gounderGumbrella 

Ma boheme

Ukorak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
 O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
 Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,
 Dunje ranke, kruške karamanke!
 I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
 Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
 bogataških zastrtih prozora!
 A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
 Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
 I sat kašlje sa tornja katedrale,
 O draga, oči moje nezaspane!
 Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
 izašao iz kafane;
 Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
 O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
 Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
 To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
 noć da rasani,
 Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
 Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
 Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
 Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
 Izobličeno od potucanja i bola!
 A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
 Čežnje za daljinom,
 Romantične ljubavi moje!
 I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;
 Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,
 Jeseni Pariza, noćiju Firence,
 Sa čudnim srcem gordog Peladana!
 A stara stričeva violina pokidanih struna
 Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!
 I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,
 Stari uput mornarske astronomije,
 Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra
 polaze iz Liverpula,
 Jedna ispijena boca rakije
 I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi
 umesto abažura.
 A šta je najbolnije,
 Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag
 Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i
 Melanezijski arhipelag!
 Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u
 sanjarijama ispisan je životopis moj.
 O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
 Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
 Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
 Kao čadsko jezero osećanja čista,
 Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije
 trebalo nikad ništa da napiše,
 U Adamovom kostimu bez smokvina lista.
 O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
 Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
 Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
 Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
 Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

Radojko Jovanović Drainac

gounderGumbrella