autor:
Горан
Марковић
›››
POSLANICA
Стид
Млади уметник, поготову ако је
глумац, на почетку свог трновитог пута кроз уметност мора се
суочити са првим великим изазовом – сопственим стидом. При
том мислим на оно што називамо отварањем, изношењем
сопствене интиме пред другима, у јавности. Изражавајући се,
уметник открива како он види свет око себе, на који начин га
доживљава и показује то другим људима. Оно што је први услов
ове трансакције јесте да његов исказ буде истинит. У
уметности лаж не постоји. Она увек бива откривена и
одбачена. Зато онај ко није спреман да аудиторијуму отвори
не само своје срце већ и да покаже утробу у овом послу нема
шта да тражи.
Сам по себи стид је нормална
људска емоција. Он нас упозорава на наше границе (Џон
Бредшоу).
Из ове кратке дефиниције
произлази да је стид нешто што је неопходно да бисмо живели
здраво, нека врста аларма који се јавља у тренутку када
излазимо из оквира оног што јесмо. Утолико је захтев за
превазилажењем стида који се поставља пред младог уметника,
ако не нељудски, оно бар изузетно тежак. Већина га извршава
уз велике трауме, а понеко не успева да се стида ослободи до
краја каријере (живота).
Вратимо се глумцима. Не знам за
тежу професију. Ево зашто. Момци, а нарочито девојке које
изаберу ово занимање, од почетка пролазе „топлог зеца”.
Сукоб са стидом одвија се на психичком и физичком плану, по
правилу, потребно је изложити не само своја најдубља осећања
него и сопствено тело погледима гомиле из мрака. Оно што је
занимљиво – уколико код њих стид није побеђен и само
гледалиште се стиди! И супротно, када глумац или глумица
рашчисте са собом да је духовно и физичко оголићење нешто
што припада уметности а не приватни чин, онда међу
гледаоцима нема ни трунке стида, сви то гледају као нешто
сасвим уобичајено.
Исто је и са писцима, редитељима,
музичарима и осталим уметницима који, иако не директно као
глумци, своју интиму и те како износе на милост и немилост
публици. Мислим да је њихов свет само на први поглед мање
рањив. И они знају да стид представља границу (понављам,
природну) коју морају прекорачити. Без тог уласка у минско
поље нема ни говора о уметничкој истини.
Треба рећи да се с нечим сличним
сусрећу и остали који наступају јавно, од стриптизета,
учесника разних „ријалитија” па до, зашто да не, политичара.
Сви они прелазе границу коју сам поменуо али, за разлику од
уметника, они не превазилазе сопствени стид већ раде на томе
да постану – бесрамни. У чему је разлика? У циљу.
autor poslanica
_001.jpg)
