Treba li jednom u toku
života naučiti da na naša opravdana pitanja – Zašto – ne
mora da stigne odgovor. Možemo li se, moramo li se jednom
naučiti da na ona naša najvažnija pitanja – Zašto – odgovora
nema, ili kaži sebi: Zato
Čovek je večiti istraživač
(homo investigator). On istražuje (opet eonima dugo) svoje
poreklo istražujući poreklo sunđera i alge, biljke i
životinje, duge na nebu i duge u sebi. Čovek traži šta hoće
da mu kaže elektron i neutron, kvark i string, a u ćeliji
kako aminokiseline pomažu biosintezi i razmnožavanju.
Čovek je večito dete igre (homo
ludens) jer se stalno čudi i divi, stvara i razara,
poveruje, pa posumnja. U stalnoj igri, zaboravi se, predaje
se, budan sanja.
Čovek je i večiti stvaralac
(homo creator). On imitira Prvog Stvaraoca, ali pokušava da
bude Drugi, čak Novi Stvaralac (Čarls Darvin nikad nije
negirao Prvog Stvaraoca, ali je prirodu proglasio Drugim
Stvaraocem). Doživljajan i uman hrišćanin neprestano
ponavlja: Gle, „sve novo nastade”!
Na „kraju krajeva”, sve je ipak
u otkrivanju Smisla Života. Ima ga ili ga nema? Zar nam naši
arhetipovi religioznog čoveka, čoveka putnika, istraživača,
igre, stvaraoca, ne otkrivaju Smisao? Кada su oni u nama
otkriveni (a kako dolazi do otkrića ovih arhetipova?)
trebalo bi da je otkriven i Smisao, ali onda i njegov
Tvorac.
A smrt? „Životni elan”,
neverovatna Energija koja kulja, po rečima Nikole Tesle iz
„jezgra svemira”, pruža mrvice te energije i čoveku, ako je
ovaj traži i zna kuda će je usmeriti (a energija mu dolazi i
kada je ne traži, ali onda ne zna kuda sa njome).
Na uzlaznim Jakovljevim
lestvicama, tek što je stigao do nekoliko prvih, čovek
veruje da je našao boga. Zar mu bogovi nisu roditelji, pa
zanimanje koje je zbilja njegovo, pa otadžbina i onaj ko
njome vlada? Sve sami bogići koji će bilo kada – zatajiti, a
čovek će se opet naći obavijen olujnim oblacima.Čovek je
večiti putnik (homo viator). On je putovao eonima dugo od
pračoveka (za koga ne znamo ko je) do Čoveka. Od tada On
(Čovek) putuje od boga do Boga.
A
smrt? Ako i kada čovek otkrije da Život ima Smisla, da li
sledi zaključak da i smrt treba da ima neki smisao? Ali
koji? Nastavak hiljada novih života (reinkarnacijama) – ali
sa kojim poslednjim ciljem? Ili usavršavanje čoveka posle
smrti u eonima dolazećeg „vremena” – gde je to usavršavanje
i sa kojim poslednjim ciljem? Raj ili pakao? Hiljadama
godina – dokle zastrašivanja? Ni opravdan ateizam kao
odgovor na ovo pitanje – ne pomaže. Ili, neki novi,
čovekovom umu i srcu potpuno neshvatljiv Život – gde, kada,
dokle? Ili, posle smrti – kraj, ništa!
„Ljudi
su se”, kaže Paskal, „pošto nisu mogli da nađu leka za smrt,
dosetili da na nju uopšte ne misle.” Nekad je slično i sa
pitanjem smisla života.
Čovek stalno pita – zašto – i
treba stalno da pita, kao što pita radoznalo, inteligentno
dete. Čovek prirodno očekuje odgovore na svoja brojna, ali
na prava pitanja. Od koga očekuje odgovor? Od Boga, od sebe
samog, od drugih ljudi, od nauke, od slučaja, čuda? Na
uzlaznim Jakovljevim lestvicama, tek što je stigao do
nekoliko prvih, čovek veruje da je našao boga. Zar mu bogovi
nisu roditelji, pa zanimanje koje je zbilja njegovo, pa
otadžbina i onaj ko njome vlada? Sve sami bogići koji će
bilo kada – zatajiti, a čovek će se opet naći obavijen
olujnim oblacima.
Treba li jednom u toku života
naučiti da na naša opravdana pitanja – Zašto – ne mora da
stigne odgovor. Кao što smo videli, odgovori neprestano
stižu: od roditelja, prijatelja, nekad i od neprijatelja
(saslušajmo ih pažljivo), od profesije kojom se bavimo, opet
i od otadžbine i onih koji njome vladaju. Stižu odgovori u
velikim gomilama (Turci bi rekli: u buljucima), a pravog
odgovora nema. Možemo li se, moramo li se jednom naučiti da
na ona naša najvažnija pitanja – Zašto – odgovora nema, ili
kaži sebi: Zato. Ignoramus et ignorabimus! Zašto ne
poslušamo srednjovekovnog hrišćanskog mističara koji
poručuje: „Ruža lepo miriše, ne pitaj – Zašto.”
Sveti Avgustin, posle
višegodišnjih iskrenih unutrašnjih lomova, zaključuje: Čovek
je apsolutno slabo i nemoćno biće. Ostaje samo milost Božja.
Hristos nam slično kaže: He boj se! Samo veruj. Sola fide!
veli i Martin Luter, ništa ne očekuj od tvoje tzv. slobodne
volje. Zar tako? Znali smo odavno da je čovek i slobodno i
neslobodno biće. Šta odlučuje u njemu, on sam (ipak
slobodnom voljom!) ili Božja milost?
Traži i traži, padni i ustani
(odmah ustani, kažu hrišćani), možda ćeš u jednom trenutku
dobiti pravi odgovor.
