Ima narodnih priča koje su toliko
opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili
čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj.
Takva je i priča o mladiću koji je, lutajući svetom i
tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga
vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored
puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put
za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i
večne ljudske sudbine: s jedne strane, opasan i neizvestan
put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi
i snađe i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo
iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko:
prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi?
Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao
što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom
saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i
ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati
lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti
da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni
jedini.