Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno
za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od
osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je
planetom Zemljom.
Posredi je zanimljiv broj, jer, jednom neobičnom podudarnošu,
postoji tako|e oko sto milijardi zvezda u našoj lokalnoj
vaseljeni, Mlečnom Putu. Za svakog čoveka, dakle, koji je ikad
živeo, u ovoj Vaseljeni sija po jedna zvezda.
Ali svaka od tih zvezda jeste sunce, često daleko blistavije i
veličanstvenije od male, obližnje zvezde koju mi nazivamo Sunce.
A mnoga - možda pretežna većina - među tim stranim suncima imaju
planete što kruže oko njih. Gotovo je, znači, izvesno da na nebu
postoji dovoljno prostora da svaki pripadnik ljuske vrste, počev
od prvog čovekolikog majmuna, dobije svoj vlastiti raj - ili
pakao - veliki poput celog sveta.
Koliko je od tih mogućih rajeva i pakala sada nastanjeno i
kakvim sojem stvorenja - to ni na koji način ne možemo
pretpostaviti; najbliži među njima milion puta je udaljeniji od
Marsa ili Venere, odredišta koja će ostati nedostižna i narednom
pokolenju ljudi. Ali prepreke razdaljine se ruše; jednog dana
srešćemo sebi ravne ili svoje gospodare među zvezdama.
Ljudi su se nevoljno suočavali sa ovom izglednom mogućnošću;
neki se još nadaju da ona možda nikada neće postati stvarnost.
No, sve veći broj se pita: 'Zašto do takvih susreta već nije
došlo, budući da se i mi već nalazimo na pragu otiskivanja u
svemir?'
Uistinu, zašto nije?