Uvek me porazi i uplaši kad vidim
kako još verujemo starim “bajkama” o tome kako nas ovi drugi
mrze, kako hoće da nam uzmu sve naše svete stvari, kako
postoji samo jedan način na koji možeš da voliš zemlju,
familiju, identitet… Strah koji se tako stvara zatvara ljude
i društva, nagriza, stvara mržnju i ubija
– Ta “zečija rupa” u kojoj danas
živimo je poligon ludila – laž koja se manipulacojom
transformiše u istinu i logika o vremenu postaju
neuhvatljivi. Strah kojim političari i politike najviše vole
da se koriste u stvaranju tog poligona opasan je za
humanost. On zatvara ljude i društva, nagriza, stvara mržnju
i ubija – kaže za Danas Aleksandar Popovski, jedan od
najangažovanijih i najznačajinjih pozorišnih reditelja u
regionu.
Njegova nova režija, “Alisa u
zemlji strahova”, kojom se posle svojih antologijskih
ostvarenja vratio u Jugoslovensko dramsko pozorište
(Volterov “Kandid ili optimizam”, “Metamorfoze” po Ovidiju,
Šekspirov “Hamlet” koji je sa Nebojšom Glogovcem u naslovnoj
ulozi ušao u istoriju JDP, ali i našeg teatra), bila je
najiščekivanija predstava u Beogradu od trenutka kada su
najavljene prve probe.
Pre nekoliko večeri (posle
nekoliko odlaganja zbog pandemije), premijerno izvođenje
“Alise u zemlji straha” ispraćeno je višeminutnim ovacijama
publike koja je, već pomalo tradicionalno, veliki fan
Popovskog.
Kako se danas osećate u JDP, sceni koja je obeležila vaše
prve velike početke u karijeri?
– Postoje stvari koje se u
životu dogode prvo put, i koje ga definišu. Kasnije dođu
nove senzacije, ali te prve, one ostanu jako duboko i
definišu na poseban način ceo jedan svet. Na taj način se
dogodio i moj prvi kontakt sa JDP, kroz predstavu “Pozorišne
iluzije”. Bio sam student režije i imao sam sreću da budem
na premijeri te predstave. Susret sa glumcima, sa Jovanom
ćirilovim, sa kostimima Angeline Atlagić i scenografijom
Miće Tabačkog, trajno su definisali moj pogled na pozorište
kao polje delovanja, koji me je užasno zanimao. A kad prođu
godine, od predstave ostanu neke fotografije i par reči
zapasanih kao impresija. Ono što je najvažnije i najlepše
ostane u nama, to je nešto što ponesemo sa sobom i čuvamo
kao malo bogatstvo. Sveti spisi ne postoje, ono što je sveto
dodaje čitalac. Tako i umetnost nije u predstavi, nego u
duhu onog koji gleda i sve to otkriva u dubini svog bića.
Zato su za pozorišta najvažnija nepisana “predanja” –
legende o velikim glumcima, predstavama, piscima,
režiserima… Anegdote o nastajanju i igranju predstava, i ta
biblioteka nezapisanih sećanja je jedino što ostaje.
„Alisa u zemlji
strahova“, koju je za JDP napisala slovenačka dramaturškinja
Eva Mahkovic, inspirisana je epizodama iz kultne knjige za
decu iz 1866, “Alisa u zemlji čuda”. Da li je svet danas
najdublje otišao u tu “zečju rupu” u kojoj je sve moguće,
gde se čak i svest o samom sebi transformiše, gde se svaka
laž može pretvoriti u istinu, i gde logika i vreme postaju
neuhvatljivi?
– Radeći na predstavi
istraživali smo pojave koje danas sliče apsurdnosti likova
iz “Alise u zemlji čuda”. U jednom trenutku mi je neko
pokazao video u kojem jedan političar stoji u vodi do
pojasa. Oko njega u vodi stoje građani, ozarenih lica pomno
slušaju njegov govor. Zatim se pojavi harmonikaš i zasvira
tradicionalno kolo. Svi zajedno počnu da plešu u vodi dok
sunce na horizontu polako zalazi… Dugo sam razmišljao o tome
da sam nemoćan da stvorim nešto apsurdnije od toga. Kada
umetnost izgubi moć pred životom onda se moramo nežno
zabrinuti. Da, “zečija rupa” je postala poligon ludila. Laž
koja se manipulacijom transformiše u istinu i logika o
vremenu postaju neuhvatljivi. U tom smislu, zadatak
pozorišta postaje složeniji. Postaviti ogledalo stvarnosti,
čini mi se da nema smisla. Moramo ponovo da se okrenemo
kreaciji, stvaranju novih svetova i prostora.
Alisa je u vašoj
predstavi odrasla devojka, ima trideset godina, i za nju i
njenu generaciju je već sve prekasno… Ko nam je nametnuo taj
časovnik ubrzanog vremena?
– Moja generacija je od starijih
stalno slušala savet samo polako, život je pred tobom, imaš
još mnogo vremena. Današnja generacija čuje samo nemate više
vremena, krajnje je vreme, vaše vreme je isteklo. Kad čovek
nema vremena, onda on samo isporučuje rezultate. Jer, to je
ono što sistemu treba, gotov rezultat. Za kreaciju je
potrebno vreme, potreban je prostor za grešku i prostor za
dosadu, koja je jako važna za kreativnost. Skraćivanje
vremena ubija kreativnost. Za mene je vreme nešto što se ne
sme zatvoriti u otkucaju sata. Mislim da je problem što smo
pojednostavili stvari. Mi sve jako pojednostavljujemo.
Odnose, profesiju, ljubav, hranu, muziku, život… Vremenski
okvir. To jako često čujem kao definiciju, da stavimo nešto
u “vremenski okvir”. Kad govorim o svojoj profesiji, o
predstavam i njihovom životu, onda je, recimo, jako važno da
predstava odoli vremenu. Tek onda možemo da pričamo o njoj
kao o formiranom “čoveku”. Na premijeri se ona samo rodi.
Kao dete. Isporuka rezultata je ono koje skraćuje vreme.
Alisa naših dana živi
u zemlji strahova, nepravde, zemlji bez milosti i
saosećanja. Da li je svet ostao bez humane ideje i morala
zato što su ljudi zarobljeni strahom?
– Pre neki dan sam pročitao vest
o smrti fotografa u Parizu koji je pao na ulici, i niko se
od prolaznika nije zaustavio da mu pomogne i pozove hitnu
pomoć. Ostao je da leži na ulici devet sati, jer su mislili
da je beskućnik i da nema potreba da ga spasavaju. Ili su
ljudi jednostavno okrenuli glavu na drugu stranu, jer imaju
svoja posla. Današnji heroji su oni sa FB i rijaliti šoua.
Oni nemaju u sebi onu osnovnu, i toliko nužnu doborotu.
Danas ljudi više veruju nekom influenseru koji zna sve o
svemu, nego lekaru koji svaki dan jedno srce natera ponovo
da kuca, iako je prestalo. Strah ne može da bude kriv za
sve. Postoji dobar strah koji ti govori da ne treba da
pređeš ulicu na “crveno”, da nije dobro gutati kamenje, da
ne treba ulaziti u kavez gde lav spava… Ovaj drugi strah,
koji političari i politike najviše vole da koriste u
stvaranju tog poligona ludila u kojem živimo, opasan je za
humanost. On zatvara društva i čoveka, stvara mržnju,
nagriza i ubija. Ja danas, recimo, obožavam da slušam Papu
Franciska. Meni je on jedan od najvećih heroja ovog
vremena.
Kako pobediti strah ako ga sistemi i političari neprestano
režiraju i proizvode?
– Šalom. Znanje i smeh se
prožimaju. Ovo nisam ja smislio, našao sam to kod filozofa
Ludviga Vitgenštajna. U jednom crtanom filmu jedan lik kaže
drugom: “Znaš da ćemo jednog dana svi umreti. Znam, odgovara
ovaj drugi, ali sve druge dane nećemo”. Zanimljiv je taj
strah od smeha. I oduvek se strah boji smeha. Setim se uvek
fantastične scene u “Rubljovu” Tarkovskog, kad prebiju onog
skomraha, putujućeg glumca. Setim se lude u “Kralju Liru”.
Setim se Harmsa, Bulgakova, Šijana… Ja se najvoše plašim
ljudi koji u sebi nemaju humor. U svojim predstavama, kad je
nešto previše ozbiljno ili teško, uvek pustim da kroz
“prozor” uđe malo smeha. I nadobijao sam se kritika da ne
sme to da bude smešno. Čuvari straha kad se sretnu sa
smehom, uvek ga proglase za “nižu vrstu”, za banalnost, za
manjak dubine i pameti. Jednom su mi zamerili da ne može da
bude smeha u “Ivanovu”, iako je sam Čehov o svom delu
zapisao da je to komedija.
U koju bajku danas možemo da poverujemo?
– Nažalost, uvek me porazi kad
vidim kako verujemo starim bajkama. Onim o tome kako nas oni
drugi mrze, o tome kako hoće da nam uzmu kuću i sve naše
svete stvari, da nam pregaze prag, ime, čast. Da je vreme da
se ujedinimo. Da postoji samo jedan način na koji možemo
voleti zemlju, familiju, identitet. Da su naši preci dali
svoje živote za nas i da je naša dužnost… Od tih bajki me je
jako strah. Ja volim druge bajke. Negde sam pročitao staru
kinesku priču o selu ispod jedne velike planine. Planina je
bila tako velika da je zaklanjala sunce, i sva deca koja su
se rađala bila su rahitična. Jednog dana seljani su ugledali
najstarijeg među njima sa keramičkom kašikom u ruci i
upitali ga kuda ide, a on im je odgovorio da je krenuo da
pomeri planinu. Čime? Kašičicom? Ti si lud, bili su
zaprepašćeni seljani. Nisam lud, rekao im je, znam da neću
uspeti, ali neko mora da počne!
Imate privilegiju da
uporedo živite i u EU i na Balkanu – umetnički ste direktor
Drame Slovenskog narodnog gledališča u Mariboru, režirate i
na nekim evropskim scenama, a stalna adresa vam je u
Skoplju. Da li mi u ovom našem balkanskom tunelu možda
previše optimistično sanjamo Evropu?
– Sama po sebi, ideja Evrope je
nešto prelepo i zaslužuje sve počasti. Za nas, deo Balkana
koji je zbog različitih razloga ostao odsečen od te Evrope
kojoj pripadamo po svim osnovima, ta priča sada polako gubi
smisao. Makedoniji je posebno napravljena velika nepravda.
Posle svega što smo ovih tridesetak godina proživeli, posle
poniženja koje smo morali da progutamo sa promenom imena,
usledila je ova farsa sa Bugarskom i indolentan odnos EU.
Sve polako gubi smisao, i najverovatnije je da moramo da
potražimo drugačiji prostor bivanja. Kao što ni jedan čovek
nije ostrvo, tako niti jedna zemlja danas ne može biti
ostrvo. Naravno, ne mislim geografski. Jako smo ponosni na
svoje revulucionare s početka prošlog veka. Veka u kojem su
se ljudi u vremenu carstva odlučili za republiku. To je tada
bilo nešto sasvim napredno, moderno i novo. Makedonija je
dovoljno mala i hrabra da i danas odabere sasvim novi put, i
stvori algoritamsku državu, bez klasičnih političkih levo –
desno odrednica. Da se oslobodi istorije kao goriva za
današnji svet, i da se smesti u akademske okvire. Da
iskoristi prirodu koja joj je data i koja je čini unikatnom.
Nema nikakvog razloga da čekamo da postanemo deo jednakih,
među kojima nikada nećemo biti jednaki. Ja mislim da u svetu
nejednakih treba biti nešto posebno.
Po čemu se životna
svakodnevica u Sloveniji razlikuje od one u vašoj domovini,
ili možda od ove koju sada zatičete u Beogradu?
– To je bilo nekad. Nekad smo se
razlikovali i slavili te razlike kao lepotu. Danas se ne
razlikujemo. Danas je sve isto. Zato nam je i dosadno.
Podeljena društva. To je sve što je svugde isto. Od Amerike
do… Možda samo Kina nije najbolji primer. To je sve što su
uspeli da smisle. Da nađu teme i diskurse koje će nas deliti
i razdvajati. I dok se mi psujemo i svađamo po društvenim
mrežama i u debatnim TV emisijama, neko negde krade pare.
Neko negde krade sve pare, i ima mnogo para, i pare mu vire
iz džepova i iz ušiju… Za šta god da pitaš političare oni
uglavnom kažu – nema para. A para ima, para ima kao dreka.
Samo ne znam gde su mislili da odu sa tolikom parama. Život
se završava tamo gde je i počeo.
Da li zaista postoji
naša „balkanska priča“ koju „svet ne ume da razume“, ili smo
to sami izmislili da bi opravdali svoje postupke?
– Ama, ima kod nas mnogo
lepote. Pa naše priče znaju da budu predivne, pune čudnih
junak koji oru drumove, vila koje igraju gole na mesečini,
vampira koji plešu po krovovima… Pričati priču je jako
važno. I odabrati pravu priču za pričanje. Balkan nije samo
bure baruta. Znamo mi, kad hoćemo, da budemo i kreativni, i
maštoviti, i duhoviti, i čudesni… Jedan pesnik kaže: „Ili je
nemir ili je strast, ima tog ovde i suviše“. Ali, dozvolili
smo da heroji postanu ljudi bez morala i etike, i onda se
stvari pojednostave i postanu banalne. Uništili smo
profesije. Ponizili smo profesore. Izvređali doktore.
Advokati brane kriminalce, kriminalci uživaju u
nekažnjivosti svojih dela…, i to malo sahrani lepotu. Ali,
to ne može da traje večno. Kriminalac je, na kraju, ipak
samo kriminalac. On nije filozof.
Zbog čega je na ovom našem prostoru i dalje aktuelno pitanje
„mamu mu jebem ko je prvi počeo“, kao i haos iz kojeg ne
umemo da izađemo?
– Zbog nedostatka ideja za
ono što stoji ispred nas. Za to ispred, čovek mora imati
viziju, ideju. Moraš da budeš kreativan i da stvaraš da bi
se oslobodio prošlosti. Uvek me iznenadi naša spremnost da
se u sadašnjosti bavimo prošlošću kao da nam od toga zavisi
budućnost. Kao da će se nešto promeniti kada dokažemo ko je
prvi počeo. Moj dragi profesor dramaturgije, Goran
Stefanovski, jednom je zapisao: „Budućnost nikako da dođe,
prošlost nikako da ode, a mi ovde glumimo sadašnjost“.
Da li lepota ima snagu da pobedi strahove sa kojima živimo,
i to ubrzanje vremena koje čini da je za nas već sve
prekasno?
– Ono što potcenjujemo, ne mora
nužno da bude vredno potcenivanja. Prebrzo sudimo, olako se
odlučimo da nekome treba odrubiti glavu, viknemo preglasno,
često urlamo, udaramo šakom o sto i psujemo, ne verejumo
više nikome, pomalo ratujemo sami sa sobom, hodamo ulicama
planete znajući da je polako trujemo… Bolest naših društava
je duboka. Ja sam odabrao u šta ću da verujem. Za mene je
prekasno. Volim lepotu i sve što pripada svetloj strani. Kad
god mislim da nema šanse, desi se čudo. Sad kad je bio sneg
na ulicama krenuo sam sa „salonskom“ lopaticom za pesak da
čistim auto. Odmah sam shvatio da sam se preračunao, ali
pojavio se čovek koji je čistio sneg na ulici sa velikom
lopatom, i očistio mi je auto. Ponudio sam mu novac za
uslugu, a on je odmahuo glavom i rekao: Ti samo pomozi nekom
drugom. Verujem u ta mala, a zapravo velika zrnca dobrote, u
kreaciju, ne u destrukciju. Za kreaciju je potrebno vreme,
vreme koje ne ubrzavamo, vreme u kojem ne računamo koliko
košta jedna sekunda u etru. Potrebne su nam ideje koje ne
veličaju prošlost, već otvaraju polje u kojem ljudi mogu da
budu kreativni i da stvaraju. Negde u nekom malom kutu sveta
sigurno čuči neki Nikola Tesla novog veka. Ja u to iskreno
verujem, jer su pozorišni umetnici takva bića koja većinu
vremena na sceni potroše da bi spasili svet. Borili se
protiv zla, spasavali nekog iz Hada, ili pokušavali da
pobegnu od sudbine koju su nam namenili Bogovi. Naša glavna
preokupacija nije da budemo junaci, zato prva drama koju
svet poznaje, drama o Prometeju, govori upravo o tome – prvi
glumac je morao da se suprotstavi bogovima i da pomaže
ljudima. To ne znači da će umetnici lako spasiti svet, ali
umetnost je zaista jedina snaga koja može spasiti
čovečanstvo. Ako nju uništimo, uništili smo čoveka.
Milena Radulović otvara drugačiji svet
„Mamu mu jebem“ i „Bure baruta“
devedesetih godina najavili su Dejana Dukovskog, vas, glumca
Nikolu Ristanovskog kao „novi makedonski talas“, koji su
kritičari izdvajali kao najveći događaj u pozorišnoj
umetnosti ovog prostora s kraja 20. veka. Šta je tada
pokrenula i donela ta vaša pobunjena generacija?
– Ona je samo jako tačno
reagovala na vreme u kojem je živela. Mislim da je naš
zadatak da uključimo one posebne antene koje umetnik ima, i
da hvatamo zvukove i signale vremena. Nešto što nisu signali
koje emitiraju tv dnevnici, FB, radio stanice, tabloidi… To
je taj unutrašnji glas koji se javlja i pomaže ti da
prepoznaješ pojave u spoljnom svetu. Ova tri imena nisu bili
jedina, ona su isplivala možda najviše, ali tu je bila cela
jedna grupa ljudi.
Za mene su stvari ostale iste,
još uvek tragam za tim glasom i još uvek lovim signale u
vremenu. O tome priča i moja poslednja predstava u JDP,
„Alisa“. Nastala je priča koja će dugo odzvanjati, kao neka
snažna poruka ostavljena u određenom vremenu. Poruke i pisma
koje smo dobili, pogotovo od mlađe generacije, daje mi za
pravo da verujem da smo uhvatili dobar signal. Devojke, kao
Milena Radulović koja igra naslovnu ulogu u „Alisi“,
nesvesno polako stvaraju jedan drugačiji svet, koji
stidljivo postaje priča o jednoj generaciji. Živi bili pa
videli, ali pričačemo o svemu ovome za jedno desetak
godina.
Priče su najveće bogatstvo ovog sveta
Jedna od novijih produkcija JDP
je drama Dejana Dukovskog “Mamu mu jebem ko je prvi počeo”,
u režiji vašeg profesora Slobodana Unkovskog. Zanimljivo je
da ste vi 1997. osvojili Gran pri Bitefa upravo režijom te
drame, kojom ste na velika vrata ušli u beogradski pozorišni
život. Jeste li nostalgični prema tom vremenu?
– Uvek kad se spomene reč
nostalgija pomislim na Odiseja. Potajno, ali to nikome ne
kažem, sebe tako vidim. Kao svoje najveće bogatstvo
doživljavam svoja pozrorišna putovanja i moje pozorišne
otoke. Ja znam da to bogatstvo nije materijalno i da ne mogu
da ga osetim pod prstima, ali ono ima nešto što se ne može
ni suvim zlatom platiti. Ima priče. A priče su najveće
bogatstvo ovog sveta. Kad se Odisej vratio kući i pobio
Penelopine prosce, bio je prisiljen da živo sa ljudima o
kojima ništa nije znao. Da bi mu se Itačani dodvorili,
neprekidno su mu pripovedali sećanja vezana za njega pre
odlaska u rat. Ništa ga nije zamaralo više od toga.
Priželjkivao je samo jedno, da mu konačno kažu: Pričaj! A to
je bila jedina reč koju nikada nisu izgovorili. Tako se
nekako i ja osećam povodom nostalgije. Moja profesija me je
naučila da lepe stvari ne mogu da zadržim koliko god to
hteo. Jedino što mogu je da ih pustim i nastavim dalje,
tragajući za novom lepotom. Sećanje je varljivo.
izvor:
danas.rs ›››
.jpg)
_001.jpg)