autor tekst 002

 

 

Aleksandar Gajić

 

 

ČEKA NAS SREDNjI VEK, JOŠ MRAČNIJI 

 U središtu krize je antropocentrični sekularizam: samoživi, obezduhovljeni čovek sa voljom za moć i beskrajnim željama koje on racionalizuje kao svoje interese

 Dr Aleksandar Saša Gajić je viši naučni saradnik Instituta za evropske studije (IES) čija se istraživanja kreću na prostoru društvene i pravno-političke teorije, međunarodnih odnosa i studija kulture. Svoje radove, analize i oglede objavljuje u stručnoj periodici i brojnim pisanim medijima. Autor je knjiga „Nova velika igra“ (NSPM, 2009), „Korporativna nostalgija“ (Službeni glasnik, 2011), „Duhovne osnove svetske krize“ (Konras, 2011), „Ideja svetske države“ (Pravni fakultet Beograd, 2012), „Ogledalo vladara: Konstantin Mihailović i Makijaveli“(IES, 2014), „U vrtlogu tranzicije“ (IES, 2015), „Heroji i antiheroji“ (Amonit, 2015), „Novi feudalizam“ (Konras i IES, 2016) 

Vaša knjiga „Novi feudalizam“ oslanja se ne prethodnu, „Duhovne osnove svetske krize“, u kojoj ste se podrobno bavili krizom zapadne, negda hrišćanske, civilizacije, čiji se zameci primećuju već u sholastičkom Srednjem veku, a prvi ozbiljni simptomi u renesansi. Šta su uzroci te krize, o kojoj su pisali najveći umovi Evrope, od Tomasa Eliota, preko Špenglera i Hajdegera, Elila i Valerija, do Unamuna i Papinija?

 — Pojam krize implicira zaoštravanje suprotstavljenosti koje ne ostavljaju mogućnost njihovog pomirenja već isključivi ishod: dobitak ili gubitak, uspeh ili neuspeh. Sama kriza jeste sporni odnos, rascepljena, problematična struktura, veza društvenog i unutrašnjeg života čoveka. Ona se u svom spoljašnjem obliku projavljuje kroz niz problematičnih društvenih pojava – od najšireg polja kulture, preko ekonomije do politike i brojnih vidova međuljudskog odnošenja, dok se u svom subjektivnom, unutrašnjem vidu kriza očituje u čitavom nizu psihološko-emotivnih i duhovno-idejnih problema i rascepa. U svojoj srži, krize imaju duhovne osnove. U slučaju Zapadne, danas već postmoderne globalne civilizacije, njeni uzroci leže u samoj srži modernosti – u odvajanju čoveka i društva od duhovne vertikale i hrišćanstva. Odeljen od zdrave duhovnosti i vrlinskog života, moderni čovek je svoju glad za beskonačnošću transponovao u ovosvetsku arenu, u horizontalu života i počeo da ruši sve mere i sve granice ne bi li tako nadomestio svoje unutrašnje nedostatke. Odbacivši Boga i tradicionalne vrednosti, moderan čovek je stavio svoj razum u centar sveta, proglasio sebe za najveću vrednost, a svoju volju usmerio ka ovlavadavanju nad tvarnim svetom i drugim ljudima. U središtu krize je, dakle, antropocentrični sekularizam: samoživi, obezduhovljeni čovek sa voljom za moć i beskrajnim željama koje on racionalizuje kao svoje interese. 

Nikolaj Berđajev je, posle revolucije, napisao jednu od svojih najborbenijih knjiga, „Novo srednjovekovlje“. To, međutim, nije bila samo njegova tema. Kod mnogih intelektualaca na Zapadu javila se čežnja za Srednjim vekom, kao dobom koje je služilo idealizmu, a ne surovoj kapitalističkoj dvodimenzionalnosti. O čemu je reč?

 — Berđajev je samo jedan iz plejade mislilaca „ruske religiozne renesanse“ (poput Bulgakova, Mereškovskog, Rozanova i drugih) sa početka 20. veka koji su – kao i tadašnji zapadni teoretičari krize – predosećali da žive u doba smenjivanja istorijskih epoha. Svi oni su povlačili paralele sa poznoantičkom epohom na osnovu sličnih civilizacijskih simptoma. Centralna misao njihovog viđenja krize jeste da je ona zapravo veliko ispitivanje ljudske slobode. I kao što je nakon propadanja antičkog sveta nastupio mračni period iz koga je izraslo hijerarhijsko srednjovekovno društvo, tako će i iz dekadencije moderne epohe – predviđali su ovi mislioci – nastati „novo srednjovekovlje“. Sam Berđajev nije idealizovao ni „staro“ niti željeno „novo“ srednjovekovlje, ali je bio svestan da je ono bilo po preimućstvu religiozna epoha – pošto je sva kultura, pa i svakodnevni život, bio okrenut onostranom, kao i da se tada čovek do krajnjih granica napregao da dokuči tajne ljudskog bivstva. Umesto kapitalističke dvodimenzionalnosti, Berđajev i brojni drugi mislioci iz prve polovine prošlog veka nadali su se istovetnoj duhovnoj usmerenosti maglovito naslućivane buduće epohe i obnovi hijerarhijskog društvenog poretka koji ovaj put neće, poput starih teokratskih tvorevina, izneveriti ni religiozne potrebe, ni slobodu ljudskog duha. Naravno, svi oni su, kao je vreme pokazalo, u simptomima dekadencije i nihilizma međuratnog perioda više želeli da vide razloge za budući optimizam nego što ih je stvarno bilo. 

 „Novo srednjovekovlje“ pojavilo se i u popularnoj kulturi naših dana, a „Igra prestola“ je jedan od najnovijih dokaza da je to ozbiljan pravac među onima koji zabavljaju stanovnike „globalnog sela“. U svojoj knjizi ovom fenomenu posvetili ste čitavo poglavlje. Zašto čovek s mobilnim telefon beži u Srednji vek?

 — Traženje „novosrednjovekovnih“ kulutrnih sadržaja uz pomoć novih medija i tehnoloških sredstava, kao i sami porivi ka njima istovetni su još od vremena romantizma: oni su izraz nostalgije za „boljom prošlošću“ usled razočaranja u rezultate modernosti. Međutim, umesto ulaganja truda ka ličnom, preobražujućem duhovnom iskustvu i verodostojnom identitetskom razvoju u stvarnom životu – ova nostalgična kulturna produkcija iznedrila je brojna popularna dela koja ponajviše imaju kompenzatorsku psihološku ulogu. Ona nam, pored svedočenja o neuspehu ideologije progresa, govore i o tvrdoglavom opstajanju poriva za povratak ka predmodernim, arhetipovima saobraznim uzorima, ali koji su, nažalost, okrenuti uglavnom u pogrešnom, sporednom smeru: prema spolja, a ne ka unutra. 

Jedan od najbitnijih delova vaše knjige posvećen je „novom feudalizmu“ u ekonomiji i organizaciji društva. Ruši se tradicionalna nacionalna država, formirana na prosvetiteljsko-liberalnim načelima, a trijumfuje vlast multinacionalnih kompanija, koje već imaju i svoje vojske, i koje osvajaju deo po deo planete. Koliko je neofeudalizam učvrstio svoje obrise u našem svetu?

 — „Neofeudizam“ kao privatizovani, korporativno-postdržavni sistem netransparentih, višestukih veza i hijerarhija je sistem koji nastaje na ruševninama prethodnog, znatno organizovanijeg društva oličenog u suverenim nacionalnim državama. Danas su znatno vidljiviji njegovi rušilački nego obnoviteljski vidovi. Obrisi „neofeudalnog“ ustrojstva se pre svega vide kao iznuđena rešenja, kao izraz neophodnosti da postoji bilo kakav iole funkcionalni sistem. Ovaj postdržavni sistem se postepeno uobličava i na međunarodnom i na unutrašnjem (nekada unutardržavnom) polju. Na međunarodnom polju on se vidi umrežavanju oslabljenih država sa brojnim nedržavnim akterima (međunarodnim i nevladinim organizacijama, transnacionalnim pokretima i korporacijama) koji počinju da zajedno čine deo jedinstvene, umrežene hijerarhije moći iz koje izrasta nova, višestepena struktura međunarodne zajednice. Na unutrašnjem polju on se ogleda u razaranju i, potom, u privatizaciji i uzurpaciji javne sfere od strane nedemokratskih, interesnih grupa. Raspad socijalne države, kolaps ekonomske i monetarne politike, urušavanje obrazovnog sistema, deregulacija i privatizacija ne samo javnog sektora već i javnih službi od državnog do lokalnog, gradskog i mesnog nivoa, metastaziranje osamostaljenih institucija, umnožavanje regulatornih tela i paradržavnih agencija povezanih sa korporativnim strukturama i bogatim pojedincima, rad državnih i lokalnih službi ne u opštem, već korporativno-privatnom interesu, povećanje parafiskalnih nameta zarad angažovanja privatnog, oligarhijskog outsourcing-a kao navodno „stručnijeg“ i „efikasnijeg“ – sve su to vidovi refeudalizacije nekada suverenih država. 

Ruski filosof Aleksandar Panarin u sadašnjosti je video početke svetskog građanskog rata bogatih protiv siromašnih: “Novi svetski poredak sa Amerikom na čelu, to je, manje više, otvoren režim manjine, koji ne ostavlja siromašnima, čak ni minimalna životna prava. Ako partija manjine pobedi, onda će većina prosto iščeznuti sa lica zemlje, jer resursa planete, kako tvrde bogati, u najboljem slučaju, ima dovoljno za prosperitet petine celog čovečanstva. Jasno je, da je za ostvarivanje svojih planova, partiji manjine potrebna, ne demokratija, već svetska diktatura“, rekao je on. Kakvi su Vaši zaključci o opasnostima neofeudalizma po dobro čovečanstva?

 — Neofeudalna vlast eksperata donosi „stručne uspehe“ i bogaćenje samo njima, a ostalima – osiromašenje i nesigurnost. U tome leži ogromna opasnost po dobro čovečanstva. Pređašnji, oslabljeni sistem ne nestaje, već biva zamenjen drugim, surovijim, netransparentnijim i nedodriljivijim za mase skrajnute na marginu društvenog života. Sama država ne prestaje da funkcioniše kao sistem organizovanih tela, ali se dešava nešto još pogubnije: ona počinje da deluje kao „antisistem“ koji svoje delatnosti, uticaj i, naročito, preraspodelu dostupnih dobara vrši po dvostrukim aršinima. Na taj način biva zgaženo svako dostojanstvo, pravičnost i svest o opštem. Odatle, pa do hobsovskog „rata svih protiv svih“, rasula i permanentnog tinjajućeg sukoba svega je par koraka. 

Važna teza Vaše knjige je da je i EU neka vrsta neofeudalne tvorevine. Čime to dokazujete?

 — Postoje brojni pokušaji teorijskog razumevanja EU kao hibridne tvorevine smeštene na pola puta između međunarodne organizacije i federalne države. Jedan od vidova savremenog naučnog tumačenja naddržavne evolucije je i onaj „novosrednjovekovni“ koji potiče od australijsko-britanskog politikologa Hedlija Bula, a koga je usvojio i povodom tumačenja modela razvoja EU razradio poljski naučnik Jan Zjelonka. Zjelonku je privukao čitav niz sličnosti između funkcionisanja različitih nivoa vlasti u feudalnom, zapadnoevropskom srednjovekovlju i onih koje postoje u savremenoj EU: podeljenost i razlivenost vlasti na srednjovekovnom Zapadu „protkala“ je ceo sistem preklapajućim, nepotpunim nadležnostima i obavezama, sa obrascima u kojima su se preplitale takmičarske mreže i klijentski odnosi, a u kojima je javna vlast bila podeljena i privatizovana. Brojni nedostaci EU (odsustvo određenog autoriteta, centralizovane hijerarhije u birokratskoj strukturi i sferi kompetencija, fiksirane teritorije, isključivog priznanja međunarodnog subjektiviteta, sveobuhvatnog identiteta i simboličke vidiljivosti za svoje građane/podanike, uspostavljenog monopola nad legitimnim sredstvima prinude itd) vode nas ka zaključku da je ona sve više „feudalna“ tvorevina. Sve izraženija nesposobnost, rascepkanost i unutrašnji razdor u EU kao i novonastala, iznuđena „neofeudalna“ rešenja sa svojim poklapanjima i policentričnošću – sve više se pokazuju neadekvatnim ne samo što se tiče daljeg razvoja njenog političkog sistema, već i toga da on, takav kakakv jeste, opstane. 

EU raspad - Idemo u susret „novom feudalizmu“. Šta da ponesemo kao prtljag, a šta kao oružje?

 — Kao prvo, potrebno je prethodno odbaciti moderne zablude koje nas opterećuju, muče i odvode na mnogobrojne stranputice. Od prtljaga koga možemo da ponesemo sa sobom u susret budućnosti i tako je ostalo malo šta, izuzev onog najvažnijeg: nade i vere. A glavno oružje – ljubav, već će nam se pridodati.

 izvor: standard.rs ›››

 

autor tekst 001

 

 

Aleksandar Gajić

 

Fenomen Tramp 

 Tri uzastopne pobede u Južnoj Karolini, Novom Hempširu i Nevadi i četvrta, ostvarena u ključnom „super utorku”, učvrstile su Donalda Trampa na poziciji vodećeg republikanskog predsedničkog kandidata. Štaviše, Tramp je izrastao ne samo u politički, već i u pravi kulturni fenomen. To je u ovom veku uspelo samo Baraku Obami uoči izborne pobede 2008. godine. No, za razliku od odlazećeg predsednika SAD, iza Trampa ne samo da nije stajao liberalni establišment, već ni konzervativni: sve donedavno, republikanski vrh omalovažavao je Trampa smatrajući njegovu kampanju pukim sredstvom za buduće poslovno pozicioniranje, dok ga je liberalni deo establišmenta ismevao, koristio kao strašilo u medijima zarad mobilizacije svojih birača i zgražavao se nad njegovim izjavama. „Antiestablišment“ pozicija američkog milijardera, međutim, pokazala se kao njegova glavna prednost, a podsmeh se njegovim protivnicima zaledio na licu.

 Šta su uzroci „fenomena Tramp“ koji su ovog biznismena, vlasnika hotela, kockarnica, golf terena i zvezdu TV rijalitija lansirali u orbitu – o tome mnogi razbijaju glavu. Da li je to njegova osobenjačka priroda drskog samohvalisavca i demagoga, sposobnog da prokrči put do zadatog cilja ne mareći za one koji se s njim ne slažu? Činjenica da je, kao takav, medijski superstar poznat svima i da nikoga ne ostavlja ravnodušnim? Ili su u pitanju njegovi kontroverzni stavovi, pre svega napadi na političku korektnost kao „liberalnu batinu“ za kontrolu političkog diskursa?

 Eksperti ukazuju kako je Trampov uspon pre svega posledica gneva republikanskog elektorata i konzervativne „tihe većine“ prema politici federalne vlade. Lakonski nastup „prokazanog“ strašila koji govori i radi ono što mnogi misle a ne smeju da rade, ili što neki krišom rade a to prikrivaju licemernim „novogovorom“ političke korektnosti – ima na biračko telo gotovo terapeutsko, od lažnih tabua oslobađajuće dejstvo. Dok Tramp nije izašao na javnu scenu, nije bilo vidljivo koliko je frustracije stvorilo savremeno političko licemerje. On govori spontano i iskreno, nazivajući stvari pravim imenima, vođen instinktom i ne mari na reakcije malograđana koje poistovećuje s prezrenim establišmentom u Vašingtonu. Borben je, ali ostavlja utisak smirenosti i pribranosti, kao čovek koji zna šta radi. Svojim pristalicama Tramp deluje neustrašivo – na svaki udar on uzvraća još jače, bilo da su u pitanju Idil, Hilari, Džon Mekejn, papa Franja ili globalni mediji. Zaratio je i sa „Foks njuzom”, što se ni jedan drugi konzervativni kandidat ne bi usudio. Trampovo neiskustvo u politici njegove pristalice doživljavaju kao vrlinu, kao dokaz da nije deo korumpiranog sistema. Zato je osvojio više glasova – i pored svojih izjava o imigrantima – kod Hispanoamerikanaca, nego njegovi protivkandidati, a njihovi zemljaci Mark Rubio i Ted Kruz. Čak su i evangelisti, kojima Kruz pripada, više glasova dali Trampu.

 U liberalnim, globalističkim medijima ozloglašeni Trampovi stavovi, pokazuju istraživanja, imaju odličnu prođu kod američke konzervativne „tihe većine“ – od proterivanja ilegalne imigracije do izgradnje zida prema Meksiku. Čak 73 odsto birača podržava Trampov predlog zabrane ulaska muslimana u SAD! Njegova uzdržanost prema neokonzervativnim desničarima, uz kritiku Bušovog rata u Iraku, zalaganje za ekonomski protekcionizam (koji je deo nasleđa republikanaca još iz vremena američkih vigovaca), eklektični socijalni program, odbrana tradicionalne porodice, zalaganja za spoljnopolitičke zaokrete (saradnja, a ne konfrontacija sa Rusijom i Iranom u Siriji) i gledanje „svog posla“ umesto novih ratnih avantura, jednako su prihvatljive američkim biračima.

 Analitičari sumiraju razloge Trampovog uspona: frustracija nižih i srednjih slojeva ukupnim političkim, ekonomskim i socijalnim stanjem SAD, strah od priliva ilegalne imigracije, osećaj diskriminacije bele većine od raznih manjina, prezir prema otuđenim političkim i ekonomskim elitama... Činjenica da Tramp sam finansira svoju kampanju, za razliku od drugih koji hrle po donacije kod Goldmana Saksa, govori glasačima da on nije na prodaju, da njega niko ne može da kupi. Pri tome je vrlo ekonomičan u kampanji a krajnje efikasan, pa ostavlja utisak da je on glasnogovornik siromašnih, običnih Amerikanaca, a ne njihov klasni protivnik. Slično kao i u istoriji pozne Rimske Republike, stavljanje prebogatog, odvažnog demagoga na čelo osiromašenih, ugroženih masa, u vremenima opšte krize kreira jednu ubitačnu političku simbiozu.

 Hilari Klinton, verovatni pobednik za predsedničku nominaciju među demokratama, prestravljena je od direktnog sučeljavanja sa Trampom kao odvažnim i nepredvidivim populističkim protivnikom. A ko je od njih dvoje stvarno opasniji i kobniji, na to pitanje Srbi – možda bolje nego iko na svetu – znaju pravi odgovor.

 izvor: politika.rs ›››