Pojam krize implicira
zaoštravanje suprotstavljenosti koje ne ostavljaju mogućnost
njihovog pomirenja već isključivi ishod: dobitak ili
gubitak, uspeh ili neuspeh. Sama kriza jeste sporni odnos,
rascepljena, problematična struktura, veza društvenog i
unutrašnjeg života čoveka. Ona se u svom spoljašnjem obliku
projavljuje kroz niz problematičnih društvenih pojava – od
najšireg polja kulture, preko ekonomije do politike i
brojnih vidova međuljudskog odnošenja, dok se u svom
subjektivnom, unutrašnjem vidu kriza očituje u čitavom nizu
psihološko-emotivnih i duhovno-idejnih problema i rascepa. U
svojoj srži, krize imaju duhovne osnove. U slučaju Zapadne,
danas već postmoderne globalne civilizacije, njeni uzroci
leže u samoj srži modernosti – u odvajanju čoveka i društva
od duhovne vertikale i hrišćanstva. Odeljen od zdrave
duhovnosti i vrlinskog života, moderni čovek je svoju glad
za beskonačnošću transponovao u ovosvetsku arenu, u
horizontalu života i počeo da ruši sve mere i sve granice ne
bi li tako nadomestio svoje unutrašnje nedostatke. Odbacivši
Boga i tradicionalne vrednosti, moderan čovek je stavio svoj
razum u centar sveta, proglasio sebe za najveću vrednost, a
svoju volju usmerio ka ovlavadavanju nad tvarnim svetom i
drugim ljudima. U središtu krize je, dakle, antropocentrični
sekularizam: samoživi, obezduhovljeni čovek sa voljom za moć
i beskrajnim željama koje on racionalizuje kao svoje
interese.
_001.jpg)