stid tekst

 

 

autor: Magda Peternek

 

 

TEKST

 

 A gdje je stid?

 

Ne vidim nikakvu razliku između onih što svoje gole noge (i ostalo) šetaju i dižu baš tamo gdje ne treba i onih što obučeni ‘’do zuba’’, bez trunke stida i osjećanja pristojnosti, najsramnije ‘’vaspitavaju’’ društvo

 

Šta je čovek bez stida, ko je on? U svakom slučaju nešto sastavljeno iz dijelova, neko lažan, izvještačen. Lišen osjećaja mjere. Neobuzdan. Neko ko se i te kako dosađuje duhom. Ali, nimalo bezopasan. Naprotiv, uvijek spreman na sramnu i podmuklu borbu.
Da li vas možda ovaj uvod asocira na veliki broj onih koji vas okružuju? Žao mi je što odgovor unaprijed znam i što je ovo definitivno vrijeme bestidnih. Kada ste poslednji put vidjeli nekoga da se postidio, zacrvenio, da se pokajao bez riječi? Ja ne pamtim, a ako se to možda i desilo, taj se smatrao slabićem i nepoželjnim u ovom svijetu niskih strasti i jož nižih udaraca. Nestala je (izgleda nepovratno) ona zdrava, iskrena naivnost koja proizilazi iz istinskog ljudskog srca. A složićete se da ništa kao ona nije tako vjerno čovjekovom dobročinstvu. Samo takav čovjek moći će iskreno da voli i da tuguje. Osjećaj stida nije ništa drugo nego vjerovanje u iskrenost duše. Naravno da naivnost u svom suštinskom smislu ne smije biti vodilja, niti glavni pokretač ljudskog bića, ali njeno postojanje i njena postojanost moraju se mudro i s radošću dočekivati.
Današnje neiskreno vrijeme natovarilo je svemu što vrijedi teško, bestidno breme. Opkoljeni smo gomilom neukusa, šunda i bezobrazluka. Osjetiti stid nad svim, zapitati se u kom to pravcu idemo, u čijem okruženju živimo, ‘’debelo’’ se zacrvenjeti pred plejadom besramnih naša je, prije svega, obaveza pa tek onda potreba. Onima koji bez pardona gaze po svemu što poštovanje i poštenje siju mora se stati na put. Barikade pristojnosti, ljudskog dostojanstva i ponosa moraju biti na snazi. Uvođenje vaspitnih mjera jednostavno je neophodno. U protivnom, ostaćemo zgaženi njihovim debelim đonom, izgubljeni i zarobljeni u ćorsokaku tih besramnih vodiča poniženja.
Ne vidim nikakvu razliku između onih što svoje gole noge (i ostalo) šetaju i dižu baš tamo gdje ne treba i onih što obučeni ‘’do zuba’’, bez trunke stida i osjećanja pristojnosti, najsramnije ‘’vaspitavaju’’ društvo. I jedni i drugi su identični primjeri za odsustvo stida. Čovjek koji nema sposobnost da osjti njenu dobronamjernu snagu ne može nikad razumjeti šta znači iskrenost. A onaj ko osjećaj stida svjesno guši i potiskuje probudiće samo frustriranost i nezadovoljstvo u sebi.

Ništa čovjeka ne oslobađa kao svjesno pokajanje koje zahvaljujući upravo stidu i sramu podstiče i podsjeća da se mora biti čovjek. Ne plaše me oni koji se zapletu u svojim lažima, pa ih otkrije nespretna igra riječi i crvenilo u licu. Naprotiv, raduje me što je osjećaj stida ipak ‘’odradio’’ svoje i što ima nade da se vrate na put, kojim se danas rjeđe ide. Plaše me „oŇi“ koji lažu kad zinu, a da usput i ne trepnu. Crvenilo na njihovom licu ne može pronaći put, jer stid i sram u takvima ne stanuju. Učaureni su u drskosti i bez trunke časti.
Želim da napravim razliku između prostodušnosti i bestidnosti, jer mislim da se nerijetko dovode u nepostojeću vezu. Naime, prostodušnost u sebi ima neku vrstu blagosti i nečeg neiskvarenog, dječijeg. Bestidnost je totalna bezobzirnost. A u njoj nema ničega nimalo naivnog i bezazlenog. U prostodušnosti i intima može naći svoje mjesto. Intimnost, bilo da je duhovna ili fizička jeste ono što uskraćujemo nepoznatom i dopuštamo samo onima koje želimo pustiti u svoju duboku tajnu, često i nama samima nepoznatu.

Stidljivost je ono što štiti našu intimu, svojevrstan oprez gdje se odlučujemo koliko ćemo biti otvoreni prema drugome. Rušenje ovih ograda pripada bestidnosti. Taj vjetar duva sa svih strana današnjice i želi sve razotkriti i iznijeti na vidjelo, izložiti kao na tacni. Jer, po današnjem receptu, ono što nije ‘’do daske’’ na izvol’te nije ni primijećeno. Svijet je postao neka vrsta buvljaka gdje se bukvalno sve i svašta prodaje. Kao ‘’javna izložba’’ na kojoj su izloženi i tije­lo i duša. To u korijenu siječe svaku tajnu, intimu i skrivenost. Tako se gubi pravo na svoju emociju i na sopstvenu ličnost. Razne javne ispovijesti, priznanja, razotkrivanja vode ka bestidnom pokaziva­nju samog sebe. Nema ništa više što pripada samo meni. Sve je zajedničko vlasništvo. I u svemu tome dolazi do nedopustivog paradok­sa da danas biti bestidan znači biti potpuno iskren, hrabar, pa i nedužan. Naravno da je to sušta suprotnost istini. Ovo bestidno razgolićavanje onog najvrednijeg i najintimnijeg što čovjek nosi u sebi neminovno i masovno vodi osiromašenju društva. Zato, dok još ima vremena, klonite se svega što vrijeđa vaše dostojanstvo.

Uvedite sankcije svemu što bestidno remeti vašu iskrenu intimu. Postidite se, kad vam je Bog dao. Tako ćete naučiti da praštate, a prizna­ćete da nema većeg zadovoljstva, ni zahvalnosti. Ja priznajem. I ja i moj bič. Jer, bestidnost je kič.

izvor: dan.co.me ›››

 

 

stid tekst

 

 

autor: Nebojša Katić ›››

 

 

TEKST

Umiranje stida

Proces civilizovanja društva počiva i na efektu ugledanja,

isto onako kako se odvija i proces odrastanja i vaspitavanja 

Srpsko društvo je, van svake sumnje, u stanju dugotrajne regresije. Iako vidljiva na svakom koraku, ta regresija je možda najuočljivija kroz fenomen nestajanja stida i kroz vladavinu opšteg beščašća.

U procesu civilizovanja društva, od Adama i Eve pa do danas, osećaj stida je imao jednu od ključnih formativnih uloga. Osećaj stida određuje naš odnos prema drugima, prema moralnim normama i društvenoj etici. Što je opšti osećaj stida prisutniji, društvo je civilizovanije. (Može se, naravno, „psihologizirati” o odnosu stida i neuroze, ali Srbija nije Japan, pa nema opasnosti da višak stida može ugroziti mentalno zdravlje građana.)

Civilizovano društvo počiva na osećaju stida možda i više nego što počiva na zakonima. Kada stida nema, nema ni jasne granice između dobra i zla. Bez stida nema ni osećaja krivce, ni kajanja, ni časti. Ako su građani imuni na stid, zakoni ne mogu urediti društvo niti ga mogu civilizovati.

Proces civilizovanja društva počiva i na efektu ugledanja, isto onako kako se odvija i proces odrastanja i vaspitavanja. Deca posmatraju i slušaju roditelje, i tokom odrastanja stiču svest o stidu. Pristojnost, maniri, samokontrola, stid i moralne norme uvek se prvo pojavljuju u prosvećenijim slojevima, a potom se prenose naniže. Ta ključna vaspitna uloga elite danas nestaje, i to

nestaje njenom krivicom. Primitivizam i bahatost više nisu „privilegija” najnižih slojeva društva. Reč je o maniru koji je veliki deo elite usvojio i obilato ga koristi u svakoj prilici i svakim povodom.

Podrazumevalo se da su seks ili golotinja deo privatnog prostora jer su direktno vezani za praiskonski osećaj stida. Ne zbog zakona, već zbog osećaja stida seksualni čin se ne obavlja na ulici, niti pred decom, niti se ulicom hoda nag. Ovaj elementarni osećaj normalnog se danas gubi i slaba je uteha da je reč o globalnom fenomenu. Pola Srbije omađijano i bez stida gleda programe u kojima se nove „zvezde” javno brukaju kršeći sve tabue pristojnog društva.Tu paradu jada i vulgarnosti po svoj prilici gledaju i roditelji, rođaci i prijatelji novih zvezda, i čini se da se tu niko ne stidi. Naprotiv. Kao da je glad za novcem iznad svakog moralnog obzira i kao da može da opravda sve oblike ponašanja.

Zakoni ne kažnjavaju laganje, sem kada se laže na sudu - osuda je prepuštena društvu i njegovim moralnim normama i standardima. Danas se u javnom prostoru laže bestidno, laže se kao da nema sutrašnjeg dana. Nema ni straha, ni nelagode što će te laži zauvek ostati zabeležene u medijima i/ili na internetu.

Osećanje časti, tesno povezano sa osećajem stida, polako nestaje. Javne ličnosti se rutinski, dnevno i gotovo ritualno samoponižavaju, izgovarajući besramne poltronske rečenice, dodvoravajući se ljudima od moći. Urednici, novinari, analitičari, umetnici ili profesori koji bi morali biti u mišjoj rupi zbog onoga što su izgovorili, ili zbog onoga što nisu izgovorili a morali su, gordo šetaju gradom ili trče od studija do studija.

Ne, ovde nije reč o političkoj borbi, o podeljenoj Srbiji i ostrašćenim ideološkim i političkim razlikama koje su možda malo, onako balkanski, izmakle kontroli. Ovde je reč isključivo o ćaru. Iza svakog samoponiženja, iza svakog sramnog nastupa, iza svake izgovorene laži su interesi i trag novca.

Na srpskoj političkoj sceni (a nije bolje ni na globalnoj) patologija je jasno vidljiva, i sve je očitija kako se ide ka vrhovima vlasti. Patološke ličnosti u pravilu nemaju osećaj stida. Ali, teško je poverovati da su svi oni koji uporno demonstriraju manjak stida sociopate, ili psihopate. Pre će biti da je samo reč o ljudskim krpama, a to se ne može lečiti.

Među onima koji jasno uočavaju šta se na sceni događa, među onima koji lucidno kritikuju sadašnji trenutak, mnogo je onih koji su bili tolerantni prema „svojima”, a sami se ponašali nečasno u javnom prostoru i ćutali kada su morali da govore. Može biti da su sve to radili odmerenije, civilizovanije, elokventnije, ali to ne menja suštinu. Ovo što danas gledamo nije počelo juče, niti će nestati sutra - to je samo metastaza dugog procesa socijalnog propadanja. Srpska žaba bestidnosti je, čini se, skuvana i tom smo loncu svi dodavali svoj začin. Dobro, ne svi - vi niste.

izvor: politika.rs ›››

 

 

stid tekst

Tatjana Milivojević

 

TEKST

Zašto su najopasniji ljudi bez stida

Kada čovjeka napusti stid, napušta ga pamet, ali i sve druge vrline. Raspara se integritet ličnosti, jer stid je čuvar dostojanstva čovjeka

 Jezik kao zgusnut izraz nataloženog viševekovnog života ljudi u zajednici sadrži mnogo reči za loše karakterne crte.

 Zanimljivo je da se radi o univerzalno definisanim osobinama, jer u svakoj ljudskoj zajednici na planeti se lažljivost, lopovluk, nepoštenje, hvalisavost, pohlepnost, vlastoljubivost, potkupljivost, svađalaštvo, dvoličnost, nepravičnost, bezobzirnost, pakost, prevrtljivost, ulizištvo itd. negativno konotiraju.

 Svaki jezik ima reči i pregršt sinonima za te osobine.

 Druga je stvar koji se opseg ponašanja u različitim kulturama i istorijskim epohama stavlja pod svaku od tih oznaka.

 Kako kaže Teri Iglton (Kultura, Clio, 2017) ne postoji nijedna ljudska kultura u kojoj krađa, klevetanje, blaćenje ili davljenje (dodajmo premlaćivanje, paljenje kuća itd.) drugih ljudi, jednostavno zato što vam se tako hoće i može, predstavlja prihvatljiv običaj. U praksi se to radi, naravno, ali se obično traži opravdanje u nekim „višim razlozima“, ili nuždi, a najčešće se opravdava time što se demonizuju ili dehumanizuju oni kojima se nanosi šteta ili zlo (niža rasa, neprijatelj, domaći izdajnik i strani plaćenik…)

 No moj je utisak, a moguće je da se ne bi svako složio sa mnom, da postoji jedna takoreći sržna osobina koja ima dezinhibitorno dejstvo na ponašanje, jer omogućava neometano, pa i razobručeno ispoljavanje svake druge karakterno-moralno ružne osobine, a to je - bestidnost.

 Da pokušam da objasnim.

 Iako u naše vreme postoji tendencija da se stid, zajedno sa stidljivošću, smatra zastarelim, neurotičnim, disfunkcionalnim, stid spada u neizbežna (jer imamo svest o sebi) i neophodna društveno-moralna osećanja. Stid je jedno od najneprijatnijih osećanja, zahvata celog čoveka, koji bi najradije „propao u zemlju“. Zato je strah od stida u korenu treme i socijalne anksioznosti, ali je neophodan kao važan i snažan znak upozorenja koji nas sprečava da činimo ono zbog čega ćemo se stideti.

 Stid, krivica, sram, kajanje, odnosno zahvalnost, saosećanje ponos, članovi su porodice moralnih emocija.

 Ovde nije tema stida i srama koji proishode iz moralno irelevantnih radnji, kao na primer kada neko shvati da je viđen ili, ne daj bože, uslikan dok usrdno čačka nos; ili kad nenamerno „pusti vetar“ u prostoriji punoj ljudi; ili se stidi svog izgleda, siromaštva, rodbine, porekla i sl.

 Ne zato što je takav stid manje neprijatan i obuhvatan za osobu, već zato što se onim što ga uzrokuje ne nanosi nikakva šteta ili zlo drugome (dobro, „puštanje vetra“ nije baš prijatno okolini).

 Da se vratim na bestidnost koju bih definisala ne kao karakternu manu poput drugih, već kao nedostatak, neku vrstu emocionalne defektnosti i slepila uma. Iako bi mnogi, i to s pravom, stavili licemerje negde na vrh ili pri vrhu top-liste ružnih ljudskih osobina, rekla bih da za licemere (još uvek) ima nade.

 U moralnoj psihologiji licemerje ili dvoličnost označava pojavu da neko propoveda određena moralna pravila i principe, ali da ih se ne pridržava u životu. Ili da krišom („iza leđa“) govori i radi ono što ne bi naočigled nekog drugog ili drugih.

 E taj i takav čovek ipak ima neku svest i osećaj o tome šta je dobro a šta loše, šta je ispravno ili prikladno a šta nije, šta je lepo, a šta ružno, neukusno i bedno govoriti i činiti. Zato se trudi da prikriva svoje sramne naume, ponašanja i dela.

 Drugim rečima, stidi ih se.

 Šta reći kad se ukloni i ta poslednja prepreka i kad se ne samo u društvu, nego i javno, pred milionskim auditorijumom koji obezbeđuju masovni mediji, bez imalo nelagode - ma ni da se barem malko ne zarumene obrazi, zamuca, utiša glas, poviju ramena i glava, obori pogled - poltroniše, laska, ulizuje, ulaguje, dodvorava, udvara, opeva, „uvlači“ se Vlasti, Sile i Moći?

 Ili, kad se - bez treptaja, bez ikakvog neverbalnog znaka neprijatnosti, dapače - „masno“ laže, a svima su dostupne neosporne činjenice.

 Bilo zato što su upisane u kolektivno i to sveže pamćenje („nije bilo izbora“ u junu 2020), u obliku audiovizuelnih zapisa („niko nije rekao da je to najsmešniji virus“) ili na udaljenosti od jednog klika na odgovarajući link („brat je samo zaposlen, nije direktor te kompanije“).

 Dodajmo i veselo političko preletaštvo pojedinaca ili i čitavih odbora, samouvereno i ozareno postizborno izneveravanje ukazanog poverenja građana i izdaju, naravno, uvek u korist pobednika.

 Zašto oni koji nisu izgubili moralnu intuiciju, sposobnost moralne samosvesti i samospoznaje moraju da osećaju, iznova i iznova, stid umesto bestidnih ljudi?

 Licemer se u bedno, kukavičko, grešno i nedostojanstveno ponašanje upušta van pogleda javnosti te nas barem oslobađa, kako se kaže, transfera blama. Skriveni ogrešitelj o fundamentalne i elementarne moralne principe nije (još) pao na nivo na kojem se normalizuju, pa i valorizuju karakterne mane i etički prekršaji. Sprečava ga stid (onda kad nije u pitanju samo strah od zakonskih, političkih ili društvenih sankcija).

 Čuveni ruski književni teoretičar i kritičar Bjelinski je rekao da kada čoveka napusti moral, odmah iza toga ga napušta pamet.

 Dozvoliću sebi da preformulišem i nadovežem se na njegovu jezgrovitu rečenicu: kada čoveka napusti stid, napušta ga pamet, ali i sve druge vrline. Raspara se integritet ličnosti, jer stid je čuvar dostojanstva čoveka.

 Stid je znak da je moralni instinkt, koji je ugrađen u biološki sklop ljudi, očuvan.

 Stid je ona kočnica, koja kad se pokvari, čovek nezaustavljivo srlja nizbrdo.

 Sve mu postaje normalno, dozvoljeno i prihvatljivo.

 Ne možemo ni u čemu verovati ljudima bez stida.

 izvor: danas.rs ›››

 

stid tekst

 

 

STID TEKST

 

I kako sad da bilo ko shvati ovaj tekst ozbiljno. Nikako.

Nije pisan sa ozbiljnim namerama. Pisan je sa dobrim namerama.

stid tekst