autor tekst 003 ›››

 

 

Aleksandar Apostolovski

 

Sloboda ćutanja

 Kada je hrvatski premijer Zoran Milanović Srbe nazvao „barbarima”, nije se oglasilo Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) da ga osudi za govor mržnje. Mora da su imali slobodan dan. Posle je Milanović probao da se izvuče, ali se dodatno uglibio, prepuštajući barbarsko poreklo migrantima muslimanima.

 Ali, ako za Milanovića imaju opravdanje, jer je Hrvatska tamo daleko, pripadnici Udruženja su usred Novog Sada, na javnom skupu „Šetnja za Vojvodinu”, prečuli govor sociološkinje Janje Beč Nojman. Na obeležavanju godišnjice „jogurt revolucije”, koja se, uzgred, dogodila 5. oktobra, ali 1988, ona se ponadala kako je ciklus akindžijskog življenja završen.

 Ko su te akindžije i kakve veze imaju sa borkinjama i borcima za slobodu govora? Akindžije su, rekla je Janja Beč Nojman, prelazili Savu i Dunav, dolazili u Vojvodinu, pljačkali, palili, ubijali i  strahom praznili teritorije kroz koje je kasnije vojska mogla da prođe. I taj, akindžijski period Vojvođani žive od jogurt revolucije.

 Izveštač „Slobodne Evrope” nije primetio ništa akindžijsko u govoru sociološkinje koja se zalaže za autonomiju Vojvodine. Njeno zalaganje je legitimno i spada u domen slobode govora.

 Ali, za razliku od nje i izveštača „Slobodne Evrope”, episkop bački Irinej Bulović i voditeljka RTS-a Olivera Jovićević imaju ozbiljan razlog da uzdrhte od zabrinutosti. Udruženje je Irineja optužilo za govor mržnje i huškanje, jer je u emisiji „Upitnik” pozivao na krvoproliće i ponižavao albanski narod, dok Olivera Jovićević navodno nije reagovala, već je širenjem stereotipa, neistina i poluistina dolivala ulje na vatru, tvrdi dalje NDNV.

 Ni episkop bački, kao ni sociološkinja Nojman, nisu se kretali po magistrali političke korektnosti, pa se Bulovićeva konstatacija o Albancima kao „neškolovanim divljim plemenima…” može smatrati u najmanju ruku neprimerenom. Kao akindžijska predistorija novije istorije Vojvodine. Ali, zašto je pravo koje je dato Nojmanovoj i reporteru „Slobodne Evrope” oduzeto episkopu bačkom Irineju, Oliveri i RTS-u?

 Ljudi i udruženja koji su se nametnuli kao monopolisti u držanju moralnih lekcija, ne dopuštaju pravo neistomišljenicima na sopstvenu pamet. Samoproglašeni borci za prava slobodu govora to dopuštaju isključivo svojoj ideološkoj sabraći. Ostali treba da ućute ili se, u suprotnom, provlače kroz toplog zeca u javnom prostoru.

 Podrazumeva se da je za tuđe izjave kriv i medij koji ih je objavio. Osim ako nije slobodan, kao „Slobodna Evropa”. Nedavno je javni servis postao meta naprednjačkih nepravednih kritika, prenevši mišljenje kolege Zorana Panovića o rođendanskoj žurci SNS-a. Vladajuća stranka je odmah požurila da oplete po Panoviću, uz pritisak i optužbe na račun RTS-a. Tema je bio govor Emira Kusturice koji je iziritirao britanskog ambasadora. Za razliku od nas ovdašnjih, mister Kif je pokazao zadivljujuću – slobodu ćutanja.

izvor: politika.rs ›››

 

 

autor tekst 002 ›››

 

 

Aleksandar Apostolovski

 

Pokvareni starče, zašto još uvek postojiš 

 Karl Marks je rođen 5. maja 1818. godine. Povodom ovog specifičnog jubileja pročitajte zamišljeno obraćanje Aleksandra Apostolovskog.

 Osam sati rada, osam sati sna i osam sati odmora, kulturnog uzdizanja i druženja s porodicom. Kako to danas izgleda retrogradno, neljudski i krajnje pokvareno, đubre matoro. Oprostićeš mi na ovom topalovićevskom tonu kojim ti se obraćam, ali, nije li tvoja ideologija bila predvorje našeg i mog posrtanja? Objasniću ti zašto, dekice.

 Mogao si te levičarske mudrosti da prosipaš u divljem 19. veku, ali danas niko ne naseda na tvoje ideološke subverzije. I, ko te je uopšte, doveo ovamo, da kvariš reformske zakone, kojima hitamo ka svetloj budućnosti, koja se prodaje na kilo? Uzalud se vraćaš da obnoviš svoje crvene ideje, internacionalizam i demagoški populizam. Današnji srpski radnik je čeličan. Za razliku od njega, Alija Sirotanović, onaj Titov supermen, bio je običan metiljavko. Alija je radio osam sati u rudniku, bio produktivniji od tri bagera, ali je, pomisli samo na taj defetizam koji si mu ti usuo u glavu, sedi starče, taj isti Alija, izlazio i napolje, na površinu zemlje.

 Drma Alija onom bušilicom, neće da stane, ni vodu da popije. I onda, kao robokap iz tvog manifesta, klasno svestan, zamisli samo šta učini: on obrisa znoj sa vedra čela i obraza čista. I, ode kući!

 Ni tu nije kraj tom komunističkom hedonizmu. Hoće Alija i da dremne. A revolucija teče li, teče…To bih mu i nekako oprostio. Ali zapeo drug Sirotanović, hoće i da jede. Supica, onda kuvano, pa kolači. Ti si isključivi krivac za takvu radničku dekadenciju. Posle ručka, dok spava Alija, ni glas se ne čuje. Ni tu nije kraj buržoaskim skretanjima. Predveče, on izvede decu i ženu u bioskop. Zamisli samo kakav je bio taj samoupravni menadžment koji ga posle osam sati rintanja, pušta iz jame crne, na svetlost dana? Na kojoj li si internacionali to smislio? Zar si pomislio da si Isus i da će se po tvojoj satnici računati vreme?

 Zato, druže Markse, želim da znaš da današnji predstavnik srpske radničke klase poseduje čeličnu volju i nesalomiv karakter, za razliku od kolebljivaca kojima si punio mozak svojim idejama o navodnoj eksploataciji njihovog rada. Današnji radnik je mnogo pametniji i ponosniji od svojih ideološki posrnulih predaka. On radi najmanje 16 sati kod poslodavca bez pauze za ručak. Kad, da prostiš, poželi da ode u toalet, tih deset minuta na šolji odbija mu se od plate. Kad je to shvatio, kao neophodnu reformsku stavku kojom se smanjuju javne finansije, naš radni čovek je prestao da jede i da pije. Zato više ne odlazi u klozet. Kada mu menadžeri skinu okove s nogu i lanac s vrata, kako se ne bi šetao po firmi, već sve vreme provodio na svom radnom mestu i povećavao produktivnost, takav div-junak tranzicionog neoliberalizma odlazi da pet sati meša malter na građevini. Prođu i ti sati u trudbeničkom entuzijazmu. Nije tu kraj. Ne napušta on građevinu, nego sav srećan ostaje da stražari na gradilištu. Tamo mu smena traje osam sati. Ukupno zaradi za čitav mesec 300 evra. Čitavo bogatstvo. I takav delija ćuti. Ne spava, ne buni se, ne izaziva revolucije.

 Doduše, dogodi se da poneki pojedinac štrajkuje i samom sebi odseče prst, ali to nije izraz bunta ili klica nekakve pobune. Sačuvaj me, Bože, druže Markse! Takav radnički vizionar samo ugrađuje deo sebe u hram neoliberalnog i finansijskog spekulativnog sveta, ka kojem hrlimo. Bankari, MMF, međunarodni kreditori, eve nas!

 Ne želim da širim pred tobom idolatriju tog Novog Sveta i neću da sakrijem kako se ipak dogodilo nekoliko slučajeva koji odstupaju od opšte, rekao bih, histerične podrške takvom, gorem životu. Nekoliko radničkih primeraka zatečeno je kako hoda po ogradi Brankovog mosta, ali razlog njihovog ekscentrizma nije taj što oni požele da skoče u ladnu Savu. Ma kakvi, njihovo hodanje na ivici života i smrti izraz je želje da pokažu kako ka našem odlučnom putu ka reformama postoji mnogo iskušenja.

 Dobro, poneki od njih pokleknu, zahvati ih apatija, zaskoči ih depresija i onda – skoče u reku. Ali to su, Markse moj, radnici-žabe. Čak i kad hoće, ne mogu da se ubiju. Toliko su očvrsli na našem putu ka slobodnom tržištu.

 Znam, dragi iluzionisto radničkog pokreta i Deda Mraze svih crvenih revolucija, da si izračunao po tvom dijalektičkom računanju vremena, kako današnji radni dan srpskog radnika traje 29 sati. I verovatno se čudiš tom kalendarskom puču koji smo izazvali, obrnuvši čitav kosmički i biološki poredak naopačke. Ali, mi grabimo, starkeljo moj, bez ABS-a, ka Novom Svetu. I nema ugrađenog kočionog sistema u toj vožnji.

 Zapitaj se, zato, druže moj Karle, kakav je to bio život, nedostojan čoveka, kakav ste ti i tvoj partner Engels nametnuli kao ideološku matricu? Lepo si jednom rekao – religija je opijum za narod. Ja ti sada, ovde, hegelovski, iz proevropske i demokratske Srbije, poručujem – marksizam je opijum za radnike! Sećam se tolikih silnih profesora marksizma u farmerkama i vijetnamkama, koji su nam ubacivali u glavu te bespotrebne filozofske teorije o razlici pojma otuđenja koje ste nametali Hegel, Fojerbah i naročito ti, kao podlogu za tvoju formulu dijalektičkog materijalizma. Ti ćeš, meni, da stavljaš otuđenje u društveni okvir, dva veka pre nastanka sveopšteg društvenog autizma, kao stanja svesti savremenog čoveka? I hajde što ti se to javilo, nego si našao da objašnjavaš da se čovek otuđuje uvek u konkretnom, klasnom društvu, te da je prvi i suštinski preduslov razotuđenja ukidanje klasnog društva. Dakle, u tom grmu leži zec. Otuđenje je rezultat životnih uslova koji čoveka stavljaju u položaj ropske zavisnosti od spoljnih ekonomskih, društvenih ili ideoloških moći.

 Hoćeš da kažeš da smo postali moderni robovi, amebe na kraju lanca ishrane investicionih banaka, fondova i političke klase, kao njihovih vernih paževa? Misliš da smo postali jednoćelijski organizmi koji su mozak dali kao hipoteku?

 Utuvio si mi davno u glavu društvene teorije o haotičnoj prirodi kapitalizma i naglašavao sklonost imperijalizma ka upadanju u krize. Predviđao si da će želja za profitom terati kompanije da automatizuju radna mesta kako bi proizvele više robe, dok će radnicima smanjivati plate toliko da oni neće moći da kupe ni proizvod koji su napravili. Najavljivao si i svetske ekonomske kataklizme, kao da su te vračanju učile vudu-babe po Homolju. A ja, budala, učio od tebe. I, hajde da sam samo bubao, nego sam te ozbiljno izučavao. Ni tu ne bi bilo poblema, nego sam, kreten, paralelno proučavao i dela tvog praneprijatelja Adama Smita, mesiju kapitalizma.

 Nije mi se dopao. Naročito ne Smitov osnovni postulat, da samo egoizam pojedinca i ljudska pokvarenost u racionalnom sopstvenom interesu, u slobodnoj ekonomiji, vodi povećanju blagostanja zajednice.

Kako to da sebičnost i pokvarenost mogu da vode ka blagostanju, pitao se moj hipnotisani, nevini mozak socijalističkog tinejdžera? Kako to da pohlepa vodi ka progresu i boljem životu, pitao sam se, mlad i zelen. Sada se ispostavlja, bio sam i glup!

 Ispostavilo se da je taj Smit je bio potpuno u pravu! Prilikom naglog prelaska u kapitalizam, kao dete zadojeno tvojim filozofskim usmerenjem, ja, idiot, nastavio da se obrazujem. U to vreme, moj drugar iz vojske, iz okoline Golupca – nazovimo ga Ljubiša-pozvao me da švercujemo gorivo iz Rumunije i da ga potom distribuiramo ka Beogradu, moćnim prodavcima na veliko koji su baratali heklerima umesto pištoljima za točenje benzina. Ljubišin poslovni entuzijazam, ambicija i posvećenost podsetili su me na Smitovu doktrinu slobodne trgovine.

 Dok smo jeli picu u Kolarcu, Ljuba mi je pričao o švercu, o oružju, o sankcijama i o Službi, ali se njegov biznis-plan savršeno uklapao u Smitove jednačine o liberalnoj trgovini. Kako unutrašnjoj, tako i spoljnoj.

 Odbio sam Ljubišu. Zar da ja, mali marksista, švercujem benzin, pretačem ga u cisterne i komandujem vodom bradatih kretena, koji šmajserima obezbeđuju konvoj?

 “Kretenu, to se zove kapitalizam”, pozdravio se Ljubiša. Izljubismo se. Sada je tajkun, kupio je diplomu i nastavlja da stvara ekstra višak vrednosti, zasnovan na eksploataciji svojih radnika. Oni ga zamole da im poveća plate. Imaju 200 evra, oni žele 220. Naravno da Ljubiša ne pregovara s njima. On im, umesto medijatora, pošalje batinaše, koji im razbucaju lobanje. Potom se tu ne zaustavlja, iako je pobedio snagom argumenata i bejzbol palicama. Želi da se potpuno uveri kako im je izbio i najmanju klicu tvojih ideja, pa pušta gladne dobermane na njih. Pokupovao je silne fabrike i uvaženi je član poslovne zajednice. Još me zeza, kad se ponekad sretnemo, na zajedničkoj propuštenoj prilici.

 Umesto da se pridružim tom uspešnom poslovnom čoveku u prvobitnoj akumulaciji kapitala, o kojoj si toliko laprdao, nisam želeo da gazim po tvojim idejama, ti, pokvareni, bradati starče, te sam sada primoran da tezgarim za nekoliko listova, kao magarac… Ali, bar se trudim da slikanjem tvog portreta makar malo utičem na to da ne prevariš i ovu decu i ne ponudiš im iluziju da je ipak moguće stvoriti besklasni, slobodni svet u kojem će solidarnost zameniti pohlepu. Srećom, dečurlija danas ne čitaju tekstove duže od jednog tvita. Sve manje od toga, za njih je čist Kapital. Ako razumeš ovu igru reči. Zato se ne brinem, jer im je budućnost izvesna. Završiće pored Ljubišine cisterne.

 Sećam se, kao da je juče bilo. Usvojio sam, rekoh, ponešto od tvoje populističke matrice, kojoj je moja herojska nacija podlegla i izgubila čitave četiri decenije. Ti si kriv, jer si mi omogućio da se školujem i studiram besplatno. Bio sam obično, radničko dete sa stare Karaburme i da nije bilo tebe i tvojih levičarskih skretanja, sada bih bio ugledni narko-diler i vođa navijača, ili bar vlasnik nekoliko kladionica. Ali, ti si zatrovao vodu, vazduh i zemlju, jeretički zagovarajući da sva deca dobiju jednaku šansu. I dobio sam je, đavole, pretvoren u filozofa levice.

 Misliš li da ću zaboraviti kako su me pokojni otac, mašinski tehničar, i majka, radnica, posle treće godine koju sam dao u roku na Ekonomskom fakultetu, pozvali u dnevnu sobu i dali mi ključeve sportske “opel askone”, kako bih i studije i odrastanje, na putu ka zrelosti nastavio u istom tempu, u superkolima iz tvojih nemačkih fabrika? Taj automobil je kupljen od njihove skromne, radničke ušteđevine.

 Tog leta sam od džeparca, pošto sam prodavao s ortacima iz kraja pritiskivače za kupus, mesec dana letovao u Dubrovniku. Sva destrukcija tvoje filozofije komunizma sadržana je u mojim podsvesnim noćnim morama, koje, očito, potiču iz tog doba socijalističke adolescencije, te otuda i potiče moj, možda preterani prezir prema tvojoj ideologiji. Podrazumeva se, valjda, da sam u Dalmaciju putovao avionom.

 Te pritiskivače za kupus koje sam prodavao, proizvodio je nekakav simpatičan tip, pionir srpskog kapitalizma. Ali, valjda te je i on čitao i očigledno uvažavao, pa nije želeo da stvara esktraprofit od viška vrednosti, već mi je tutnuo u džep 1.000 maraka, pošto sam već tada pokazivao izraziti talenat: naime, pritiskivače za kupus, koje su matorci stavljali u plastičnu burad, reklamirao sam kao satelitske antene.

 izvor: cdm.me ›››

 

 

autor tekst 001 ›››

 

 

Aleksandar Apostolovski

 

Dr Gugl, lekar kod koga nema liste čekanja

 Lečenje u internet ordinacijama je zapravo konačna simbolika prelaska na onaj svet, gde gospodare bogovi apokaliptičke virtuelne realnosti koji računaju na slepu veru svojih podanika

 Svaki muški hipohondar nema nikakvu dilemu kada odlučuje da li da ode kod lekara, ili da uzme miša i prepusti dr Guglu da mu odredi dijagnozu i terapiju. U virtuelnoj ordinaciji se ne zakazuje termin kod izabranog lekara. U realnom svetu nekoliko puta sam telefonski molio za pregled u ambulanti, ali je termin koji mi je ponudila medicinska sestra bio tako daleko da sam pomišljao da prvo nazovem sveštenika. Kada sam odlazio lično, moja doktorka je izgledala lošije nego ja, zatrpana kartonima i komplikovanom procedurom upisa i opisa u računar, te je više gledala u ekran, nego u pacijenta. Preporučio sam joj da ode na rad u Norvešku. Odmah je ozdravila.

 Kako tek živ dočekati specijalistički pregled? Pre će nas primiti u EU, nego na magnetnu rezonancu. Pre će Srbija izgraditi pokretne stepenice do Meseca, nego što će neki sirotan dočekati da ga prozovu za operaciju katarakte, posle koje će progledati i videti svetlu i srećnu zemlju.

 Otuda je dr Gugl kao izabrani lekar u Srba iznuđen izbor. Taj je uvek dostupan, ljubazan i nudi laka rešenja. I kod njega nema liste čekanja. Podrazumeva se da na informatičkoj klinici ne može da se zaradi sepsa. Kompjuteri mogu da se zaraze virusom, ali on nije prelazan.

 Postoji još nekoliko razloga za masovnu epidemiju internet-(nadri)lekarstva.

 Glavni je strah od belih mantila, naročito za one poput mene koji, kada sumnjaju da imaju temperaturu, pa kad vide da je 36,6, pre će za zaveru optužiti toplomer i čitavu farmaceutsku industriju, nego što će se dati lekaru u ruke. Moj dragi kolega je pre izvesnog vremena umislio da ima šećer, potom je kod sebe prepoznao tipične simptome dijabetesa, ali je nekoliko meseci, pokunjen, u širokom luku zaobilazio dom zdravlja. Kad se konačno odvažio da izvadi krv, i to bez anestezije, ispostavilo se da ima rezultate u rangu Juseina Bolta.

 Prvo što mu je palo na pamet nije bilo da pojede čokoladu od 300 grama, kako bi aktivirao uspavane hormone sreće, već je tražio po imeniku broj advokata. Hteo je da tuži laboratoriju, sa osnovanom sumnjom da lažiraju njegovu krvnu sliku.

 Dakle, ni stručni nalaz overen pečatom ne sprečava nas da po virtuelnom svetu tragamo za različitim eliksirima koje treba ispijati tokom dana, kako bismo ojačali imunitet i pobedili sve bolesti koje nas čekaju iza ćoška. Iako je uglavnom reč o bapskim bućkurišima, te smese na ekranima naših mobilnih telefona izgledaju kao receptura otkrivena iz supertajnih laboratorija. Naročito ako je veb-dizajner na sajtu talentovan i crta superiornu infografiku.

 Otuda iluzija o svemoćnosti sajber-zdravstva. Kad pročitamo da treba jesti cveklu, kao da smo otkrili lek za sidu. Ako se još i pomeša sa nekoliko vrsta povrća i voća, sprečiće se pojava raka. Pre nekoliko dana objavljeno je da dve krigle piva dnevno sprečavaju kancer. Ako je to tačno, Irci bi živeli večno, a Englezi bi još vladali prekomorskim kolonijama.

 Lečeći se preko interneta, jednog dana saznamo da holesterol ubija srce, drugoga dana otkrijemo da treba jesti mast s alevom paprikom. To je jedna od mana sajber-medicine. Stvara konfuziju, što može predstavljati uvod u depresiju.

 Ali i tu ima leka. Internet poručuje da se bedak leči boravkom na suncu. Ali ne predugo, jer transfer vitamina De iz sunčevih zraka koji se pomaljaju kroz smog može biti pokretač raka kože. Dakle, nada je na izmaku. Ili ću da poblentavim, ili ću da analiziram mladeže.

 Aktuelna tendencija u medicini je da se antibiotici više ne prepisuju kao bombone, ali ja sam predstavnik konzervativne škole medicine po kojoj se i kijavica leči injekcijama. Računam, antibiotici će uništiti i bakterije za koje nisam ni znao da mi rade o glavi. Lekari su protiv takvog načina lečenja, s obrazloženjem da organizam sam mora da se izbori. Nije nego! Zar da se borim sam protiv unutrašnjeg neprijatelja?

 Lečenje na informatičkim i društvenim mrežama je, zapravo, konačna simbolika prelaska na onaj svet. Tim svetom gospodare bogovi apokaliptičke virtuelne realnosti, koji računaju na slepu veru svojih podanika. Čak i ako im savetuju da operišu sami sebe na otvorenom srcu. 

izvor: politika.rs ›››