matrix tekst

 

 

Predrag Milidrag ›››

 

 

TEKST

Trilogija Matrix i zapadna filozofija 

O idejnom bogatstvu filmske trilogije Matrix dovoljno govori činjenica da su u njoj pronalaženi tragovi najrazličitijih misaonih tradicija: sve moguće (i nemoguće) vrste istočnjačkih i zapadnjačkih religija, misticizam, istočne i zapadne filozofije, mozgovi u tegli H. Putnama i, naravno, sveprisutna postmoderna s Baudrillardom na čelu.

 Ne znamo mnogo o tome koje su izvore koristili braća Wachowski kada su pisali scenario. Autori i dalje dosledno odbijaju da govore o svom delu, kako o njegovim filmskim tako i o scenarističkim aspektima, smatrajući da gledaocima, laicima i stručnjacima svih vrsta treba prepustiti potragu za smislom. Stoga, nema nikakvog razloga da i mi u ovom tekstu ne ostavimo po strani i Baudrillarda i religiju i mistiku i naučnofantastičnu književnost (V. Gibsona, na primer) i japanske mange (Ghost in the Shell Mamorua Oshiia, 1995), o mozgovima po teglama da i ne govorimo, te da se usredsredimo na jedno drugačije tumačenje ideja ove filmske trilogije, naime ono iz perspektive istorije filozofije. Preostaje sasvim dovoljno momenata koje je teško objasniti ičim pobrojanim. Na primer, zašto je Neo nov ili zašto naslov trećeg dela sadrži pojam revolucije, jer novum i revolucija ponajpre su (da ne kažem: prvotno su) deo zapadnjačke misaone tradicije.

U ovom ću tekstu pokušati da ukažem na živu prisutnost nekih važnih ideja zapadne filozofije u Matrixu. Nemam pretenziju da pružim zaokruženo tumačenje Matrixa, još manje da otkrivam njegovu „istinu“ jer kao filozofa mnogo me više brinu pitanja nego odgovori, baš kao i braću Wachowski; trilogija Matrix toliko je bogata idejama da bi bio greh dopustiti da metafizička pretenzija na istinu i sveobuhvatnost osiromaši tumačenje. Otud, mnogi momenti uopšte neće biti uzeti u razmatranje, a mnogi od njih uopšte se ni ne daju objasniti pristupom usvojenim u ovom tekstu, baš kao što se mnogi pomenuti zasigurno mogu (bolje) objasniti i na drugačiji način. Utoliko, ovaj tekst treba posmatrati tek kao prilog pokušaju boljeg razumevanja ideja sadržanih u trilogiji i, nadam se, kao nagovor da se ona (još jednom) pogleda.

 Osnovna teza ovog teksta jeste da su a) u trilogiji Matrix jasno prepoznatljive platonističke, kartezijanske i hegelovske ideje i b) da, na opštem planu, radnja filma izražava kretanje (napredak?) od Platona preko Descartesa do Hegela. Drugim rečima, iako neću braniti tu tezu, trilogija se može tumačiti i kao put ka Hegelu.

 U Matrixu, filozofske su ideje delatne, a ne verbalne, jer likovi rade, neprestano rade; oni ne sede unaokolo beskrajno pričajući kao u drugim „filozofskim“ filmovima. Celi svetovi se u Matrixu menjaju zahvaljujući njihovom radu! Zato Hegel, ali, kao što ćemo videti, ne samo on.

 Očigledan je platonizam prvog dela trilogije. Postoje dva sveta, virtualni svet matriksa i stvarni svet, koji su strogo razdvojeni i čiji je ontološki odnos jasno definisan zavisnošću prvog od drugog: mašine i probuđeni ljudi određuju virtualni svet matriksa, tj. događaji u svetu matriksa daju se objasniti odgovarajućim događajima u stvarnom svetu. Ni na nivou priče ni na nivou slike gledalac nijednog trenutka nije u nedoumici oko toga koji je koji svet. To je apsolutno ključan momenat cele trilogije: nema pitanja koji je svet „istinski“, a koji je „privid“. Sasvim je druga stvar da li svi akteri znaju za to.

 Nemoguće je otrgnuti se od platonističkog tumačenja slavne scene s plavom i crvenom pilulom. Na njenom početku, Morpheus pristupa Neu na filozofski način, naime problematizacijom samorazumljivog:

 – Ovde si zato što nešto znaš.

– Ne mogu da objasnim šta.

 – Ali ti osećaš to. Osećaš to ceo život. Nešto sa svetom nije u redu, ne znaš šta je, ali tu je, kao trn u tvom umu koji te izluđuje. … Hoćeš da znaš šta je to? … [Matrix] je svet koji ti je navučen preko očiju da sakrije istinu. Da si rob, Neo. Kao i svi, rođen si u ropstvu, rođen u zatvoru kojeg ne možeš ni omirisati, ni okusiti, ni opipati, u zatvoru za tvoj um.

(I 0.26.03–27.54)

 Morpheus ne pokušava ništa drugo do ono što je Sokrat pokušavao babičkom veštinom, da porodi znanje već sadržano u ljudskom duhu na nereflektovan i samorazumljiv način: „Nažalost, nikome se ne može reći šta matriks jeste. To moraš sam videti“ (I 0.27.33).

Nadalje, nema sumnje u istinitost znanja o tome šta uistinu jeste a šta nije, niti iko sumnja u to da postoje oni koji znaju i oni koji ne znaju. Kao platonovski filozof, Morpheus zna šta jeste istina: „Nudim ti samo istinu. Ništa više“ (I 0.28.23).

 Sve to jasno ukazuje da u prvom delu nema mesta za kartezijanska/novovekovna epistemološka pitanja. Takođe, nema mesta ni za Descartesovu radikalnu sumnju, jer skeptička pitanja nisu konstitutivni deo saznajnog procesa: sumnja je isključivo metodološkog karaktera što Descartesova sumnja nikad nije! Da li bi se možda kartezijanski motiv mogao naći u činjenici da je matriks kreacija mašina? Sa zloduhom skraja Prve meditacije na umu , pitamo da li su mašine zlodusi sveta matriksa? U duhu onog ko je u matriksu Descartesova sumnja može da radi koliko god joj drago: on sumnja u čula, sumnja da ima telo, sumnja da sanja, sumnja da postoji zloduh, sumnja u vlastite sposobnosti, stiže do uvida cogito, ergo sum, ali se ne „budi“ iz sveta matriksa! Ne možete se radikalnom sumnjom „probuditi“ iz celog sveta; za to vam je potreban neko ko se već „probudio“, Morpheus. Nikom u Matrixu ne pada na pamet da zloduh možda postoji, zato što svako od probuđenih zna da postoji: ako nas zloduh vara, ne postoji nikakva mogućnost da znamo da nas vara, a ako, kao probuđeni, znamo da nas vara onda to znamo. To je temeljna nekartezijanska postavka Matrixa i upravo zbog nje nema prostora za radikalnu sumnju, nedostaje sloboda, pa bila ona i samo u mislima.

 Treći platonovski momenat koji nam otkriva Morpheusov govor jeste da je svet matriksa svet privida i da se njime skriva istina, da su ljudi robovi mašina. Zatvor u kojem se nalazi čovek opisao je već Platon svojom alegorijom pećine iz Države. To objašnjava i zašto su autori u celoj trilogiji ogroman naglasak stavili na unutarnje oko kojim se sagledava istina i suština stvari, na vid. Već slep, grad mašina Neo vidi okom uma (III 1.29.37). Reč je o još jednoj platonovskoj ideji, kraj šeste knjige Države (507b–511e) i početak sedme (do 519d).

 Ne treba prevideti ni ulogu Proročice, a da bi cela stvar bila nedvosmislena braća Wachowski iznad vrata u njenom stanu postavili su i natpis „Spoznaj sebe samog“, natpis koji je stajao na ulazu u Apolonov hram u Delfima. No, natpis je na latinskom, pisan nemačkom goticom. Slučajno?

 Morpheus izražava još jednu važnu antičku ideju: „Telo ne može da živi bez duha“ (I 0.53.21). Da bi bilo živo, telo mora imati dušu. Međutim, i tu radi dijalektika koja radnju vodi dalje od prvog dela, jedna od osnovnih intencija Matrixa jeste upravo razdvajanje duha i tela. Svrha fizičkih vežbi i učenja borilačkih veština kojima se u Matrixu poklanja toliko pažnje jeste učiniti duh manje podložnim uticaju tela, naučiti ga da telo u virtualnom svetu matriksa uopšte nije telo, otkloniti naviku duha da ga tako posmatra, te da, utoliko, u matriksu ne važe fizički zakoni na koje je zajedno s telom navikao u stvarnom svetu.

 Sve su ovo kartezijanski motivi. Za Descartesa, naša je volja slobodna i ona je konstitutivni element saznanja jer pomoću nje sudimo. Da bi se ona vezala isključivo za jasne i razgovetne ideje neophodno je otrgnuti je od nejasnih i nerazgovetnih ideja koje potiču od tela i njegove zajednice s dušom, a koje, zajedno s navikama i oprirođenim predrasudama sačinjavaju ono što je Descartes zvao „učenja prirode“ (za razliku od prirodne svetlosti) . Descartesov je cilj pročišćavanje tih učenja od predrasuda i pogrešnih učenja, te sticanje drugačijih navika verovanja, što pri suđenju oslobađa duh od uticaja tela na volju. Upravo to je cilj i svih vežbi u prvom Matrixu, oslobađanje duha od navike volje da sudi kako u matriksu važe zakoni stvarnog sveta. Volja se tako oslobađa od uticaja tela, ona ista oko koje će se „vrteti“ ceo drugi deo Matrixa; no, rezultat toga više neće biti kartezijanski.

 U prvom delu trilogije Neo jeste oslobodio duh, no, njegova je sloboda samo sloboda u matriksu, sloboda duha u samom sebi koja ne proizvodi posledice u stvarnom svetu. Duh jeste slobodan ali čovek i dalje nije ospoljen, potvrđen u toj svojoj slobodi, jer, govoreći u kategorijama trilogije, ta sloboda nije i sloboda istinskog tela, sloboda u stvarnom svetu. „Sloboda u misli ima samo čistu misao za svoju istinu, koja nije ostvarena u životu, ispunjena životom, te, dakle, predstavlja takođe samo pojam slobode, a ne samu živu slobodu. … Ali kao apstrakcija koja se ovde odvaja od raznolikosti stvari, pojam nema u samom sebi nikakve sadržine, već ima neku datu sadržinu. Dakako, svest, zamišljajući neku sadržinu, ona je time iskorenjuje kao neko tuđe biće; ali pojam je određeni pojam, i ta njegova određenost jeste ono tuđe koje on ima u sebi“. Neo se nalazi na stoičkoj poziciji „subjektivne izmirenosti“ u matriksu: on jeste slobodan od matriksa, ali je i dalje slobodan samo u matriksu, matriks je kao takav za njega i dalje datost.

 Za stečenu samosvest i svest o slobodi, konstitutivna je svest o njenoj vlastitoj rascepljenosti i rascepljenosti sveta. Neo i agent Smith izraz su hegelovske „nesrećne svesti“, a njen sastavni deo čini dualizam duha i tela. Napor da se ona ukine (tako što će se dualizam razviti u svim svojim momentima) čini sadržaj sledeća dva filma. Interesantno, o tome prvi put čujemo od agenta Smitha (I.39.55–40.50).

 Hegel je već opisao sve što će se dogoditi u Matrixu. Kretanje se „razvija kroz ove momente: što ta nepromenljiva svest predstavlja ono što je nepromenljivo u pojedinačnoj svesti uopšte, potom što je sama ona kao pojedinačna suprotna drugoj pojedinačnoj svesti i, najzad, što je sa njom istovetna. Ali, ovo posmatranje ukoliko ono pripada nama, ovde je prerano“ (Hegel 1986: 128), jer u prvom filmu imamo samo delatan prvi momenat.

 II

 Na početku i na kraju drugog dela trilogije nalaze se dve sadržinski identične scene; mora ih biti dve jer radnja ima dva pokretača. Prva je kada agent Smith uspeva da zavlada jednim od probuđenih, Bayneom (II 31.30–32.20). Druga scena nalazi se na samom kraju. Neo, naime, uspeva u stvarnom svetu ono što je dotad uspevao samo u matriksu. Snagom svoga duha onesposobljava mašine: „– Nešto je drugačije. – Šta? – Osećam ih“ (II 1.58.10–2.00.20) uzvikuje Neo, zaustavlja mašine i pada u nesvest.

 U oba slučaja na delu je interakcija između dva sveta. Šta je omogućilo takav razvoj događaja, šta je metafizička pretpostavka mogućnosti interakcije svetova?

 U sceni razgovora Nea i zapovednika Hamanna na kontrolnom nivou Ziona (II 0.35.45–37.06) prvi put se pominje očigledna međusobna zavisnost mašina i ljudi, gospodara i robova, naime da jedni bez drugih ne mogu biti, te utoliko ideja da bi ljudi mogli isključiti mašine koje ih održavaju u životu ne znači da imaju „kontrolu“ nad njima. Filozofi imaju pojam za takav odnos: ekvivalencija.

 Paralelno s uvidom o tom odnosu, problem ospoljavanja i opredmećivanja svesti rodio je i pitanje o slobodi volje i zato se kroz ceo drugi deo neprestano govori o tome. Odgovor na to pitanje Neo prvo traži u antici, od Proročice, a ona odgovara novim pitanjima i nikako ne može drugačije, jer svojom prirodom (i kao program i kao prorok/glasnik) ona potvrđuje nepostojanje slobodne volje (II 0.43.45–44.11)

 Zato, u prvom filmu nemamo čak ni ideju slobode volje, jer u antici nemamo moderan koncept volje i Morpheus (a ko bi drugi?) to nedvosmisleno izražava: „Nema slučajnosti. Nismo došli slučajno ovamo. Ne verujem u slučajnosti. …ne vidim slučajnost. Vidim proviđenje. Vidim svrhu. Verujem da nam je sudbina biti ovde. To je naš usud“ (II 1.37.34–38.01). U Matrixu naprosto nema mesta za pitanje o slobodi volje jer volju tek treba osloboditi od uticaja tela, tek treba stići do modernog pojma volje i njene izvorne neobavezanosti telom, duhom, proročanstvima, verovanjima ili navikama. Na kraju krajeva, šta bi se to uopšte moglo birati u prvom delu Matrixa? Šta bi Neo mogao da bira, na čemu bi mogao potvrditi svoju slobodu? Ima li on, ili bilo koji drugi probuđeni, uopšte bilo kakvog izbora u vezi s bilo čim?

 Kartezijanskim jezikom govoreći, zahvaljujući duhovnim vežbama u prvom delu, Neo je uspeo da oslobodi duh od dominantnog uticaja spoljašnjih određenja, on je slobodan od oprirođenih predubeđenja o tome šta je moguće a šta nemoguće u matriksu; Hegel bi rekao da je tek u Neu uistinu (ponovo) sinula svest o slobodi ljudskog duha. Ne smemo prevideti da do ekvivalentnog procesa dolazi i kod agenta Smitha koji Neu šalje slušalicu kojom je bio povezan s ostatkom mašina i programa (II 0.09.02), pokazujući time da više nije vezan za tu svoju osnovu (već je postao virus): „Zbog vas više nisam agent ovoga sistema. … Recimo, nov [sam] čovek, poput vas, slobodan“ (II 0.50.10), i on samo u matriksu. No, sve dok je reč samo o svetu matriksa, sloboda volje jeste samo pojam slobode (ili u najboljem slučaju samovolja).

 Prisutnost dualizma potvrđuje i sam Neo obraćajući se Proročici i celu stvar direktno povezujući sa zaustavljanjem mašina na kraju drugog dela: „Reci kako sam razdvojio duh od tela bez uključenja [u matriks]. Reci kako sam mislima zaustavio četiri [mašine, tj.] stražara“ (III 0.26.05). Razdvajanje duha od tela metafizička je pretpostavka interakcije dva sveta, jer duša može biti nezavisna/slobodna od tela samo pod pretpostavkom da je stvarno telo automat koji dobro ili loše radi, automat koji jeste moje telo, ali koji je kao takav za samu dušu akcidentalan (jer isto bi bilo i da imam drugo telo). Agent Smith, jedan program, preuzima kontrolu nad Bayneom (II 31.30), Smithov hardver jeste zamenljiv, njegovo telo ili nije živo (mašine) ili nije bitno što je živo (Bayne), a ono što preostaje s dualizmom kao pretpostavkom jeste čist razum, te otud mašine i programi svet razumevaju samo u kategorijama uzroka i posledice, ciljeva i sredstava za njihovo ostvarenje.

 Ako nam o prisustvu Descartesa u drugom delu možda i ne govori Merovingov francuski jezik, zasigurno govori Arhitekta upotrebom izraza ergo u razgovoru s Neom. U tom razgovoru kristalno se jasno vidi sva razlika između mašina i ljudi. Zato, navodimo ceo njihov dijalog:

 – Zdravo, Neo.

– Ko si ti?

 – Ja sam Arhitekta. Ja sam stvorio matriks. Čekao sam te. Imaš mnoga pitanja i mada ti je proces promenio svest – ostaješ ljudsko biće. Ergo, neke ćeš moje odgovore shvatiti, a neke nećeš. Otud, iako je tvoje prvo pitanje najumesnije, shvatićeš, ili nećeš, da je i najnebitnije.

 – Zašto sam ovde?

 – Tvoj je život zbir ostatka neuravnotežene jednačine svojstvene programiranju matriksa. Proizvod si anomalije koju, uprkos iskrenom trudu, nisam uspeo da eliminišem iz inače matematički preciznog sklada. Iako ga savesno izbegavam, problem nije neočekivan, pa čak ni izvan kontrole što te je na kraju neizbežno dovelo ovamo.

 – Nisi mi odgovorio.

– Zanimljivo. Brže nego drugi.

–[Reakcija jedne od prethodnih verzija Nea na TV ekranima] Drugi? Koliko drugih? Koji drugi? Ogovori na moje pitanje!

– Matriks je stariji nego što misliš. Ja radije brojim od anomalije do anomalije i po tome ovo je šesta verzija.

–[Neo na TV-u] Pet verzija? Tri? Lagali su me. Ovo je sranje.

– Moguća su samo dva objašnjenja: ili mi niko nije rekao ili niko ne zna.

– Tačno. Kao što shvataš, anomalija je sistemska. Stvara fluktuacije u najjednostavnijim jednačinama.

–[Neo na TV-u] Ne možeš me kontrolisati. Jebi se! Mrtav si! Ni na šta me ne možeš prisiliti!

– Izbor. Problem je izbor.

 – Prvi matriks bio je, naravno, savršen, umetničko delo, besprekoran, uzvišen. Trijumf u skladu s monumentalnim neuspehom. Sada mi je jasna, neizbežnost njegove propasti kao posledica nesavršenosti sadržane u svakom ljudskom biću. Preradio sam ga na osnovu tvoje istorije da bi tačnije odražavao raznolike grotesknosti vaše prirode. Ipak, opet me frustrirao neuspeh. Vremenom sam shvatio da mi je odgovor izmicao jer je zahtevao jedan slabiji um ili um manje ograničen merilima savršenstva. Odgovor je otkrio drugi, intuitivan program. Stvoren da istražuje aspekte ljudske psihe. Ako sam ja otac matriksa, ona mu je bez sumnje majka.

 – Proročica.

 – Molim te! Kao što sam rekao, nabasala je na rešenje čime je 99 posto ispitanika prihvatilo program ako su imali izbor, pa čak i kad su na gotovo nesvesnom nivou bili svesni izbora. Iako je ovaj odgovor funkcionisao, očigledno je imao temeljnu manu, stvarajući tako protivrečnu sistemsku anomaliju koja bi, bez kontrole, mogla ugroziti sam sistem. Ergo, iako u manjini, oni koji su odbili program [tj. matriks], bez kontrole bi povećavali mogućnost katastrofe.

 – Reč je o Zionu.

 – Ovde smo jer će Zion biti uništen. Stanovnici usmrćeni, postojanje izbrisano.

 – Sereš.

 –[Neo na TV-u] Sereš.

 – Negiranje je najpredvidljiviji od svih ljudskih odgovora, ali budi uveren da će ovo biti šesti put da ga uništavamo i da smo postali veoma delotvorni. Funkcija Odabranog je da se vrati u Izvor, dopuštajući privremeno širenje šifre koju nosiš i ponovno ubacivanje primarnog programa. Nakon toga, moraćeš da izabereš 23 pojedinca iz matriksa, 16 žena i sedam muškaraca, da bi se obnovio Zion. Ne obaviš li to, doći će do katalizmičnog rušenja sistema koje će ubiti svakog ko je povezan s matriksom, što će, zajedno s uništenjem Ziona, na kraju dovesti do izumiranja cele ljudske vrste.

 – Nećeš to dopustiti. Potrebni su ti ljudi da bi preživeo.

 – Spremni smo prihvatiti neke nivoe preživljavanja. No, ključna je stvar da li si spreman preuzeti odgovornost za smrt svih ljudi na svetu. Zanimljive su tvoje reakcije. Tvojih je pet prethodnika namerno bilo zasnovano na istom temelju, kontingentna potvrda koja je nameravala da stvori duboku privrženost ostatku tvoje vrste da bi Odabrani imao lakši posao. Dok su drugi to iskušavali na jedan vrlo opšti način, tvoje iskustvo je mnogo određenije. Što se tiče… ljubavi.

 

– Trinity!

– Zato je ušla u matriks, da te spasi po cenu života.

– Ne.

– Što nas dovodi do trenutka istine. Tu se pokazuje osnovna mana. Anomalija se otkriva kao početak i kao kraj. Dvoja su vrata. Desna vode do Izvora i spasa za Zion. Leva natrag u matriks, k njoj i ka kraju tvoje vrste. Dobro si rekao, problem je izbor. No, već znamo što ćeš učiniti, zar ne? Već vidim lančanu reakciju hemijskih prekursora koji uzrokuju osećaje, stvorenih da zamagle logiku i razum. Osećaje zbog kojeg ne vidiš jednostavnu istinu. Ona će umreti i ti to nikako ne možeš sprečiti. Nada. Najbizarnija ljudska zabluda. Istovremeno izvor tvoje najveće snage i slabosti.

 – Na tvome mestu, nadao bih se da se više nećemo sresti.

– Nećemo.

(II 1.50.27–57.37)

 Neo bira leva vrata i spas Trinity po cenu rizika istrebljenja čovečanstva. Po toj svojoj odluci Neo jeste nov, jer nijedna od njegovih pet prethodnih verzija nije odabrala pokušaj spasa Trinity. To znamo jer Arhitekta kaže da će Zion biti uništen i šesti put.

 Arhitekta je uveren da zna šta će Neo izabrati: Zion. Proročica je takođe uverena da zna: isto Zion. No, šesti Neo bira spas Trinity. Zašto su ovog puta Arhitekta i Proročica pogrešili? Na najopštijem nivou, pogrešili su jer nisu uvideli da ovog Nea ne određuje telo, u meri i na način na koji je određivalo prethodne njegove verzije. Arhitekta „već vidi[m] lančanu reakciju hemijskih prekursora koji uzrokuju osećanja, stvorenih da zamagle logiku i razum“, ne shvatajući, pri tom, ni to da sama apstraktna podela na razum i osećanja kod ovog Nea nije više delatna, ni to da ljudska osećanja nisu tek posledice dešavanja u telu, niti to da postoji i treći element, slobodna volja koja nije unapred određena ni uvidima razuma ni telom. Arhitekta i Proročica greše jer u jednačine (!) nisu uključili slobodu volje. Naravno da nisu jer sloboda nije izračunljiva.

 Da iskažemo to i drugačije. Arhitekta i Proročica nisu čitali Hegela: ništa se veliko u istoriji nije dogodilo bez strasti. „Dva su momenta koja ulaze u naš predmet: jedan je ideja, drugi su ljudske strasti“, zato što „[s]vrha za koju ja treba da budem djelatan mora na svaki način biti i moja svrha … To je ono beskonačno pravo subjektovo da on u svojoj djelatnosti i radu sebe samoga nalazi zadovoljenoga“ (Hegel 1966: 29, 27–28), „jer individuum je ono što opstoji, a ne čovjek uopće, jer taj ne egzistira nego određeni čovjek“ (isto: 29). Braća Wachowski sve to dobro razumeju: „Drugi to osećaju na opšti način. Tvoja su iskustva više određena što se tiče… ljubavi“. Ljubav, ta strast i u Hegelovom i u običnom smislu, šestog Nea određuje mnogo temeljnije nego njegove pređašnje verzije. Neo voli Trinity i ne oseća ljubav „na opšti način“. Drugim rečima, ovaj se Neo zasigurno razlikuje od prethodnih svojih verzija barem po tome što „ludo voli“ Trinity, toliko da ta ljubav odnosi prevagu nad opštim ciljevima.

 Zahvaljujući „određenijem iskustvu ljubavi“, iskustvu subjektivnosti, samoodređenja i samosvrhe, šesti Neo uspeo je da svoj duh korenito oslobodi od odlučujućeg uticaja spoljašnjih faktora. Naime, prethodnih pet verzija Nea odabralo je spas Ziona, odnosno njihova odluka i delanje bili su motivisani isključivo moralnim principima, „višim“ interesima, dužnostima prema ljudskoj rasi ili tvrdnjama Proročišta, a po cenu gubitka Trinity. No, oni nisu postizali cilj, oslobođenje ljudi i kraj rata: ma koliko birali „pravu stvar“, „ispravno“ i „moralno“ postupali, oni su bili neuspešni. Izuzetno moralni i krajnje neuspešni!

 Poslednjeg je Nea odredio vlastiti, vrlo ličan momenat, ljubav. Hegel nam jasno ukazuje na to da se na svetskoistorijske pojedince ne mogu primenjivati kategorije morala zato što je na svetskoistorijskoj pozornici dihotomija opšte dobro – lični interes lažna: „[I]z svjetske povijesti djelovanjem ljudi uopće proizlazi još nešto drugo, a ne samo ono za čim oni teže i što postižu, ne samo ono što neposredno znadu i hoće. Oni ispunjavaju svoj interes, ali osim toga nastaje još nešto, što također leži u tome, ali što nije ležalo u njihovoj svijesti i u njihovoj namjeri“ (Hegel 1966: 33). Neo je pokazao da je cela dilema koju, ne zaboravimo, pred njega postavljaju programi (Arhitekta i Proročica) uistinu lažna, jer događaji će pokazati da odabiranjem Trinity Neo istovremeno i spašava Zion i uspeva da okonča rat ljudi i mašina. Utoliko, s obzirom na alternativu, čak i izbor Ziona umesto spasa Trinity reafirmiše spoljašnju određenost duha. Određivanje Neove volje u skladu s kantovskim „sveopštim zakonodavstvom“ kategoričkog imperativa (a o tome je reč!) svaki put je vodilo propasti Ziona. Šesti Neo je odlučio da „ne bude“ „moralan“, okončavši time rat.

Odlučujući se za spas Trinity Neo postaje svetskoistorijski pojedinac , i kao takav je nov jer je svojom slobodnom odlukom izmenio evolutivni tok razvitka matriksa, doveo je do njegove re-evolucije.

III

 Dualizam duše i tela, čiji je ekvivalent dualizam dva sveta, doveden je do krajnjih posledica u gigantomahiji Nea i agenta Smitha u trećem delu. Sve do tog događaja, svet matriksa ima „nepotpunu svetovnost“, on ontološki i uzročno zavisi od stvarnog sveta, iako sve manje kako filmovi odmiču (i u tom kontekstu treba tumačiti Neovo zaustavljanje mašina i Smithovo preuzimanje Baynea). Tek je u gigantomahiji svet matriksa zadobio samostalnost u odnosu na stvarnost; ta samostalnost nije ontološka, on i dalje zavisi od sveta mašina, ali jeste delotvorna i donosi punu reafirmaciju platonizma prvog filma: ishod sukoba u matriksu određuje ishod bitke za Zion.

 Na kraju sukoba s agentom Smitom Neo umire, pobeđujući Smita i okončavajući rat između mašina i ljudi. Kao i Neo, i agent Smith nestaje, biva uništen. Pa ipak, teško da je ikome žao što Smitha više nema. Da li zato što je on bio „negativac“? Naravno da ne, jer u celom Matrixu postoji samo jedan jedini negativac, Šifrant koji u prvom delu izdaje Morpheusa agentu Smithu; od ostalih, Bayne je posednut, a Smith je tek program. Ni mašine ne mogu biti negativci jer njihov je cilj da opstanu, baš kao što je to i cilj ljudi; sad, što ljudima nimalo ne prija način na koji one ostvaruju svoj cilj jeste drugi, pravi problem trilogije. Mašine zasigurno jesu protivnici, pa i neprijatelji, ali nisu negativci, pošto njihove pobude ni na koji način nisu moralno neprihvatljive (sve i da ostavimo po strani smislenost govora o moralu kod mašina). Autori zato i relativizuju negativnu sliku o mašinama kao o „mračnoj“ sili (koja se i nesvesno stvara kod gledalaca, zahvaljujući navici) i time što Neo očima uma njihov grad vidi kao grad svetlosti. Mašine nisu ništa „lošije“ od ljudi, još manje od njih su „zle“; samo se njihovi legitimni ciljevi razlikuju od ljudskih.

 Iako je oslobođenje cilj i agenta Smitha, taj njegov cilj odnosi se isključivo na njega samog; Hegelovim rečnikom, nema ničeg opšteg u njegovom delanju. Smithovo delovanje posledica je volje za moć i zato biva uništen na jedini način na koji je moguće uništiti volju za moć, tj. njenim potpunim obesmišljavanjem pomoću nesuprotstavljanja/prepuštanja; no, to je već motiv koji je daleko od zapadnjačke filozofije.

 Za razliku od Smithovog, Neov cilj nije partikularan: osloboditi čovečanstvo (od svih odnosa „u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno biće“). I ovde se odlično vidi kako u Matrixu radi odnos gospodara i roba. Naime, početni cilj čovečanstva istovrsan je sa Smithovim ciljem: uništiti mašine da bismo se oslobodili, odnosno, kod Smitha, uništiti slobodne ljude da bismo zavladali. Pri tome, u odnosu oslobođenih ljudi i agenata u matriksu, ljudi su uvek pristajali da budu robovi jer im život bio draži od slobode. Međutim, robovska svest napreduje, zahvaljujući radu, ona se obrazovala i preobrazila, dospevši do temeljnog uvida da je sloboda bez mašina iluzija. Zato se cilj čovečanstva promenio (umesto uništenja matriksa, sada je okončanje rata ), dok je cilj agenta Smitha ostao isti.

 Razgovor Arhitekte i Proročice na kraju trećeg dela i slikom i rečima pobuđuje posebnu pažnju. U tom dijalogu Arhitekta pokazuje skepticizam u odnosu na trajnost postignutog mira s ljudima, dodajući da će iz matriksa biti oslobođeni oni koji to hoće.

 Arhitekta odlazi, a na nebu duginih boja pomalja se sunce obasjavajući celu scenu. Da braća Wachowski nisu pokazivali naglašenu odbojnost prema svakoj vrsti patetike, lako bi bilo šareno nebo i sunce protumačiti kao sveopšti hepiend. U Matrixu ima patosa, Morpheusov govor pred ljudima u Zionu ili bitka za Zion na primer, ali patetike nema ni u tragovima, nema upotrebe emocija da bi se izvukli novci gledalaca. Osim toga, da li Matrix uopšte ima hepiend? Takođe, pretpostavka njene patetičnosti jeste da programi ipak imaju (vrlo jeftine) emocije, jer nebo, oblaci i sunce kreacija su jednog programa. Koji je, onda, smisao takve jedne slike na kraju trilogije, s konačno postignutim ciljem čovečanstva na umu?

 Možda se ovde treba vratiti na Neove reči sa samog kraja prvog dela: „Nisam došao da vam kažem kako će se ovo završiti. Došao sam da vam kažem kako će početi“ (I 2.03.08). Na kraju trećeg dela, mašine su priznale ljudima pravo da budu slobodni, kao što su i oni sami mašinama priznali pravo na opstanak. To je nešto novo, to jeste nov početak u njihovim odnosima.

U odnosu ljudi i mašina imamo, dakle, po prvi put dva subjekta koji su međusobno barem u načelu priznati i koji zajednički prozvode svoj odnos. Ako je sama trilogija bila hegelovski inspirisana, ono što u svetu Matrixa sledi nakon nje objašnjivo je Marxom: „Buržoaski odnosi proizvodnje jesu posljednji antagonistički oblik društvenog procesa proizvodnje… Zato se sa tom društvenom formacijom završava prethistorija ljudskog društva“, kaže Marks u Prilogu kritici političke ekonomije (Marks 1979: II 333). Za ovaj tekst nije bitna buržoazija, već to što za Marxa tek nakon revolucije počinje prava istorija čovečanstva koja nije određena otuđenom nužnošću klasnog društva i eksploatacijom, već koja je rezultat razotuđene i slobodne stvaralačke delatnosti čoveka. Utoliko, sunce sa kraja, ali i Arhitektin skepticizam glede trajnosti mira s ljudima, označavaju početak nečeg dotad nikad viđenog u svetu Matrixa, početak stvaranja jednog (novog) sveta ljudi i mašina. Da ovakvo „marksističko“ tumačenje možda i nije toliko neverovatno, možda svedoči to da pri kraju ranije pomenutog intervjua Leri Wachowski, uz smeh, kaže da je njegov otac, koji je na njega i na njegovog brata intelektualno izuzetno uticao, „možda više marksista nego što sam ja“.

 Ipak, naravno, moguće je i barem još jedno vrlo različito tumačenje. Da li je sunce s kraja filma možda Platonovo sunce? Ako jeste, ko ga vidi? Vide ga i stvaraju programi, neljudi. Teško je na ovom mestu ne setiti se samog kraja Zaratustre: „’Ovo je moje jutro, moj dan počinje: izađi sad, pojavi se, veliko podne!’ Tako je govorio Zaratustra, pa je napustio svoju pećinu, zažaren i snažan, kao jutarnje sunce što izlazi iza tamnih brda“.

 No, i to je uistinu najlepše (jer priča o otvorenosti i bogatstvu ovog umetničkog dela), jedno pitanje ostaje bez odgovora: zašto se treći deo zove Matrix revolucije, zašto množina? Da li Proročicine reči sa samog kraja, kada kaže „Slutim da hoćemo. Jednog dana“ videti Nea ponovo, da li time govori o ljudima koji su poput Nea, slobodni, da li se revolucije odnose na njih, na ljude budućnosti, nadljude? Ako imamo dva subjekta, ljude i veštačke inteligencije, da li je svaki njihov akt stvaranja zajedničke istorije ujedno i akt revolucije? No, imamo li dva subjekta? Jesu li mašine sa svojom veštačkom inteligencijom subjekti? Ako i jesu, pitanje je o kojoj se i kakvoj revoluciji radi? Da li je moguća revolucija bez volje za moć? Ili je možda u pitanju svagda iznova vraćanje (istog?)? Vraćaju li nam se revolucije kao što nam se svakog jutra vraća sunce? Sunce na nebu duginih boja? Čije su revolucije u Matrix revolucijama? 

 LITERATURA

 Filmovi i tekstovi scenarija

Matrix, 1999, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.

Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix,-The.html (pristupljeno 17. maja 2011).

Matrix Reloaded, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.

Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix-Reloaded,-The.html (pristupljeno 17. maja 2011).

Matrix Revolutions, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.

 Scenario:

 http://www.horrorlair.com/movies/scripts/matrixrevolutions.pdf  (pristupljeno 16. oktobra 2010).

Ostalo

 Adam P., Tannery C. (publ. par). Oeuvres de Descartes. Paris: Vrin, 1996. (u tekstu označavano skraćenicom AT, iza koje slede tom i stranica)

Aude, Lancelin (internet). „Baudrillard décode ’Matrix’“, Le Nouvel Observateur, 19. 6. 2003. Dostupno na http://hebdo.nouvelobs.com/sommaire/dossier/051868/baudrillard-decode-matrix.html (engleski: http://www.empyree.org/divers/ /Matrix-Baudrillard_english.html) (pristupljeno 1. avgusta 2010).

Descartes, Rene (1975), Meditacije o prvoj filozofiji. U E. Husserl, Kartezijanske meditacije I. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost.

––(1951). Principi filozofije, u Riječ o metodi, Praktična i jasna pravila, Osnovi filozofije. Zagreb: Matica hrvatska, 1951.

Grau, Cristopher (ed.) (2005). Philosophers explore The Matrix, Oxford, Oxford University Press.

Irwin, William (ed.) (2002). The Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.

Hegel, G.W.F. (1966). Filozofija povijesti. Zagreb: Naprijed.

––(1982). Rani spisi. Sarajevo, Veselin Masleša.

––(1983). Istorija filozofije. Beograd: BIGZ.

––(1986). Fenomenologija duha. Beograd: BIGZ.

Irwin, William (ed.) (2002). The Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.

Kangrga, Milan (1983). Etika ili revolucija. Beograd: Nolit.

––(1984). Praksa, vrijeme, svijet. Beograd, Nolit.

––(2008). Klasični njemački idealizam. Predavanja. Zagreb: FF press.

Marks, Karl (1979). Osnovi kritike političke ekonomije, tom drugi. Beograd: Prosveta.

––, Engels Friedrich (1989). Rani radovi. Zagreb: Naprijed.

Milidrag, Predrag (2008), „Učenje prirode i volja kod Dekarta”, Theoria 51 (2): 79–98.

Niče, Fridrih (2007), Tako je govorio Zaratustra, Beograd: Feniks libris.

Platon (1976). Država. Beograd: BIGZ.

Yeffeth, Glenn (ed.) (2003).  Taking the red Pill. Science, Philosophy and Religion in The Matrix. Chichester: Summerdale.

Wartengerg, Thomas E. (2003) „Philosophy Screened: Experiencing the Matrix”, Midwest studies in Philosophy 27: 139–52.

 Wilber, Ken (internet), „The Many Meanings of The Matrix“, intervju s Lerijem Vačauskim. Dostupno na: http://www.kenwilber.com/blog/show/230; transkript intervjua: http://integrallife.com/apply/art-entertainment/many-meanings-matrix-transcript (pristupljeno 5. avgusta 2010)

 Izrazom „matriks“ označavam sam virtualni svet; pošto gledamo događaje u šestoj verziji tog sveta, početno slovo je malo. Kao „Matrix“ označavam filmsku trilogiju, a „Matrix“ se odnosi na prvi film. Dijalozi će biti citirani prema rednom broju filma (I, II, III) iza čega sledi sat, minut i sekunda njihovog početka i, po potrebi, minut i sekunda njihovog kraja. Podaci o samim filmovima i tekstovima scenarija nalaze se na kraju teksta. Sva podvlačenja u citatima jesu moja.

 Znamo da je uslov da glumci dobiju scenario na čitanje bio da prethodno pročitaju Simulakrum i simulaciju Jeana Baudrillarda, delo koje se i pojavljuje na samom početku Matriksa (I 0.08.08).

 „Čini nam se licemernim da idemo unaokolo i svima govorimo o čemu bi [film] trebalo da govori i šta bi trebalo da mislite o njemu“; naše tumačenje, „po samoj prirodi toga što smo njegovi tvorci, postaje … zakon, postaje Tumačenje, a svako drugo tek tumačenje nekog ludog pojedinca koji ništa nije shvatio“, kaže Larry Wachowski (Wilber, internet).

 Nažalost, neću je braniti jer njena bi odbrana zahtevala mnogo temeljnije poznavanje Hegela od mog. Inače, u možda jedinom javnom očitovanju o trilogiji, Leri Wachowski najčešće puta pominje upravo Hegela. Slučajno? Nema slučajnosti u velikim misaonim delima, niti u pisanju ozbiljnog scenarija. Na osnovu tog intervjua teško je proceniti ozbiljnost njihovog čitanja i studiranja Hegela, ali reklo bi se da su glavni filozofski momenti bili autorima jasni i to ne samo na laičkom nivou.

 Up. I 0.31.39, I 0.38.38. Ni Neo ne postavlja nikakva pitanja o tome šta je stvarno. On će se čuditi tome kako je moguće da matriks nije stvarnost (I 1.05.38) ali neće sumnjati u to da nije.

 „Pretpostavit ću stoga ne najboljeg Boga, izvora istine, nego nekakva zloduha što je i u najvišoj mjeri moćan i lukav, koji je uložio sve svoje umijeće u to da mene prevari: mislit ću da nebo, zrak, zemlja, boje, likovi, zvukovi i sve ostale izvanjske stvari nisu ništa drugo nego obmane snova, zamke koje je postavio mojoj lakovjernosti: promatrat ću sebe samog kao da nemam ruku, ni očiju, ni mesa, ni krvi, niti kakva osjetila, nego da sve to imam jer krivo mislim“ (I Med., pasus 12: AT VII 22–23).

 U uvodu za zbirku ogleda, pozivajući se na Meditacije, Kristofer Grau pita: „Neo se probudio iz vraški dobrog sna, iz sna koji je bio njegov život. Kako to zna?“, da se probudio (Grau 2005: 5). Tačno, to pitanje stoji, ali ga Neo ne postavlja; on se uopšte nije probudio, njega su probudili.

 Ne na gledanje. Zahvalan sam profesoru Borisu Mikuliću koji me je naučio ovom. Inače, južnoslovenski jezici poznaju tu razliku: kada nešto shvatimo reći ćemo „da, vidim“, a ne „da, gledam“. Uz to: uvid, dovid, razvid, previd, privid, „imati u vidu“, božja providnost.

 Za ogromnu snagu učenja prirode, up. Meditacije, AT VII 18, 22, 29, 35, 23. Za načine njihovog stavljanja pod kontrolu, up. AT III 117, IV 296, VII 58, VII 62. Up. i Milidrag 2008.

 „Misliš što sam jači ili brži da to ovde [u matriksu] ima veze s mojim mišićima? … Pokušavam da ti oslobodim um. Ali mogu samo da ti pokažem vrata. Ti moraš da prođeš kroz njih“ (I 0.49.50, 0.51.18).

 Fenomenologija duha, Samosvest, Sloboda samosvesti, Stoicizam (Hegel 1986: 122).

 „Dakle, ta nesrećna, u sebi razdvojena svest, pošto je ta protivrečnost njenog suštastva za nju jedna svest, mora uvek da ima u jednoj svesti takođe onu drugu svest, i da tako, baš kada smatra da je dospela do pobede i do mira u jedinstvu, ponovo bude iz svake od njih neposredno isterana. … na njoj se vidi da je ona, kao nepodeljena, jedna dvostruka svest: sama ta svest jeste gledanje jedne samosvesti u neku drugu samosvest, i ona sama predstavlja te obadve samosvesti, i jedinstvo tih obeju samosvesti jeste za nju suština, ali ona za sebe još nije ta suština, još ne predstavlja jedinstvu tih obeju samosvesti“, Fenomenologija, Nesrećna svest (Hegel 1986: 126).

 Hegel bi nam možda mogao biti od pomoći i pri razumevanju zašto oslobođeni ljudi u Neu vide Odabranog, onog ko će osloboditi čovečanstvo (što je vrlo naglašen momenat u prvom Matrixu); za to, vidi Fenomenologiju, Nesrećna svest, Oblik nepromenljivog (Hegel 1986: 127–129). Za Morpheusovu veru u Odabranog, II 0.07.37.

 Zato Morpheus postaje nebitan u drugom delu. On je filozof antike koji ne zna šta bi radio s konceptom slobodne volje, što veruje u proročanstva i sudbinu, vezan je za spoljašnja određenja.

 „Princip, tako i načelo, zakon jest nešto unutrašnje, što kao takvo, koliko god je ono u njemu i istinito, nije potpuno zbiljsko. … Za zbilju mora pridoći još jedan drugi moment, a to je činjenje, ostvarivanje, dok je njihov princip volja, djelatnost čovječja uopće. … Djelatnost koja ih pokreće i stavlja u bitak jesu čovječja potreba, nagon, nagnuće i strast“ (Hegel 1966: 27), kao što ćemo i videti u nastavku.

 Up. Descartesovo razumevanje ljudskog tela, Meditacije, Pregled, AT VII 14.

 Up. iskaze programa zvanog Meroving (II 1.03.18), ali i agenta Smita (II 0.50.35). Autori očigledno nisu hteli da vređaju inteligenciju gledalaca tako što bi mašinama i programima pripisali osećanja, sto je tako česta pojava u lošim (američkim) SF filmovima i lošoj SF književnosti, na primer u filmu AI Stivena Spilberga (Steven Spielberg, 2001) u kojem muško dete robot (ma šta to značilo) traga za majčinskom ljubavlju. Možete li zamisliti da vaš mikser „baci oko“ na peglu? Jer, nema baš nikakve razlike (niti je može biti) između robota i kućnih aparata, ma kakvu veštačku inteligenciju robot imao: njegovo telo nije živo, te on ne može imati strasti. No, patetika je oduvek bila izraz lenjosti mišljenja i dobar način za podilaženje emocijama gledalaca/čitalaca, naravno da bi se izvukao novac od njih.

 Usput, to da Keanu Reeves igra šestu verziju Nea otvara zanimljivo pitanje o identitetu Nea jer, kako je očito iz razgovora s Arhitektom, svih prethodnih pet jesu, barem fizički, bili isti kao i šesti (to vidimo na osnovu snimaka njihovih reakcija na televizorima). U prvom delu, Morpheus objašnjava Neu da je njegov izgled u matriksu „rezidualna slika o samom sebi. To je mentalna projekcija tvog digitalnog ’ja’“ (I 0.38.28). No, kako to da je ona ista kod svih verzija Nea?

 „– Šta ako ne uspem? – Zion će pasti. … Spasićeš Zion dođeš li do Izvora“ (II 0.47.27–47), kaže mu ona a potpuno isto kasnije u filmu rećiće mu i Arhitekta.

 Kangrga pokazuje da je baš ljubav za Hegela „specifični momenat modernog … senzibiliteta koji u tom suvremenu liku nije poznat prošlim historijskim razdobljima“ (Kangrga 1983: 389; vidi i 389–412). Za ljubav kod Hegela, vidi „Skice o religiji i ljubavi“, u Hegel 1982: 185–190.

 „To su oni veliki ljudi u povijesti čiji vlastiti partikularni ciljevi sadržavaju supstanciju, koja je volja svjetskog duha. … Veliki su ljudi hotjeli da bi sebe zadovoljili, a ne druge“ (Hegel 1966: 35, 36).

 „– Prošlo je očekivano. – Da. – Tačno kao pre. – Pa, ne baš tačno“ (II 10.58–11.06); up. takođe Smithove reči I 1.29.17.

 Namerno Matrix ne interpretiram u kategorijama odnosa gospodara i roba iz Fenomenologije. Ko je filozof i gledao je trilogiju, a borbu za priznanje u njoj nije video, treba da vrati diplomu, jer ne vredi da ponovo gleda film!

 „Imam jedan savet. Kad vidiš agenta uradi ono što i mi. Beži. Beži što brže možeš“ (I 1.00.43), savetuje Neu Šifrant. 

 Up. razliku između Morpheusovih reč: „Dok god matriks postoji ljudska rasa nikad neće biti slobodna“ (I 0.43.48) i: „Rat je završen!“ (III 1.55.55–1.56.12)

 „Podudarnost mijenjanja okolnosti i ljudske djelatnosti ili samopromjene može se shvatiti i racionalno razumjeti samo kao revolucionarna praksa“, Treća teza o Feuerbachu (Marx, Engels 1989: 338, Marksovo podvlačenje).

 Prevod B. Živojinovića, Niče 2007: 351. 

izvor: marjanhajnal.wordpress.com ›››

 

 

matrix tekst

MATRIKS JE ZATVOR ZA ČOVJEKOVU SVIJEST  

 

 

 

  Kad se lijepo upakovana gomila laži uspije da proda narodnim masama polako i sistematski tokom nekoliko hiljada godina - onda se istina smatra totalnom besmislicom a onaj koji ju propovjeda - totalnim ludakom

Mark J. Dresden

 MATRIX

Posmatrajući današnja zbivanja u svijetu sve je više onih koji se pitaju šta se ovo u stvari događa, jesmo li stvarno poludili ili je sve ovo na kraju krajeva normalno, - a mi neprilagođeni. Mentalna gimnastika nije baš omiljena disciplina za većinu ljudi, tako da većinom sve ostaje samo na ovom pitanju i o nekom dubljem zalaženju u ovu problematiku nema ni govora. Neki idu dotle da tvrde da je ono čega se čovjek najviše boji – razmišljanje svojom glavom.

Istovremeno smo skloni da za sve svoje, i probleme uopšte, optužujemo druge, dok sami nismo učinili ni najmanji korak da razbistrimo situaciju i pronađemo neko rješenje, ili makar objašnjenje.

U poslednje vrijeme sve je više i više nas koje neki unutrašnji glas poziva na uzbunu, govoreći nam kako je došao posljednji čas da se probudimo, a mi bunovni niti znamo zašto, a pogotovo kako; tj. većina nas se odavno već smatra budnim. Sve to skupa samo nam unosi dodatnu konfuziju i čini nas još nervoznijima.

Mi uostalom mislimo da već sada znamo skoru svu istinu, da smo dobro informisani, doduše dozvoljavamo mogućnost da nam je možda par nerelevantnih detalja promaklo.

Čovjek koji misli da zna Istinu, neće ni kretati u potragu za njom.

Kažu da je Buda jednom rekao da čovjek može da napravi samo dvije greške na svom putu ka Istini, prva je – da ne prođe cijelim putem, a druga – da ni ne krene.

Karlos Kastaneda, s druge strane, kaže da svaki čovjek u svojoj dubokoj podsvjesti zna istinu, međutim s obzirom da ga ona čini toliko zastrašenim i bespomoćnim, on se trudi da ona i ostane tamo gdje jeste. Oni koji su čitali Bibliju mogli su da vide kako je i Isus rekao – saznajte istinu, i ona će vas osloboditi. Od čega?!? Pa mi mislimo da smo već sada slobodni.

O čemu se u stvari radi? Može li istina stvarno da bude toliko bolna? Da li je moguće da živimo u iluziji?

Mislim da je film Matriks jedno od rijetkih filmskih djela koje se dobro «očešalo» o istinu, mada u samom shvatanju matriksa, kako on funkcioniše, kao i «kontrolnog sistema», - ima dosta konfuzije.

Oni koji su imalo dublje proučavali ezoteriku takođe su mogli da saznaju da postoji nešto što su naši preci pokušavali da nam kažu, jedna poruka koja navodi na to da nije sve onako kako mi mislimo da jeste, i mnogi od onih koji su tu poruku pokušavali da prenesu do nas danas, bili su u svoje vrijeme izloženi strahovitim patnjama (od strane kontrolnog sistema – «agenata matriksa») i živjeli su u stalnoj opasnosti. Oni koji su bili nešto glasniji kao npr. Bogumili, Katari (Albinežani) vrlo brzo su eksterminirani ili prekršteni (čitaj: re-programirani) od strane crkve, koja je sve donedavno bila jedan od glavnih nosilaca i čuvara matriksa. Dosta simbola istine preneseno je kroz bajke i mitove, mada jedan današnji programirani um teško može da ih raspozna. Čini se da su oni koji su radili preko «desnog krila» uspjeli da donesu poruku do ono malo ljudi koji tu poruku danas još uvijek mogu razumjeti. Kroz nekolicinu pravoslavnih grčkih i ruskih manastira proneseni su fragmenti istinske Gnostike i mada se oni danas nazivaju ezoteričnim učenjima pravoslavnog hrišćanstva, oni koji su imali priliku da se upoznaju i sa nekim aspektima Sufizma, koji inače ima iza sebe islamsku pozadinu, mogu da vide jednu zajedničku osnovu u oba ova učenja. U suštini, čini se da se radi o fragmentima jednog ezoteričnog učenja koje potiće još od Atlantide, a pozato je još i pod imenima "Tradicija" i "Doktrina".

Ja ću ovdje samo da navedem neke njegove elemente koji nam govore o tome kako bi matriks mogao da izgleda.

Ono što je Vuk činio u svoje vrijeme na području srpske kulture, prenoseći usmena predanja naroda  u pisanu riječ, to su Gurdžijev, Uspenski i Moravijev (“sveto trojstvo ruske metafizike”) pokušali da učine na polju ezoteričnog učenja, sakupljanjem i objedinjavanjem njegovih fragmenata. Gurdžijev-ova metafizička škola bila je svojevremeno i bazirana na ovim učenjima, dok i danas imamo neke zapadne metafizičke škole kao npr. Quantum Future School, koje su ugradile fragmente pravoslavne ezoterike u svoja učenja.

Gurdžijev je uvijek tvrdio da je čovjek samo jedna mašina tj. njegova ličnost, personalitet ili ego, koji upravlja njegovim tjelom, nema nikakve veze sa njegovim istinskim bićem, tako da se njegova škola zasnivala na tome da se čovjek raznoraznim disciplinama “deprogramira”, “probudi”, tj. dosegne svoje “pravo ja”, odnosno, svoje istinsko, suštinsko biće i potencijale. Čovjeka – mašinu možemo na neki način  smatrati - mrtvim. (Pustite mrtve – da sahrane mrtve, kako Isus reče)

Ista ta čovjekova Ličnost je i glavna smetnja prilikom prilaza jednom ezoteričnom učenju, jer čini se da čovjek ni ne može saznati istinu a da istovremeno sačuva svoju Ličnost, kao takvu, i realitet u kome je do tada živjeo. To Boris Moravjev objašnjava  sposobnošću “samo – trankvilizacije.” Svako od nas ima jedan "filter" koji nam ne dozvoljava “input” informacija koje bi narušile iluziju u kojoj živimo, a time i integritet naše ličnosti.

To je analogno jednom kompjuterskom programu koji istovremeno ima u sebi i antivirusnu komponentu, koja ima zadatak da ga zaštiti od bilo kakvih spoljnih uticaja koji bi mogli dovesti u pitanje njegov integritet.

Da bi se čovjek upustio u izučavanje ezoteričnih učenja, prvo što mora da uradi, to je da onesposobi svoj “anti-virusni” program, a istovremeno i da modificira onaj kojim je do tada bio programiran.

Ezoterična učenja istočnog pravoslavlja daju indikacije o načinima “de-programiranja”, odnosno “buđenja” ljudskog bića i izlaska iz “matriksa”, kao i istinskoj pozadini svega ovoga.

Upravo je to bio i razlog zašto se ovo učenje maltene šapatom prenosilo, i to samo onima koji su bili spremni da ga čuju, upotrijebe ili prenesu dalje.

I dan danas oni koji govore istinu,  često to moraju to skupo i da plate, a možemo samo zamisliti kako je tek nekada to bilo.

Ovdje ću samo ukratko da navedem samo neke od glavnih tajni koje ova učenja otkrivaju.

Ono što prominira iz ovih učenja je to - da mi, kao ljudska bića, nismo na kraju lanca ishrane. To je jedna od tački koja je za mnoge već dovoljna da naprave jedan zaokret od 180 stepeni, i ostave se ezoterike, do daljnjeg. (Kastaneda čak tvrdi da su ove činjenice svi ljudi svjesni, na jednom dubokom, podsvjesnom nivou, te kako se osjećaju bespomoćni i nesposobni da se uhvate u koštac s njom, čovjek upotrebljava sva sredstva koja su mu na raspolaganju da to znanje i ostane tamo gdje jeste). To je ujedno i istinski odgovor na pitanje: “ZAŠTO SE ČOVJEK BOJI ISTINE”.

U filmu the Matrix, Morpheus je pokazao u jednom momentu Neo-u bateriju i rekao mu – to smo mi, baterija. U prevodu - nečiji izvor energije ili - hrana.

Šta nam Kastaneda kaže u svojoj posljednjoj knjizi: Aktivna Strana Beskraja?

“Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima. Ljudska bića su njegovi zarobljenici.

Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu, ako želimo da se ponašamo nezavisno on zahteva da da to ne činimo.”

…”Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući ti da nas je nešto zarobilo. Mi smo zaista zatvorenici.”

“Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas nemilosrdno pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života.

Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju.”

…“Ne, ne, ne” (Karlos odgovara) “To je apsurdno, don Huane. To što ti kažeš sasvim je monstrouzno. To jednostavno ne može da bude istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga”

“Zašto?” mirno upita don Huan. “Zašto? Zato što te to ljuti?” …Pa nisi još sve čuo. Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati. Želim da se obratim tvom analitičkom umu. Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka-inženjera i gluposti njegovog sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru I zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci.”

“Ali kako oni to mogu da rade, don Huane?” (Karlos pita) “Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?”

“Ne, ne rade oni tako. To je idiotski! Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar – izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega  stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven.”

Upravo je to ono što su znali pojedinci iz redova pravoslavnog sveštenstva i Bogumili, i Katari, i sufiji i većina tzv. na smrt osuđenih “jeretika”.

Ezoterična učenja objašnjavaju kreaciju  u smislu nivoa postojanja, slično solfeđu, odnosno muzičkoj ljestvici (tzv. Zakon Oktave). Sedam nivoa postojanja od kojih svaki obuhvata dijapazon frekvencija jednog od tonova (Do-Re-Mi-Fa-So-La-Si ili Do-Si-La-So-Fa-Mi-Re). Oblast vremena-prostora u kojoj neko živi u datoj tački vremena-prostora, u skladu je sa razvojnim stepenom njegove svijesti.

Možemo da zamislimo jednu zgradu sa sedam spratova. Na prvom spratu, žive minerali, kamenje… i oni imaju svoju odgovarajuću svijest (pročitaj “Zapisi iz kamena” od Ivankovića? i “Da li je i voda živo biće?”)

Drugi sprat, je svijet životinja i biljaka. Biljke imaju svoju odgovarajuću svijest i percepciju (pročitaj “Tajni život biljaka” – Christopher Bird), kao i životinje. (Na temu percepcije životinja pročitaj “Tertium Organum” – Uspenski)

Na trećem spratu žive ljudska bića, (i drugi…). Čovjekova percepcija je u vezi sa njegovim nivoom svjesnosti (iz ovoga ćemo vidjeti zašto nekima odgovara da smo što nesvjesniji). Naravno, i to na kom će spratu, odnosno, realitetu neko da živi, takođe zavisi od nivoa njegove svjesnosti. Mi možemo da percipiramo samo realitet sa našeg nivoa, kao i one ispod, ali ne i one iznad. Slično kao kad gledamo TV, mi podesimo aparat na jednu određenu frekvenciju, i vidimo i čujemo samo ono što se emituje na toj frekvenciji, mada istovremeno i desetine drugih stanica emituju svoje programe, samo na drugim frekvencijama.

Tri donja sprata, su spratovi materijalnog, odnosno tvrde materije, kao i svijesti.  Na tim spratovima “postoji” i vrijeme, u onom obliku kako ga njegovi stanovnici percipiraju. Mi ga za svrhu održavanja iluzije percipiramo linearnim, uostalom tako je većina nas programirana.

Četvri sprat  je “polu-fizičke” prirode, entiteti koji tamo obitavaju mogu da po volji zauzmu fizičku ili eteričnu formu svog tjela. Neki imaju i mogućnost da temporarno zauzmu formu ili oblik koji požele. Vrijeme ne postoji kao onakvo kakvim ga mi percipiramo, ono je selektivno. Entiteti sa četvrtog sprata mogu da odaberu određeni momenat u vremenu/prostoru i da ga dožive, nešto slično kao kad mi uzmemo jednu od ploča iz džuboksa i pustimo je da svira. U tom momentu u stanju smo da uživamo samo u jednoj melodiji, mada su i mnoge druge prisutne u džuboksu.  Ili ako uzmemo kao primjer - projektor sa dijapozitivima. On u kaseti može da ima desetine dijapozitiva koji su nam na raspolaganju, dok mi momentalno možemo da gledamo/doživimo samo jedan, tj. onaj koji se trenutno projicira na platno.

Peti sprat, je  tzv. “Tajm out” zona, odnosno “zona kontemplacije”.

Šesti sprat, je zona misaonih formi, entiteta koji su prošli kroz sve donje spratove i naučili sve potrebne lekcije, jer na kraju krajeva, sve ovo se može shvatiti kao jedna velika škola.

Sprat iznad ovoga je “Jedinstvo sa Jednim”, jedinstvo sa “Izvorom”, stvoriteljem  ili kako već ko hoće to da nazove, jer u suštini naša odvojenost jednih od drugih i svega ostalog - je takođe samo jedna iluzija.

Ezoterično učenje istočnog pravoslavlja (Tradicija, Doktrina) otkriva i koji zakoni (“Generalni Zakon”, “Zakon Izuzetka”, “Zakon broja tri”, itd.itd.) vladaju na ovim “spratovima”, kao i tehnike koje čovjeku omogućavaju da izbjegne uticaje nekih od njih, a sve u svrhu prelaska na viši nivo postojanja, odnosno 4-ti “sprat”, a istovremeno i karmičku ulogu u svemu ovome, tj. istinska “pravila igre”.

Sada ćemo da zamislimo da u ovoj zgradi postoji i jedan “lift”, koji s “vremena na vrijeme” (svakih 300 000g.)  prebacuju entitete sa donjih spratova na gornje, a neke i sa gornjih na donje. Da bi jedno stvorenje bilo u stanju da primjeti kada je “lift” stigao i u kom pravcu ide, on mora da ima razvijenu svijest tako da je ona u korespondenciji kako s liftom tako i pravcom u kome on ide.

Ovdje se sada javlja jedan problem. Kako se oni sa drugog “sprata” hrane onima sa svog “sprata” i ispod njega, kako se mi sa trećeg sparata (većinom) hranimo stvorenjima sa “drugog” sprata, tako se i oni sa 4-tog “sprata,” iznad našega – hrane sa našeg “sprata”.

 

ENERGIJA je glavna “valuta” ovog univerzuma!

Od sada ću umjesto “sprata” koristi termin – “denzitet” (D), koji je trenutno u upotrebi od strane mnogih pojedinaca u svijetu, koji se bave ovom tematikom (density = gustina). Denzitet ne treba mješati sa dimenzijama. Svaki denzitet može da sadrži bezbroj dimenzija.

Kao i sve ostalo, tako i sama svijest ima polaritete. Svako živo stvorenje, kao i njegova duša, može da ima jedan od dva polariteta, koje nećemo nazivati pozitivnim i negativnim, da bi izbjegli zabunu, nego tendencijom ili -  “Orijentacijom Prema Sebi” (“OPS”) i “Orijentacijom Prema Drugima” (“OPD”). Prva vrsta, sve što u životu čini, čini samo za svoje lično dobro. Oni i kad pomažu drugome, čine to iz razloga da bi nešto dobili zauzvrat, odnosno, da bi onoga kome pomažu na neki način “zadužili”, tj. - kontrolisali. (Neki pomažu i iz razloga skupljanja bodova kod entiteta za kojeg im je rečeno da sjedi negdje gore i sudi, a oni povjerovali.)

Prva tri denziteta su po samoj svojoj prirodi tzv. “OPS denziteti”i tako ih i naseljavaju bića koja su po svojoj prirodi “OPS stvorenja”. Ljudska bića koja žive u trećem denzitetu su takođe - “OPS prirode”, i izuzev veoma malog broja primjera, ne mogu da ostvare stanje svijesti OPD entiteta,

(ukoliko bi to nekima i pošlo za rukom, oni bi vjerovatno automatski prešli na idući “sprat”, i nestali bi iz vidokruga  ostalih??? – što se u metafizičkom rječniku naziva – ascenzija, vaskrsenje ili uskrsnuće). Čini se da i entiteti koji ostvare krajnji stupanj OPS polariteta, takođe mogu da dožive “iluminaciju” (prosvetljenje), kao i ascenziju prema 4-tom denzitetu. Ovdje govorim o promjeni “spratova” bez pomoći “lifta”, koji (čini se) prolazi svakih 300 000 godina pored našeg sprata. Taj period prema našoj percepciji vremena može da se čini veoma dugim, međutim za entitete sa 4-tog sprata, odnosno njihovu percepciju “vremena”, to bi moglo da bude analogno našoj percepciji dužine perioda od recimo 100 godina.

Međutim, na ovom nivou svijesti tj. egzistencije, čovjek ima šansu da postane i “OPD kandidat”. To znaći da prelaskom na jedan viši egzistencijalni nivo, (mahom uz pomoć “lifta”), tamo se odluči za opciju da nastavi svoj dalji rast i razvoj kroz interakciju i istinsku pomoć drugim stvorenjima koja imaju intenciju da prošire svoju svijest kao i da se dalje duhovno razviju, a da pritom te novostečene moći i znanja neće zloupotrebiti za manipulaciju i kontrolu drugih bića.

Četvrti denzitet je realitet u kome obitavaju i OPS i OPD entiteti. OPS entiteti kao i njihov realitet mogu se održavati jedino od energije specifičnih frekvencija, koju crpe iz 3-ćeg denziteta, odnosno nas. (“Ljudi su hrana za “mjesec” – govorio je Gurdžijev; u nedostatku boljeg izraza za 4-ti denzitet). Čovjek kad je u stanju straha, neizvjesnosti i brige a pogotovo kad je njegov lični život ili život njegovih bližnjih u neposrednoj opasnosti, proizvodi obilne količine energije određenih frekvencija kojima se entiteti iz 4D hrane. Nije slučajno što je sistem na ovoj planeti oduvijek bio tako organizovan da normalno ljudsko biće neprestano živi u manjem ili većem strahu i neizvjesnosti. I što je najtragičnije, - mahom u strahu od - drugih ljudi.  (“Bojim se ljudi”, - kaže Ivan u filmu “Podzemlje”)

Istočno pravoslavno ezoterično učenje otkriva nam još jednu veliku tajnu. Ljudska bića se istinski mogu da podijele samo na dvije grupe; na ljude sa INDIVIDUALNOM dušom i na one sa - GRUPNOM dušom. Ljude sa individualnom dušom su nazvali – “ADAMIČNIM” ljudima, dok one sa grupnom dušom – “preadamičnim,” ili - ANTROPOIDIMA.

Šta se u stvari dogodilo? Prije nekih 300 000 godina, mi smo, što iz radoznalosti, što uz «asistenciju» određenih 4D OPS entiteta “uhvatili lift - prema dole”; tada smo živjeli na “međuspratu” između 3D i 4D, i obreli se na planeti Zemlji, u njenom 3-ćem denzitetu, koju je već naseljavao “preadamički čovjek.” Biblijska priča o “jabuci”, “zmiji” i Adamovom padu u “božju” nemilost, je samo jedna alegorija na ovaj događaj.  Tu smo nadalje određenim tehnikama genetičke manipulacije “skraćeni” od strane tih OPS 4D entiteta, koji su inače u svojoj suštini jedna reptoidna rasa, (u mitovima najčešće pominjani kao “zmajevi”) sa 12 na 2  lanca DNA, sa 135 parova hromozoma na 23, što je dovelo do toga da trenutno nismo u stanju da koristimo više od nekih 6% svog moždanog potencijala, i što je učinilo da izgubimo vezu sa višim aspektima svog bića (koji  obitavaju u višim denzitetima). Dalje, izgubili smo mnoga svojstva koja smo prije imali, a dobili i mnogo novih koje do tada nismo imali. To se ostvarivalo što kroz prirodno ukrštavanje sa preadamičkim ljudima, što genetičkom manipulacijom 4D OPS entiteta, što kontrolom naše svijesti.

Kako sam već prije naglasio, ova reptoidna rasa ima mogućnost da manipuliše "našim vremenom", po svojoj volji i da nas drži u nekoj vrsti vremenske petlje. Za njih nije nikakav problem da se kreću u vremenu-prostoru naprijed - nazad i udese stvari kako im najbolje odgovaraju u sadašnjem momentu. Uz malo svjetlosnih efekata i dima (light show) izdiktirali su Mojsiju “od boga dat’ pravilnik ponašanja”, kao i kasnije, Muhamedu, jednu drugu “svetu knjigu” i tako su uspjeli da osnuju “mentalni zatvor” za ljudsku svijest odnosno - biće, razdvoje čovječanstvo na dvije glavne grupe, - i postave pozornicu za sve one sukobe što će kasnije usljediti, a i dan danas traju.

Preadamički ljudi, koje možemo zvati i “organski portali”, znači oni bez individualne duše, bili su dio jednog prirodnog procesa tranzicije svijesti sa 2-gog denziteta, na treći, te da je sve ostalo kao prije oni bi kasnije dobili svoju šansu da individualizuju svoju dušu i u miru nastave svoj progres prema višim denzitetima. Oni se napajaju energijom iz duhovnog bazena 2-gog denziteta.

Međutim, sada se dešava da oni postaju glavni elemenat preko koga 4D entiteti održavaju svoj uspostavljeni “matriks” u “našem” 3-ćem denzitetu, a isto tako i neka vrsta provodnika koji omogućava “isporuku” energije adamičkih ljudskih stvorenja “na trpezu” 4D OPS stvorenja. Nešto kao “slamka”, kroz koju OPS entiteti “sisaju” energiju adamičnog čovjeka, ili kao neka antena preko koje oni odašilju ovu energiju, kada su u interakciji sa adamičkim ljudskim stvorenjima.

4D OPS entiteti mogu u svakom momentu da “uključe” antropoida da odradi određeni zadatak u njihovo ime. Antropoid obično misli da samo ispunjava “božju naredbu”, - ili ništa ni ne misli.

Odnos snaga adamičkih stvorenja i antropoida je na ovoj planeti trenutno 50% - 50%. Problem je da se razlika između ova dva stvorenja ne može veoma lako primjetiti, te se uopšte ne treba ni upuštati u prosuđivanje ko bi moga da bude ovaj ili onaj, jer i adamički čovjek, koji ima individualnu dušu, po svom ponašanju skoro da se uopšte ne razlikuje od organskog portala, tj. antropoida. Svaka "programirana" osoba sa individualnom dušom danas ima elemente u svom ponašanju, koji su nekada bili karakteristični samo za organske portale. Kako “organski portal” nema individualnu dušu, on tako nema ni griže savjesti.

Međutim, on će veoma dobro “odglumiti” grižu savjesti odnosno “žaljenje” u vezi nekog svog akta, ukoliko je njegova pozicija došla u pitanje ili gubitak kontrole. Kroz ovu dugogodišnju interakciju sa adamičkim stvorenjima, organski portali su razvili nevjerovatan nivo oponašanja adamičnih ljudi.

Oni koji vode “show program” na ovoj planeti su, u stvari, mahom “organski portali”. Pošto pate od želje za vlašću i pozicijom u društvu, naći ćemo ih svuda gdje je hijerarhija u pitanju. U vrhu politike, armije, policije, suda, crkve, medija, obrazovnih institucija, obavještajnih službi itd. itd. Oni su agenti, čuvari matriksa. 

Iako organski portali mogu biti sve, od najprominentnijih naučnika, pa do “new age” guru-a, s obzirom da im fali duhovna komponenta, oni za razliku od adamičnih ljudi nemaju niti duha, niti kreativnosti. Oni mogu - samo da oponašaju. Oni vole da se pridržavaju sistema i protokola koje je neko prije njih zacrtao.

Ljudska stvorenja s dušom, uvučena su u ovu “igru” do te mjere da  je sam opstanak njihove individualne duše došao u pitanje. Programiran adamični čovjek je opsednut materijalnim slično kao i organski portal, a tendencija ka materijalnom vodi – prema materijalnom … materiji…, odnosno onom “liftu” koji vode na dole.

Mislim da sada ulazimo u jednu finalnu fazu koja se slobodno može da nazove “Bitkom za Dušu”, onu našu vlastitu dušu koju smo oduvijek imali, ali je nismo bili svjesni. (Ovdje, naravno govorim o adamičkom djelu populacije). S obzirom da je period dolaska “lifta” neposredno pred nama, nama jedino ostaje – da se što prije probudimo.

Ljudi počinju da se bude, sve više i više, da postavljaju pitanja mnogo više nego su to do sada činili, da dovode u pitanje mnoge stvari koje su do sada bile “svetinje”. Mnogi prestaju da budu sljedbenici ove ili one dogme o počinju da razmišljaju svojom glavom. To nije slučajno.

Vrijeme je došlo da ovaj naš skriveni alat počnemo koristiti za odvajanje istine od laži, odnosno žita iz kukolja. To je individualna odgovornost svakog živog bića.

Prvi korak u ovome je prestanak interakcije sa svim onima koji nam “izvlače” energiju. Njih prepoznajemo po tome što nas često pokušavaju uvlačiti u svoje igre i intrige, i jednostavno, što se nakon nekog vremena provedenog u njihovom društvu – osjećamo iscrpljenim.

Organskom portalu se ne može pomoći, kao ni ostalima koji su duboko “zabrazdili” u svojoj OPS opciji.

Ukoliko je neko svu svoju istinu našao u Bibliji ili Kuranu, i ako samo kao papagaj ponavlja ono što je tamo pročitao – njemu nikako ne treba naturati neku drugu opciju, nego ga treba pustiti da se brčka u tom svom realitetu koliko god hoće. Prvo, ako bi i uspjeli da prevaziđemo njegov mehanizam “samo-trankvilizacije”, tj. sve one njegove filtere koji mu služe za očuvanje ličnosti i realiteta u kome živi, to bi bilo jedno nasilno prekrajanje njegove realnosti, kao i kršenje njegove slobodne volje. Zlatno je pravilo: “Pusti svaku dušu da hoda svojim putem”.

(Organske portale možemo prepoznati često po tome što se oni ovoga pravila nikada ne pridržavaju. Oni po svaku cijenu pokušavaju da nametnu svoje stavove i “istine” drugima. Za njih jedna zdrava razmjena mišljenja ne postoji, nego samo ubjeđivanje. Ukoliko ostanu bez argumenata, onda obično pokušavaju da diskredituju sagovornika a ne libe se ni da ga fizički napadnu, ukoliko procjene da su jači).

Treća, od bitnih stvari, koje koje možemo saznati iz Tradicije ili Doktrine je da adamični čovjek prolazi kroz proces inkarnacije. Mi smo svi besmrtna bića. Nema nikoga gore ko sudi.

Ideja raja i pakla, jednog svemoćnog entiteta koji gleda odozgo i očekuje da mu se sa strahopoštovanjem svakodnevno molimo, je samo jedan od dodatnih načina kako čovjeka držati pod kontrolom i kako mu odvratiti pažnju od vlastitih potencijala.

   Bitka za kontrolu ljudskog uma traje još od vremena stare Atlantide.

Monoteizam je donedavno bio najvažniji način kontrole ljudskog bića. Činjenica jeste da je bio jedan čovjek koji je dostigao viši nivo svijesti, da je učio i druge kako to da ostvare, međutim kasnije je njegovo učenje iskrivljeno toliko, da se ono pretvorilo u svoju suprotnost.

Tako su Biblija, Kuran, Talmud itd. napravljeni po starom oprobanom receptu distorzije istine. Kada se u najbolje jelo stavi samo jedna kap otrova, to može da bude dovoljno da ubije čovjeka. Čovjekova duša ima osobinu da prepozna istinu, međutim, razum ima tendenciju da proguta sve skupa u paketu, uključujući i ambalažu.

Sa “…bože koji jesi na nebesi” stvoren je pojam “Boga” koji je negdje gore, kome se treba svakodnevno klanjati, voljeti ga i istovremeno ga se bojati (što naravno nije moguće jer ljubav i strah ne mogu da djele isto mjesto). Većina tzv. “pagana” smatrala je Bogom - Sve Što Jeste. Stoga, kontrolorima matriksa ova ideja se nije nimalo sviđala, tj. da jedno božansko biće prožima nas sviju, jer to bi naravno značilo da ne može biti opravdanja za nasilje jednog dijela božjeg bića nad drugim djelom božjeg bića. A ljudsko biće, s druge strane, oslobađa svoju emocijalnu energiju (hranu) u najvećem stepenu u momentu kada je uvučeno u neki konflikt.

Stoga, valjalo je boga izmjestiti napolje, tako da se mi međusobno možemo tući dok je svijeta i vijeka. Popovi, hodže, gurui, velikom većinom antropoidi, postaju majstori neuro -lingvističkog programiranja ljudskog bića. Stvara se imidž pastira i ovce. Vođe i sljedbenika. Vladara i podanika. Svaka “crna ovca” se brzo obeshrabruje i farba u bjelo, ukoliko preživi svoj nestašluk. Sve stare knjige i zapisi se uništavaju. Pravi se nova “istorija”. Iako osoba koju su nazvali Isusom nikada nije opravdala bilo kakav oblik nasilja, oni u njegovo ime utjeruju religiju - u krvi do koljena. Počinje kontrola čovjeka na bazi STRAHA. O nekom “duhovnom razvoju” - nema ni govora, ovdje se radi o kontroli stada OVACA, koja i dan danas traje.

Programi po imenu “Microsoft Islam”, “Ms Pravoslavlje”, “Ms Katoličanstvo”, “Ms Ko Zna Kakva Još Ne Sekta” počinju da se "daunloduju" u ljudsku populaciju i kontrolišu svijest čovjeka. Formira se zatvor za ljudsku svijest kojoj se istovremeno daje iluzija slobode.

Kasnije se počinje sa korištenjem frekvencija (većinom ELF talasi), subliminalne audio i vizuelne poruke upletene u ton i sliku medija, odnedavno i “cell – tornjeva” za mobilnu telefoniju,  trovanje populacije lakim metalima i raznoraznim kemikalijama, u malim dozama - kroz dugi vremenski period, implanti itd. Tako nam organski portali proturaju i fluor u zubnim pastama (pored već toksičnog aluminijum oksida) i u vodi za piće, kao kobajagi “dobar za zdravlje zuba” (koristio ga nacistički doktor Mengele, “Anđeo Smrti”, u vodi za piće, za kontrolu svijesti zatvorenika u koncentracionim logorima); masa kemikalija se stavlja u sklopu raznoraznih aditiva u hranu; aspartame (vještački šećer – neurotoksin skinut sa američke liste bojnih otrova 68.g.; natrijum glutamat (MSG – monosodium glutamate) neurotoksin, kao dodatak jelima (Vegeta itd.) itd. itd. Sve u cilju zatvaranja svjesti adamičkog ljudskog bića i sprečavanja njegovog kontakta sa višim aspektima svijesti.

Glavni preduslov za kontrolu svijesti čovjeka je kontrola informacija.

Sakrivaju se pronalasci koji obezbjeđuju besplatnu energiju, ljekovi koji istinski liječe rak i ostale bolesti, načini za efikasnu proizvodnju hrane bez herbicida, pesticida i ostalih kemikalija, uvodi se genetički modificirana hrana koja kroz izvjestan period mijenja genom ljudskog bića itd. itd. itd.

(O raznim metodama kontrole svjesti čovjeka može se napisati nekoliko knjiga.)

Film koji je do sada najbolje predstavio matriks, po meni, je film “Podzemlje”, Emira Kusturice, mada se bolje rečeno ovdje radi o - matriksu u matriksu.

Grupa ljudi godinama živi u podrumu misleći da napolju cijelo vrijeme bjesni rat i to sve na osnovu informacija koje im Marko (4D-STS) servira preko «radija» (MEDIJA). Oni u podrumu imaju svoj realitet u kome se koliko toliko osjećaju sigurno i nikome ne pada na pamet da izađe napolje. Cijelo vrijeme rade, proizvode u ovom slučaju oružje, čijom prodajom Marko obezbjeđuje sebi ugodan život, i naravno ne pada mu na pamet da oni iz podruma saznaju istinu, nego ih cijelo vrijeme drži u neznanju. Marko vani STVARA NOVU ISTORIJU lažući o svojoj ulozi kao i o ulozi druga Crnog u ratu. Popovi i hodže takođe rade punom parom na učvršćivanju programa podrumske populacije.

U podrumu se nekim slučajem zadesio i majmun, i najtragičnije je to što je on bio jedino živo biće dole, koje se cijelo vrijeme prirodno ponašalo, odnosno – nije bilo programirano. Da majmunu na kraju nije dozlogrdilo i da nije granatom iz tenkovskog topa zatresao podrumski realitet, malo ko bi iz njega ikada izašao i vidjeo da napolju nije baš onako kako je do tada zamišljao, dok je bio u podrumu.

Da je majmun u nekom trenutku otključao i otvorio podrumska vrata, najverovatnije bi neko brzo pritrčao, vrata ponovo zaključao i usput pretukao majmuna, zato što ih je ovaj izložio opasnosti vanjskog realiteta. Znači jedini način da se ljudi istjeraju iz podruma je u stvari bio da se podrumski realitet toliko zatrese, da se oni koji su unutra toliko isprepadaju da im se na kraju ideja da izađu napolje čini mnogo bolja od one, da ostanu unutra. Međutim, interesantno je i to da je većina ljudi ostala i dalje u podrumu čak i nakon što je majmun (priroda) probio uz pomoć topa (talasa) izlaz koji vodi napolje.

Mnogi tvrde da nisu razumjeli ovaj film, a nikako da im padne na pamet da je osnovni razlog za to što su ga gledali – iz podruma.

Čini se da dolaze vremena kad će se ovaj naš «podrum» toliko da se zatrese da nećemo imati puno izbora, osim da biramo između izlaska napolje ili da ostanemo do daljnjeg zarobljeni unutar njega. Svaki veći potres ima i određene znakove koji mu prethode, oni se mogu zapaziti samo ukoliko čovjek pažljivo posmatra.

Zar nam nije i Platon nešto slično rekao u svojoj paraboli o PEĆINI!?!

“Zamisli neke ljude koji žive u nekoj podzemnoj pećini. Sjede leđima okrenuti i vezane su im i ruke i noge, tako da mogu gledati samo u zid pećine. Iza njih je jedan visoki zid, a iza tog zida opet neke spodobe nalik na ljude koje iznad ivice zida podižu neke figure. Pošto iza tih ljudi gori vatra, te figure bacaju lelujave sjenke na zid pećine. Jedino što stanovnici pećine mogu da vide jeste to “pozorište sjenki”. Oni su u tom položaju od kako su se rodili i naravno vjeruju da su te sjenke jedino što postoji.

Zamisli sada da da jedan od stanovnika pećine uspije da se otrgne iz zarobljeništva. Sve počinje time da se on zapita odakle potiču te sjenke na zidu pećine. Na kraju krajeva uspije da se izbori za slobodu. I šta misliš šta će se dogoditi kad se okrene prema figurama koje neko drži iznad zida? Za početak će ga naravno zasljepiti jako svjetlo. Zasljepiće ga i to što vidi oštra obrise figura – s obzirom da je do tada vidjeo samo sjenke tih figura. Ako bi uspjeo da pređe zid i počeo da se vere pored vatri i izašao u prirodu van pećine, još više bi bio zasljepljen. Ali pošto bi protrljao oči, pogodilo bi ga koliko je sve lijepo. Po prvi put bi vidjeo boje i oštre obrise. Vidjeo bi stvarne životinje i cvjeće, a ne sjenke u pećini koje su samo njihove loše kopije. Ali on se i tada pita otkuda potiču sve te životinje i svi ti cvjetovi. Onda ugleda sunce na nebu i shvatio da sunce daje život svom cvjeću i svim životinjama u prirodi kao što je i vatra u pećini činila da je mogao vidjeti sjenke.

Taj bi srećni čovjek iz pećine mogao da istrči u prirodu i raduje se svojoj novostečenoj slobodi. Ali on misli na one koji su ostali dole u pećini. Zato se vraća. Čim se vrati, pokuša da ubjedi druge stanovnike pećine da su sjenke na zidovima pećine samo neke lelujave kopije stvarnih stvari. Ali niko mu ne vjeruje. Oni mu pokazuju zid pećine i kažu da je ono što oni na njemu vide sve što postoji.

Na kraju ga ubiju.” 

 MATRIKS JE ZATVOR ZA ČOVJEKOVU SVIJEST

 

(a samim tim i za njegovo tijelo)

U knjizi “In Search for the Miraculous”, Uspenski nam kaže:

"Postoji jedna stara ruska priča koja govori o jednom veoma bogatom čarobnjaku koji je imao mnogo ovaca. Istovremeno ovaj čarobnjak je bio i jedno veoma škrto «stvorenje» (ne mora biti da se radilo o ljudskom biću prim.prev.)  Tako nije htio da plati drugima da mu čuvaju stado niti je htio da investira pare u ogradu kojom bi ogradio pašnjake gdje su pasle njegove ovce. Stalno se dešavalo da neka ovca odluta u šumu, upadne u neku jarugu itd. međutim najgore je bilo to što su ovce počele da bježe jer su shvatile da čarobnjaka jedino zanima njihovo meso, koža i vuna, a to im se naravno ni malo nije sviđalo.

Na kraju, čarobnjak se dosjetio. On je hipnotisao svoje ovce a onda ih ubjedio da su one besmrtne i kako uopšte neće osjetiti kad im on bude gulio kožu, čak naprotiv, za njih će to biti jedno veoma prijatno iskustvo; ubjedio ih je i u to kako je on u stvari jedno veoma dobro “stvorenje” i da ih toliko voli da bi sve za njih učinio; i na kraju im je čak obećao i to da ukoliko im se nešto i desi – to se nikako neće dogoditi kad one misle da hoće i sigurno ne na onaj način na koji one misle da će se desiti, te je stoga najbolje, da one  uopšte ni ne razmišljaju o tome. I ne samo to, čarobnjak je ubjedio ovce da one, u stvari, ni nisu ovce; tako je nekima od njih sugerisao da su lavovi, drugima da su orlovi, trećima da su ljudska bića a nekima, i da su čarobnjaci (može i – popovi, prim.prev.)

Nakon ovoga, sve njegove brige da će mu ovce pobjeći, jednostavno su nestale. One nikada više nisu bježale, jednostavno su mirno čekale trenutak - kad dođe njihov red da im čarobnjak odere kožu."

U knjizi:  Gnostika - Ezoterična Tradicija Istočnog Pravoslavlja, Boris Moravjev kaže:

“…Da li čovjek umire u krevetu ili na palubi nekog interplanetarnog broda, njegovo stanje se suštinski nimalo ne mijenja.

Sreća? Pa učili su nas da naša sreća traje onoliko dugo koliko traje i naša iluzija…a šta je to iluzija? Niko ne zna. A istovremeno se utapamo u njoj.  Kad bi samo znali šta je to iluzija, onda bi znali šta je i njena suprotnost: Šta je - Istina.

Ta Istina bi nas onda mogla osloboditi iz ropstva.”

O kakvoj vrsti ropstva razgovaramo? Pa mi mislimo da smo mi manje više slobodni.

Najbolji zatvor je onaj čiji zatvorenici ne vide ogradu, te tako većina njih ni ne zna da je u njemu, jer kad bi znali – možda bi im palo na pamet da bježe. Ovako – i vuk sit i OVCE na broju.

Tako nam pravoslavna ezoterika poručuje da je prvi korak u pristupu definisanja ograde zatvora i prilaza samom Putu koji vodi napolje iz njega taj, da čovjek prestane da – LAŽE, kako sebe, tako i druge. Međutim, istovremeno priznaje da je to veoma teško, jer je cijeli (ovaj) svijet (realitet) zasnovan na laži, te s obzirom da smo toj laži izloženi cijelo vrijeme, mi ne znamo istinu, te je tako ne možemo ni govoriti, odnosno, šta god kažemo, velika je vjerovatnoća da će to da bude samo još jedna – laž.

Da bih ovo objasnio poslužiću se jednom analogijom.

Na jednom predavanju na temu hipnoze predavač je hipnotisao jednu osobu iz publike i onda joj dao tzv. posthipnotičku sugestiju da ustane i kukurikne kad god se on uhvati za uho. Naravno, kad ju je povratio iz hipnoze ta osoba se vratila nazad u publiku ne sječajući se ničega, predavanje se tako nastavilo, predavač se onda uhvatio za uho - a onaj iz publike ustao i kukuriknuo. Tako se to ponovilo nekoliko puta. Onda su pitali osobu iz publike koja kukuriče, zašto to radi. Ona je nakon kraćeg razmišljanja odgovorila - kako joj se učinilo da je atmosfera na predavanju bila nekako loša, pa je htjela da je malo popravi tim svojim gestom.

Ljudska svijest ima tendenciju da interpretira odnosno racionalizuje svaki događaj i situaciju na osnovu do tada joj poznatih elemenata. Ona istovremeno ne dozvoljava mogućnost da samoj sebi prizna - da su njene akcije rezultat kondicioniranja, odnosno programiranja.

(To je onaj anti – virusni program kojim je “čarobnjak” zaštitio svoj orginalni program kojim je programirao tj. “hipnotisao” ovce)

Kad mislimo da mislimo "svojom glavom" - mi većinom, u stvari, - samo racionalizujemo na osnovu spolja nam zadatih elemenata.

Mi u stvari – cijelo vrijeme mahom “kukuričemo” a da toga nismo ni svjesni.

Da bi čovjek prepoznao iluziju on mora krenuti od pretpostavke da je u ovom momentu programiran. U Tradiciji se taj prvi korak naziva – "prelaskom Prvog Praga". On se sastoji od toga da onaj koji krene prema tom  «Putu» mora prvo da doživi unutrašnje "bankrotstvo" svoje ličnosti, odnosno totalni moralni kolaps, iza kojeg ostaje "ogoljen do kostiju".

Prije neke tri godine kad sam se malo više bavio tematikom kontrole čovjekove svijesti, imao sam priliku da razgovaram sa Markom Philips-om i Cathy O' Brien, autorima knjige  - «Trance Formation in America». Mark je bio agent CIA-e koji se bavio programiranjem ljudi, onda mu je navodno nešto «kliknulo», te je promjenio stranu. Usput je spasio i Cathy, koja je bila programirana da seksualno opslužuje visoke američke funkcionere kao npr. Klintona, Buša itd. Uspio je da ju koliko toliko deprogramira, međutim, ne i njenu kćerku koju su programirali tako da ukoliko počne ičega da se sjeća, istovremeno počne da se guši. (pedofilija i satanizam su u stalnoj vezi sa «agentima matriksa», o tome možda nekom drugom prilikom).

Na pitanje – da li programirana osoba može da zna da je njen um programiran, Mark je odgovorio – "kada bi mogla, onda se tu ne bi moglo razgovarati o programiranju svijesti ili uma te osobe, nego možda ruku...nogu...ili nečega drugog".

U ovom slučaju radilo se naravno o programiranju čovjeka od strane «čovjeka»? za striktno određene svrhe, a ne «čarobnjaka», međutim, «princip je isti – sve ostalo su – nijanse».

Još ću da dodam da je Cathy tvrdila kako se jednom prilikom George Bush Sr pretvorio pred njom u reptilsko stvorenje, nešto slično kao kad se drakula pretvorio u reptila, (interesantno – zašto drakula da se preobražava u – reptilsko stvorenje!?), u filmu Dracula Brama Stoke-a, i kako joj je rekao, između ostalog, da smo mi pod njihovom kontrolom hiljadama godina.

Danas kada čini se ulazimo u posljednji «krug», mnogima od nas neki unutrašnji glas govori kako je došao čas za buđenje. Mnogi tvrde da smo došli ovamo i u ovo vrijeme sa određenom svrhom i potpuno se slažem sa tim. Međutim, većina onih koji taj glas «čuju» počnu da ga «racionalizuju» i prvo za šta se žešće uhvate, to je Sveto Pismo, ako su prethodno programirani programom «Ms Hrišćanstvo», naravno oni programirani sa «Ms Islamom» hvataju se Kurana, dok oni "nesvrstani" imaju tendenciju prema jednom novom programu napravljenom upravo po njihovoj mjeri, koji se zove - «Ms New Age».

Čovjekova svijest može Sve da Racionalizuje, baš – Sve, nažalost, ne može sve i da Razumije.

Činjenica jeste da je jedan od prvih koraka prema prepoznavanju «zatvora», proučavanje i tih njegovih elemenata. Oni koji su «čuli poziv» spontano teže ka analizi «svetih knjiga», međutim toj analizi se treba pristupiti - iz «ptičje perspektive,» a ne da se tu ostane zarobljen i brčka se u njima u nedogled, te tako padne u zamku.

Uostalom, u ovim vremenima možda je bolje slijediti svoj instikt, jer je on jedino prirodno i istinsko sa čim trenutno raspolažemo.

Veoma je bitno razumjeti i principe kontrole ljudske svijesti, jer je to jedini način da bi se ljudsko biće i oslobodilo od nje.

To da li će jedno (adamičko) ljudsko stvorenje danas koristiti svoj um ili još bolje rečeno – odreći ga se, s ciljem da bi nekoga što vjernije slijedilo, nekome ugađalo, nekome se klanjalo itd., to je njegova individualna odluka, odnosno – izbor, i za taj svoj izbor moraće da snosi i konsekvence.

Završiću ovaj dio teksta sa ovim navodom iz knjige «Buđenje», Antony de Melo-a:

«Našao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao sa njima.

Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.

Prošle su godine i orao je ostarjeo.

Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vjetru.

Stari orao zapanjeno je gledao uvis. «Šta je to?» pitao je.

«To je orao, kralj ptica», rekla mu je jedna kokoš. «On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji.»

I tako je orao umro među kokošima, ne znajući ko je.»

(Pojam “lift”, koji sam nekoliko puta pomenuo, označava ono što neki metafizičari danas nazivaju “Fotonskim pojasem”, “Galaktičkim Supertalasom”, “ Frequency Realm Border-om” ili jednostavno vibracionim talasom koji “zapljuskuje” ovaj naš region vremena-prostora jednom u 300 000 godina, sa mogućom tendencijom da svaku muzičku notu i one na njoj povisi za jedan ton više!?! Na to možemo gledati i na kao jednu vrstu prirodnog sistema ravnoteže u “Svemu Što Jeste”). 

izvor: galaksija.com ›››

 

 

matrix tekst

 

 

MATRIX TEKST

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

matrix tekst