goo underGumbrella

Veče

Sreće se, uvek, tek sećamo slatko,

a sreća – svud je. Možda ona zlati

taj vrt jesenji, iza šupe, mrakom,

možda je zrak čist što kroz prozor svrati.

Kroz ponor neba, lakim, beli, krakom

diže se oblak. Odavno ga pratim….

Mi malo znamo, mi vidimo kratko,

a sreća je data tek onom ko shvati.

Otvoren prozor. Zacvrkutav, tu je,

na simsu, ptica. I, sa knjige, prenut,

umoran pogled odvraćam na trenut.

Suton. I nebo pusto se rumeni.

Šum vršalice sa gumna se čuje.

Gledam, slušam, srećan. Sve je to u meni.

 Ivan Aleksejevič Bunjin

goo underGumbrella