
— Ideja globalizacije. Drugim rečima, vladavina svetom. A,
pošto je takva ideja doboljno neprijatna, ona se prekriva
opštim frazama o ujedinjenju planete, o transformaciji sveta
u jednu integracionu celinu. U stvarnosti, Zapad je sad
pristupio strukturnim promenama u planetarnom okviru. Sa
jedne strane, zapadno društvo vlada nad čitavim svetom, a,
sa druge strane, ono samo se transformiše po vertikali, sa
nadnacionalnom vlašću na samom vrhu piramide.
Svetska
vlada?
— Ako hoćete, da.
Da
li verujete u to? Zar to ne znači biti žrtva glupe fantazije
o svetskoj zaveri?
— Kakva zavera? Nema nikakve zavere. Svetskom vladom
upravljaju rukovodioci svima dobro poznatih nadnacionalnih
komercijalnih, finansijskih i političkih struktura. Prema
mojim procenama, to naddruštvo koje danas upravlja svetom
već broji oko pedeset miliona ljudi. Njegov centar su SAD.
Zemlje Zapadne Evrope i neki bivši azijski „zmajevi“ čine
njegov biznis. Ostale zemlje se nalaze pod vlašću stroge
finansijsko-ekonomske hijerarhije. To je realnost. Što se
tiče propagande, ona smatra poželjnim stvaranje svetske
vlade pod kontrolom svetskog parlamenta, pošto je svet
veliko bratstvo. Sve su to priče namenjene publici.
I
Evropski parlament, takođe?
— Ne, pošto Evropski parlament postoji. Ali treba biti
naivan pa verovati da je Evropska unija bila rezultat dobre
volje vlada čije zemlje ulaze u njen sastav. Evropska unija
– to je oružje za uništenje nacionalnih suvereniteta. Ona je
deo projekta koji su stvorile nadnacionalne organizacije.
Evropska saradnja promenila je ime posle raspada Sovjetskog
Saveza i počela da se zove Evropska unija. Po ugledu na
boljševike, rukovodioci Evropske unije nazivaju se
komesarima. Kao i boljševici, oni se nalaze na čelu
komisija. Poslednji predsednik je bio „izabran“, kao
jedinstveni kandidat…
Ne treba zaboravljati da se proces socijalne organizacije
potčinjava određenim zakonima. Organizovati milion ljudi –
to je jedno, organizovati deset miliona – to je drugo, dok
je organizovati sto miliona ljudi – najteži zadatak.
Organizovati petsto miliona ljudi je zadatak kolosalnih
okvira. Treba stvoriti nove administrativne organe,
obučavati ljude koji će njima upravljati i obezbediti im
kontinuiran rad. To je primarni zadatak. Ustvari, Sovjetski
Savez je bio klasični primer mnogonacionalnog konglomerata
na čijem čelu se nalazila nadnacionalna upravljačka
struktura. Evropska unija želi da dobije bolje rezultate od
Sovjetskog Saveza. To je u potpunosti opravdano. Još pre
dvadeset godina bio sam iznenađen time što su tzv. defekti
sovjetskog sistema bili još razvijeniji na Zapadu.
Koji
na primer?
— Planiranje. U zapadnim ekonomijama se beskonačno više
planira nego što se nekad planiralo u ekonomiji SSSR. Zatim
birokratija. U Sovjetskom Savezu je od 10-12 odsto aktivnog
stanovništva radilo u sferi državne administracije i
upravljanja. U SAD takvih radnika je 16-20 odsto. Ipak, SSSR
su kritikovali upravo zbog njegove planske ekonomije i
rotacije birokratskog aparata. U Centralnom komitetu KPSS
radilo je 2.000 ljudi. Brojnost aparata Komunističke partije
dolazila je do 150.000 radnika. Danas na Zapadu možete naći
desetine, čak stotine preduzeća iz industrijskog i
bankarskog sektora koja zapošljavaju mnogo više ljudi.
Birokratski aparat sovjetske Komunističke partije bio je
zanemarljivo mali u poređenju sa personalom krupnih zapadnih
transnacionalnih korporacija. Treba priznati: u SSSR se loše
upravljalo upravo zbog nedostatka administrativnog
personala. Trebalo je imati dva-tri puta više
administrativnih radnika. Evropska unija odlično shvata ove
probleme i zato ih uzima na znanje. Integracija je nemoguća
bez postojanja impresivnog administrativnog aparata.
To
što vi govorite ne poklapa se sa idejama liberalizma, kojeg
propagiraju evropski rukovodioci. Ne mislite li da je njihov
liberalizam samo dekoracija?
— Administracija ima tendenciju velikog uvećanja, što je
opasno za nju. Ona to zna. Kao i bilo koji organizam, ona
nalazi sopstvene protivotrove za nastavak normalnog
funkcionisanja. Privatna inicijativa – jedan je od njih.
Drugi protivotrov je društvena i individualna moralnost.
Primenjujući ih, vlast se bori sa tendencijama koji vode ka
samouništenju. Zato je ona izmislila liberalizam kako bi
izgradila protivtežu svojoj sopstvenoj rotaciji. Ipak, biti
danas liberalom – apsurdno je. Nema više liberalnog društva.
Liberalna doktrina nikako ne odgovara realnosti epohe
koncentracije kapitala bez presedana u istoriji čovečanstva.
Kretanje kolosalnih finansijskih sredstava nikako ne
odgovara interesima pojedinačnih država i naroda, kojeg čine
individualci. Liberalizam podrazumeva ličnu inicijativu i
preuzimanje finansijskih rizika na sebe. Danas za svaki
posao treba novac, kojeg pružaju banke. Te banke, čiji broj
se postepeno smanjuje, vode politiku koja je, po svojoj
prirodi, diktatorska i dirigentska. Vlasnici preduzeća su im
predati na milost jer se sve potčinjava kreditu, znači
nalaze se pod kontrolom finansijskih organizacija. Važnost
individualaca – osnova liberalizma – smanjuje se iz dana u
dan. Danas nema značaja ko upravlja ovim ili onim
preduzećem, ovom ili onom zemljom: Buš ili Klinton, Kol ili
Šreder, Širak ili Žospen, koja je razlika?
Totalitarni
režimi XX veka su bili veoma surovi, što se ne može reći za
zapadnu demokratiju.
— Glavno je – ne metodi, ali da dobijeni rezultati. Da
navedem primer? Tokom borbe sa nacističkom Nemačkom, SSSR je
izgubio 20 miliona ljudi i pretrpeo kolosalnu materijalnu
štetu. Tokom Hladnog rata, rata bez bombi i pušaka, gubici u
svim aspektima su bili mnogo veći. Za poslednjih deset
godina životni vek Rusa se smanjio za deset godina. Smrtnost
katastrofalno prevazilazi rađanje. Dva miliona dece ne spava
kod kuće. Pet miliona dece školskog uzrasta ne ide u školu.
Registrovano je 12 miliona narkomana. Alkoholizam je postao
univerzalan. Čak 70 odsto omladine nije sposobno za vojnu
službu usled različitih fizičkih nedostataka. Eto direktnih
posledica Hladnog rata, posle kog je došao prelazak na
zapadni način života. Ako se tako nastavi, stanovništvo
države će se u početku brzo smanjiti sa 150 na 100 miliona,
a onda i na 50 miliona. Demokratski totalitarizam će
prevazići ranije totalitarne režime.
Po
nasilju?
— Narkotici, loša ishrana i sida imaju veću efikasnost od
vojnog nasilja. Posle kolosalnog uništavanja u Hladnom ratu,
Zapad je izmislio „mirovni rat“. Iračka i jugoslovenska
kampanja su dva primera kolektivnog kažnjavanja i uzvratnih
akcija isključivo velikih razmera, kojima propagandna mašina
daje smisao „blagorodnog dela“ ili „humanitarnog rata“.
Usmeravanje nasilja protiv samih žrtava – to je druga
tehnologija. Primer njene upotrebe je ruska kontrarevolucija
iz 1985. godine. Međutim, raspirujući rat u Jugoslaviji,
zemlje Zapadne Evrope povele su rat protiv same sebe.
Po
vašem mišljenju, rat protiv Srbije je bio rat i protiv
Evrope?
— Upravo tako. Unutar Evrope postoje snage koje su sposobne
da je nateraju da radi protiv sebe same. Srbiju su izabrali
jer se suprotstavljala sve većem pritisku globalizacije.
Rusija može biti sledeća na spisku. Posle Kina…
Bez
obzira na njen nuklearni potencijal?
— Nuklearni arsenal Rusije je ogroman, ali je zastareo. Osim
toga, Rusi su moralno razoružani i gotovi na kapitulaciju.
Čini mi se da će 21. vek po stravičnosti prevazići sve što
je čovečanstvo videlo do sada. Razmislite samo o nadolazećem
globalnom ratu sa kineskim komunizmom. Za pobedu nad tako
gusto naseljenom zemljom potrebno je uništiti 10-20 miliona
ljudi, a negde i 500 miliona. Danas je to potpuno moguće,
imajući u vidu nivo razvoja dostignuća propagandne
mašinerije. Naravno, u ime slobode i ljudskih prava. Jedino
ako neka PR-organizacija ne izmisli novi, ništa manje
plemeniti razlog.
Vama
se ne čini da ljudi mogu imati sopstveno mišljenje, da mogu
glasati i na takav način se samostalno izražavati?
— Prvo, ljudi već sada malo glasaju, a kasnije će još manje.
Što se tiče javnog mnjenja, na Zapadu ga formiraju sredstva
masovnih informacija. Dovoljno je podsetiti se opšteg
odobravanja rata na Kosovu. Setite se Španskog rata.
Dobrovoljci su dolazili iz svih krajeva sveta kako bi
ratovali na jednoj ili drugoj strani. Setite se Vijetnamskog
rata. Sada su ljudi toliko hladni da reaguju isključivo tako
kako očekuju vlasnici propagande.
SSSR
i Jugoslavija su bile najviše multietničke države na svetu,
i, bez obzira na to, bile su uništene. Vidite li vezu u
rušenju multietničkih zemalja, sa jedne strane, i propagande
multietničnosti, sa druge?
— Sovjetski totalitarizam je stvorio istinsko
mnogonacionalno i multietničko društvo. Upravo su zapadne
demokrate uložile nadčovečanske propagandne napore za
raspirivanje raznih vidova nacionalizma jer je za njih
raskol SSSR bio najbolji način za njegovo uništenje. Takav
mehanizam je proradio i u Jugoslaviji. Nemačka se uvek
zalagala za likvidaciju Jugoslavije. Budući ujedinjena,
Jugoslavija se mogla suprotstaviti. Suština zapadnog sistema
se ogleda u podeli kako bi se lakše mogli uspostavljati
svoji zakoni u svim zemljama odjednom, gde bi one same
istupale u svojstvu vrhovnog sudije. Nema nikakvih razloga
da se ne veruje da slična tehnologija neće biti primenjena i
u podeli Kine u budućnosti.
Indija
i Kina su bile protiv bombardovanja Jugoslavije. Da li one u
nekom slučaju mogu formirati stub otpora? Ipak su to dve
milijarde ljudi – to je nešto.
— Sredstva ovih zemalja se ne mogu nikako porediti sa vojnom
moći i tehnologijama Zapada.
Na
vas je veći utisak izazvala efikasnost američkog vojnog
arsenala u Jugoslaviji?
— Nije samo u tome stvar. Da je bila doneta odgovarajuća
odluka, Srbija bi prestala da postoji u narednih nekoliko
časova. Po svemu, rukovodioci novog svetskog poretka
izabrali su strategiju permanentnog nasilja. Jedan za drugim
će sada izbijati lokalni konflikti kako bi ih mašinerija
„mirovnog rata“, koju smo već videli na delu, gušila. U
suštini, to može biti tehnologija upravljanja čitavom
planetom. Zapad kontroliše veći deo prirodnih resursa
Zemlje. Njegovi intelektualni resursi milion puta
prevazilaze resurse ostatka sveta. Ta ogromna superiornost
uslovljena je hegemonijom Zapada u oblasti tehnologija,
umetnosti, sredstava masovnih informacija, informatike,
nauke, a sada sledi i prevladavanje u svim ostalim sferama.
Bilo bi suviše prosto samo zavladati svetom. Oni trebaju da
upravljaju njime. Upravo ovaj fundamentalni problem
pokušavaju sada da reše Amerikanci. Setite se, u vreme
Hrista na Zemlji je bilo samo 100 miliona ljudi. Danas samo
Nigerija ima toliko.
Milijarda zapadoida i njima asimilovanih ljudi upravljaće
celim svetom. Međutim, tim milijardama, sa svoje strane,
takođe treba upravljati. Za upravljanje zapadnim svetom
potrebno je najverovarnije 200 miliona ljudi. Njih treba
birati i obučavati. Eto zašto je Kina osuđena na poraz u
borbi protiv hegemonije Zapada. Toj zemlji nedostaje uprava,
kao i ekonomski i intelektualni resursi u cilju sprovođenja
efektivnog upravljačkog aparata koji se sastoji od 300
miliona ljudi. Samo je Zapad sposoban da reši probleme
svetske uprave. On je već pristupio tome. Stotine hiljada
zapadoida koji se nalaze u bivšim komunističkim zemljama, na
primer u Rusiji, kao po pravilu, zauzimaju tamo rukovodeće
položaje. Totalitarna demokratija će još biti i kolonijalna
demokratija.
Prema
Marksu, kolonizacija, osim nasilja i surovosti, nosila je sa
sobom civilizacijska blaga. Možda se istorija čovečanstva
ponovi na novom okretu?
— Zaista, zašto da ne? Ali, avaj, ne za sve. Kakav doprinos
su dali civilizaciji američki indijanci? Praktično nikakav
jer su bili podavljeni, uništeni, zbrisani sa lica zemlje. A
sada pogledajte doprinos Rusa. I, uopšte, napraviću važnu
primedbu: Zapad se nije plašio toliko vojne snage SSSR,
koliko njegovog intelektualnog, umetničkog i sportskog
potencijala. Zapad je video koliki poligon života je bio
SSSR. Upravo to je trebalo uništiti kod neprijatelja. Upravo
to je i bilo urađeno. Danas ruska nauka zavisi od američkog
finansiranja. Ona se nalazi u jadnom stanju jer SAD nisu
zainteresovane za finansiranje konkurencije. Amerikanci više
vole da ruskim naučnicima daju posao kod sebe, u SAD.
Sovjetski film je takođe bio uništen i zamenjen američkim.
Sa književnošću se isto to dogodilo. Svetska vladavina se
pre svega vidi kroz intelektualni ili, ako hoćete, kulturni
diktat. Eto zašto poslednjih decenija Amerikanci sa tako
velikom željom rade na obaranju kulturnog i intelektuanog
nivoa u čitavom svetu sem sopstvenog, što će im omogućiti da
oni sprovode taj diktat.
Neće
li se ta vladavina na kraju okrenuti na dobrobit za čitavo
čovečanstvo?
— Oni koji budu živeli kroz deset generacija, zaista mogu
reći da se sve desilo u ime čovečanstva, tj. radi njihovog
blagostanja. Ali šta će biti sa Rusom i Francuzom koji danas
žive? Može li se on radovati tome što njegov narod čeka
sudbina američkih Indijaca? Termin „čovečanstvo“ je
apstrakcija. U realnosti postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd.
Međutim, ako se sadašnja tendencija nastavi, narodi koji su
osnovali savremenu civilizaciju (mislim na latinske narode)
postepeno će nestati. Zapadna Evropa je već puna stranaca. O
tome još nismo govorili, ali ta pojava nije slučajna i nije
posledica nekih nekontrolisanih ljudskih tokova. Cilj je
stvoriti u Evropi stanje slično stanju u SAD. Izgleda mi,
Francuzi će se malo obradovati saznavši da će čovečanstvo
bili srećno, ali bez Francuza. Na kraju krajeva, ostaviti na
Zemlji ograničeni broj ljudi koji bi živeli kao u raju mogao
bi biti racionalan projekat. Ljudi koji bi ostali sigurno bi
smatrali da je njihova sreća rezultat istorijskog razvoja.
Ne. Značaj ima samo onaj život koji mi i nama bliski živimo
danas.
.jpg)
_001.jpg)