G

 

ljudi tekst

 

 

autor: Marko Vučetić ›››

 

 

TEKST

Ljudsko upravljanje i animalno-ljudsko vladanje

 ”Animalno-ljudsko” odnosi se na stanje pasivnosti onih nad kojima je vlast uspostavljena, kao i na stanje onih koji imaju potrebu vladanja i gomilanja bogatstva

Suvremena Republika Hrvatska po mnogo čemu nije suvremena i nalazi se na prvom evolucijskom uzvišenju s kojega je moguće naslućivati čovjeka koji se tek ima ostvariti, ali i sjećanjem pripadati netom napuštenoj animalnosti.

 Suvremena politika očovječenog čovjeka počiva na poimanju političke moći kao moći upravljanja, dok politička moć bića koje je razapeto između nadolaska ljudskog i zaborava animalnog ne može nadvladati animalni instinkt okupljanja slabih i vladanja nad njima.

Politička moć u takvom animalno-ljudskom smislu nikada neće biti ništa drugo nego moć uspostavljanja vlasti nad onim animalno-ljudskim pripadnicima, a uz to, naravno, uvijek ide povećanje bogatstva onih koji vladaju.

 Ovo ”animalno-ljudsko” odnosi se na stanje pasivnosti onih nad kojima je vlast uspostavljena, kao i na stanje onih koji imaju potrebu vladanja i gomilanja bogatstva. U političkoj filozofiji se raspravlja o tzv. prirodnom stanju ili zamišljenom stanju ljudskosti u svijetu bez političke vlasti. Naravno, radi se o misaonom eksperimentu u kojemu zamišljamo kako bi život izgledao bez države i institucija na koje smo navikli, odnosno bez svega onoga što proizlazi iz političke moći i predstavlja političku moć.

Oni koji mogu zamisliti ovaj misaoni eksperiment su ljudska bića koja shvaćaju i svijet promišljaju s razine svega i ničega. Naime, kako drugačije unaprijediti postojeće stanje ukoliko to stanje ne promatramo s razine njegovog ništavila ili okolnosti da sadašnjeg stanja nema?

 Oni koji nisu u stanju kročiti putem misaonog eksperimenta nedvojbeno se nalaze na uzvisini animalno-ljudskog i njihov misaoni sklop umjesto ništavila zamišlja Udbu, komuniste i ostale povijesne entitete koji im koriste da bi u animalnom zanosu uspostavili vlast nad narodom kojega navodno ljube i štite od Udbe, komunista i ostalih povijesnih drugara.

 Kada takvi ljube, oni su jedini koji ljube, njihov govor započinje s ”mi”, a nastavlja s ”jedini”. ”Mi” i ”jedini” ne postoji u ljudskom svijetu, ali zato caruje u animalno-ljudskom svijetu u kojemu se odigrava borba za uspostavljanjem vlasti i gomilanjem bogatstva.

 Sasvim je razumljivo da su ”mi” ujedno i ”jedini”, neovisno jesu li na vlasti (jer vladaju, a ne upravljaju) ili su u oporbi; oni su, ma koliko ih bilo, uvijek ”jedini” i njihova animalno-ljudska spoznajna aktivnost ne može drugačije. Oni nisu mislitelji, oni nisu tu da bi stvarali novi svijet i društvo koje sebe ne poima u kategorijama ”mi” i ”jedini”, nego u kategorijama suživota i misli koja misli tajnu ljudsku naravi u dijalektici između svega prema kojemu teži - rastom znanja, zakonitosti i pravde - i ništavila koje neprestano - znanjem, pravdom i empatijom – napušta i od njega se udaljava.

 Tko misli misao progresa, tu misao misli na osobnoj i civilizacijskoj razini. Animalno-ljudski misaoni aparat ne može zamisliti ništavilo iz jednostavnog razloga: ništavilo ne može misliti ništavilo jer jest ništavilo, baš kao što nije ni u načelu moguće vidjeti ono što omogućava gledanje.

Dakle, ono što u sebi jest ništavilo ne može zamisliti ništavilo, nego se prepušta instinktu vladanja. Oni nisu krivi, ali im se ne smije dopustiti da budu zaslužni za urušavanje i suobličavanje svijeta s njihovim dinamizmom, dinamizmom ništavila.

 Društvo, znanje i svijet treba napredovati, taj napredak se odigrava unutar tajne ljudske biti koja nikada ne može u potpunosti biti znana, jer onaj tko zna ljudsku bit, ujedno ju je i uništio i onemogućio rast znanja, pravde, vrijednosti, morala, zakonitosti i empatije. Animalno-ljudsko djelovanje počiva na pobuđivanju osjećaja pripadnika animalno-ljudske grupe.

 Ono što oni osjećaju treba osjećati čitavo društvo. Kada oni pate, ta patnja je plemenita i u korist društva kojim vladaju, prisjećaju se vladanja ili tek žele vladati.

Oni su, zapravo, zarobljenici hermetizma trenutaka, oni se ne bore da kultura, znanost i humanost preuzmu neko društvo i odvedu ga u vječito sada rastućeg znanja, rastuće sigurnosti, sreće, solidarnosti i beskrajnih mogućnosti.

 Ne, animalno-ljudsko ”jedinih” i ”mi” želi da to društvo postane zarobljenikom hermetizma trenutka koji im jamči osjećaj bitnosti.

 Jedino se u trenutku i može vladati, ali ono što može stati u trenutak zaista je nebitno. Za današnji saziv Hrvatskog sabora se često kaže da je najlošiji do sada. Nije najlošiji, nego su se u njemu, od svih dosadašnjih saziva, na jednom mjestu pronašli mnogi koji žele vladati i zatvoriti nas u hermetizam trenutka. To je hermetizam ludila, izjednačavanja ili, još bolje, supstitucije stranke i nacije, domoljublja i ekonomskih privilegija, neukosti i morala, govorništva i urlika… Razumljivo je, ako se promatra u kontekstu animalno-ljudskog dinamizma, da je to mjesto nastanka umišljaja značaja mnogih koji žele biti lideri hermetizma trenutka. To su svi oni koji misle da su domoljubni, moralni i dobri govornici u smislu da zastupaju interese naroda i govore u ime naroda, a zapravo su, izvan hermetizma trenutka, negacija svega navedenog jer onemogućavaju progres i suživot. Današnji saziv Sabora stoga nije najlošiji do sada. U njemu je prisutno očajanje poimano u egzistencijalnom smislu. Stanje očajanja je kod nas toliko prisutno da bismo filozofa Kierkegaarda trebali proglasiti počasnim građaninom Republike Hrvatske.

 Očajanje je stanje u kojemu je iscrpljena jedna paradigma; toliko puta se ponovila da je postala besmislena. Svako ponavljanje tog besmisla je očajno. Nesumnjivo smo, na društveno-političkoj razini, iscrpili jedan besmisleni hermetizam trenutka.

 Sad se samo nadam da ne slijedi novi besmisleni hermetizam, nego da slijedi otvaranje prema znanju, humanosti i pravdi, a tada će i animalno-ljudski pripadnici dovršiti evolucijski proces prijelaza od animalnog prema ljudskom.

 izvor: www.autograf.hr ›››

 

G

 

ljudi tekst

 

 

autor: Radomir Konstantinović ››› 

 

TEKST

Svet palanke

 U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta", kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencia je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

 Iskustvo nam je palanačko.

 Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost.Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.

 Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se, u „večnosti", živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvorenisvet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka - svetska?

 Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje po-stvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materajalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, ništavilo večnosti.

 Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha. Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune,stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici „sveta", na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh.

 Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan: on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost. Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takođe je jezik voljnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palanačanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt. Otkuda to? Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu. Ovaj „svet" je svet koji, množinom mogućnosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno tome i sam duh stila.

 Ova služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta", kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencia je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

 Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infanlilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne bitiu infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornosti lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nadstavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Ako je jedno-obrazni stil moguć, kao delo svih, on nije moguć samo u prostoru. On podrazumeva I svoju važnost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu. Stil ne priznaje mrtve.

 On je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha. Biti u duhu palanke, znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se, ovim stilom, ponoviti jučerašnjica palanke. Jako osećanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u suštini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv-istorijskog) duha.

 Radoznalost za ono što je bilo ovde se javlja pod maskom istorije, ili istoričnosti; u stvari, u njoj nije teško prepoznati protiv-istoričnost palanke, zasnovanu ovde na dva činioca: 1) na radoznalosti, kojom palanka izražava svoju želju za jedno-obraznošću, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to uništenjem onoga što bi njoj bilo nepoznato, što bi ostalo „tajna" za nju, van domašaja njenog oka, sluha i mogućnosti delanja, kao mogućnosti„odgovora" na sadržinu dogođenog, i 2) ovde nije teško otkriti ovu protiv-istoričnost i u palanačkoj težnji za vremenskim dejstvovanjem vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve „povezati" protiv-dejstvom palanačkog duha, njegovim tumačenjem, koje je uvek tumačenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti. Zaverena trajanju, time što prihvata (što želi da učini to izborom svoje volje) sudbinu palanke, one koju je svet „napustio", ostavio, ona trajanje traži svuda, pa neizbežno i u svom stilu. Ona mora sebe stilski da ujednači u vremenu kao i u prostoru, u prošlosti i sadašnjosti kao i u budućnosti. Konzervativan duh palanke, kao ovaj duh osuđen na trajanje, i koji ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokušava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mračnom pokušaju koji ne znači samo izmirenje sa sudbinom već i njeno obogotvorenje, dakle ne samo na ravni koja bi osvetlela tu sudbinu kao snošljivu već bi joj dala značenje jedino moguće sudbine; taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji „sačekuje" budućnost svojom vernošću postojećem, ali koji takođe sačekuje prošlost svojom vernošću postojećem koje želi, neuporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno.

 Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme; on hoće prošlost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osećanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i koji može biti zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet I koji, zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u „haosu" koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase koje uopšte može da doživi jedan „bludni sin".

autor tekst

G

 

ljudi tekst

 

 

LjUDI TEKST

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

ljudi tekst

G