autor tekst 001 ›››

 

 

Federico Moccia

 

Sreći ne treba težiti, na sreći treba raditi

 Knjige čine i ono što naš najbolji prijatelj ne može: nikada nam ne prebacuju zbog nečega što smo uradili

 Federiko Moča, italijanski pisac i reditelj koji je nedavno boravio u Beogradu kao gost „Čarobne knjige”, izdavačke kuće koja je objavila sve njegove romane, kaže da je njegova vokacija da pripoveda priče. A da li će ih ispričati pišući knjige ili režirajući filmove, to je manje važno. Pisanje je jednostavnije, kaže, jer to je stvaranje iz ničega i tu nema posla sa glumcima. Pisac može da kopa po emocijama i da uspostavi vrlo specifičan odnos sa čitaocima.

 Moča se proslavio knjigama „Tri metra iznad neba”, „Želim te” i „Izvini, ali ti si moja ljubav”, po kojima su snimljeni i filmovi. Ima zanimljivu biografiju, jer osim što piše knjige i režira, on je i gradonačelnik u mestu Rozelo (region Abruco). Prihvatio je tu funkciju kada su mu ponudili, ali skromno tvrdi da im samo pomaže i da ne prima platu za taj posao baš zato da ne bi mogli da mu prebace da nešto nije uradio dobro.

 Pisac čije knjige su popularne prvenstveno kod tinejdžerske publike, predstavio je u Beogradu nove romane „Taj trenutak sreće” (u prevodu Svetlane Šmit) i „Ti si ta” (prevod: Biljana Kukuleča) i bio gost na svečanom otvaranju knjižare „Čarobna šuma” na Trgu republike koju su otvorile „Čarobna knjiga” i „Darkvud”. Ovo je bio njegov prvi boravak u Beogradu i kaže da mu je sada žao što nije mogao da dođe svaki put kada je objavljena neka njegova knjiga.

 – Vidim da je grad izuzetno lep i da ga tek treba otkrivati – kaže Moča za naš list.

 – Do sada sam uspeo da vidim samo neke turističke atrakcije, ali ono što mene naročito zanima jeste da bolje proučim ljude, da ih posmatram tokom njihove svakodnevice, da vidim kako se ponašaju, kako se smeju, kako plaču, kako se pozdravljaju... Pisac je znatiželjna osoba koja kao da krade očima, krade osmehe, krade suze, jer nikad se ne zna iz kojih od tih elemenata može da nastane neka nova knjiga ili film.

 Koliko je na vaše bavljenje filmom uticalo to što ste u tom svetu bili prisutni od svog detinjstva zbog oca?

 Moj otac, Đuzepe Moča, scenarista i reditelj, bio je daleko uspešniji od mene u svom poslu. On je autor 121 filma i radio je u periodu kada je u celoj Italiji bilo svega 16 pisaca scenarija. Prvi njegovi filmovi su bili crno-beli i meni je zaista bilo zanimljivo, dok sam bio dete, da vidim glumce, da prisustvujem snimanju, a zatim i projekcijama. Ipak, ono što je mnogo više uticalo na mene bio je način na koji je on pripovedao događaje iz svog života. Recimo, ostala mi je u sećanju njegova priča o devojci koja mu se mnogo dopadala i s kojom je bio u vezi, a koja je zapravo imala drugu vezu sa njegovim prijateljem, što ga je veoma potreslo kad je otkrio.

 Ljubavne veze su dominantna tematika i vaših knjiga...

 Ljubav je stalno prisutna u našim životima, ona teče kao podzemna reka, a to što je mi ne vidimo uvek, ne znači da je manje strastna. Ali činjenica je da, kada smo zaljubljeni, sve radimo sa duplo više svetlosti i snage. Ja, čak, ne bih rekao da je ljubav dominantna tema u mojim knjigama, već pre da je nit vodilja, jer se u svakoj knjizi bavim i drugim temama. Tako se u knjizi „Čovek koji nije želeo da voli” bavim i osećanjem krivice, preispitivanjem života i sučeljavanjem onoga što smo uradili sa onim što smo mogli da uradimo... U drugim knjigama dosta se bavim odnosom roditelja i dece, optimističkom vizijom života. Ne volim da dajem eksplicitne poruke u svojim knjigama, ali na neki način ipak poručujem da se svaka teška situacija može rešiti. Sreća nije trajni cilj kome treba težiti, već neprekidno stanje na kome treba raditi.

 Rekli ste da su vaše knjige putovanje unutar nas samih...

 U poslednje dve knjige „Ti si ta” i „Taj trenutak sreće” govorim i o tome da se, kada nam život oduzme dragu osobu, osećamo kao da nas je neko izdao i da više ne uspevamo da budemo sinhronizovani sa životom koji nas okružuje. Lik iz ova dva romana, posle smrti oca koji je bio veoma važan u njegovom životu, odlazi u drugu zemlju sa svojim prijateljima, ali to je i putovanje unutar njega samog kako bi ponovo uspeo da uspostavi ravnotežu sa svetom i da prihvati ono što mu se dešava. Zašto ja uopšte volim knjige? Zato što knjiga ulazi u naš život, postaje naš najbolji prijatelj i može da učini, čak, i ono što najbolji prijatelj ne može, a to je da nam kasnije ne prebacuje ni zbog čega što smo uradili. 

Važite za autora koji piše za mlađu publiku, ali vi ne prihvatate te podele?

 Često odgovaram na pisma čitateljki iz različitih zemalja koje su najrazličitijih godišta, od tinejdžerki pa do gospođa od 70-80 godina. Recimo, kada je film „Izvini, ali ti si moja ljubav” počeo da se prikazuje, na projekciju su došle ne samo devojčice nego i njihove majke i bake. Protiv sam te isključivosti kada se određuje za koju publiku pišem, jer to ionako zavisi od mnogo toga. Recimo, imate mlade od 17 godina koji odbijaju da čitaju moje knjige i da gledaju moje filmove baš zato što imaju stav tipa „neću da čitam i da gledam ono što svi čitaju i gledaju, ono što je popularno”, iako bi mogli da se prepoznaju u nekim elementima knjige ili filma. S druge strane, na španskom tržištu, na primer, imam najviše čitateljki koje imaju oko 40 godina baš zato što se one, čitajući moje knjige, prisećaju svojih tinejdžerskih dana i istovremeno pokušavaju da razumeju svoje kćerke. Dakle, ja pišem za celu porodicu i moja publika zaista pripada različitim generacijama. 

izvor: www.politika.rs ›››