autor poezija 001 ›››

 

 

Abdulah Sidran

KOSMOS ŠTOSMOS

  Svejedno što je

 Kroz naše krajeve

 Protutnjao užas

 Ni kamen na kamenu

 Nije ostavio

 Svejedno što su

 Po Bosni

 Rijeke pocrvenjele od krvi

 Svejedno što su silne

 Oplakale majke

 Svjedno što su

 Oni

 Od nas stoput gori

 Stotinu hiljada sestara

 Od stotinu hiljada braće

 Rastavili

 Svejedno što nas više

 Po Svijetu ima

 Nego što nas je

 Kod svojih kuća ostalo

 Svejedno, svejedno, svejedno

 I danas danile

 Tri frtalja bivše Jugoslavije

 A Bosna haman cijela

 Ne zna i ne umije

 Čim popije čašicu dvije

 Zapjevati drukčije

 Nego

 Kad ja pođoh na Bembašu

 Na Bembašu na vodu

 Pa po lojtrici gor

 Pa po lojtrici dol

 Biljana platno beleše

 Na ohridskite izvori

 Oj Moravo, oj Moravo

 Moje selo ravno

 Skalinada, skalinada

 Skalinada, skalinada

 Šta onda čovjek

 Da pomisli i kaže

 Mora da je nešto

 I krupno i važno i fino

 U toj ideji

 Postojalo i bilo

 I cijela ta pizdarija

 Oko Jugoslavije

 Mora da je bila

 Jedna sasvim dobra stvar

 Ali

 Ko smo onda to – mi ?

 Šta smo onda –

 Sunce mu poljubim ! –

 Ti – mi  ?

 Kornjače

 Žabe

 Krmci

 Il barabe ?

 Ako stvari jesu

 Takve kakve

 Očigledno jesu

 Cijelome bi svijetu

 Bilo mnogo bolje

 Da nas

 Jednostavno

 Nema

 A i mi

 Da konačno

 Odahnemo dušom

 

 Plašim se

 Voleo bih da napišem stih. Koji govori o ljubavi. O ljubavi i dosadi. I drndanju bez milosti. Ali, više od toga bih voleo da napišem stih koji govori o nečem drugom. O jednom korenu. Malom korenčiću. Koji nismo hteli da vidimo, a sad za njega ne želimo da znamo.

 I hoću da vam kažem da je koren dobro. Lepo se razvio. I zahvaljuje nam na tome što smo ga pustili da živi i pita za našu savest, pita kako spavamo. Ja velim dobro, nije loše u onim krajevima Beograda gde nema noćnog prevoza. A u krugu dvojke, noću je gust saobraćaj.

 I tako, pita jesmo li skoro reprizirali Užičku republiku, onaj film. Ima poučnih detalja. Reko nismo. Tražimo po arhivi neki drugi, al ne nalazimo. Moraćemo da snimimo neki novi koji će se zvati "Puj pike, ne važi".

 Ma reko, šta ja pričam stobom. Daj mi bre da čujem nekog od njih tamo. Veli nemere. Sve su žice trenutno obrasle i zarasle u korov. "Telekom Esterhazi... Mobilni pretplatnik trenutno nije u dometu... Molimo pozovite kasnije...".

 I šta ću. Prekinem vezu.

 Al nije mi jasno kad je to "kasnije"? Dal će tek doći ili je već prošlo? Deluje mi nekako prošlo.

 

Potrebno mi je dušo

 Potrebno mi je, s vremena na vreme,

da verujem kako nekog volim,

na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,

i trpim, kao, zbog nje.

 

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -

zamišljam: ona će ujutru stići,

mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,

nad postelju mi se nadnijeti,

kao majka - čist oprez u brižnom kretu,

čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,

i dodirujem je, govoreći:

"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,

da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,

u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

autor poezija ›››