Društvo koje svojim podanicima nameće poniznost i strah
razara na taj način i sopstveno tkivo jer u sebe usađuje
gene nemoći i raspada. Takav ishod je neminovan jednostavno
zbog toga što društvo ne može da se kreće napred bez
inicijative, preduzimljivosti i mašte koje imaju jedino
slobodni ljudi. Ljudi koji se ne plaše. Moguće je, naravno,
da se ograničeno vreme upravlja i zajednicom robova, ali
takvo društvo nema budućnosti. Ono je, drugim rečima,
osuđeno na propast, ne toliko zbog delovanja spoljnih sila,
koliko zbog klica koje je samo zasadilo.
