Intervju koji je za Geopolitiku u avgustu 2014. dao mr Saša
Marković koji je ubijen u Budvi 17. aprila 2015.
Mr Saša Marković u svojoj knjizi „Manifest protiv imperije“
predviđa skori kraj američkog neoimperijalizma
Razgovor
vodila: Nevenka Stojčević
Četvrti svetski rat, kako ga naziva Bodrijar, već je u toku. Mi
smo njegovi sudeonici, a to što bombe još uvek ne padaju po
našim gradovima, možemo zahvaliti samo Vladimiru Putinu i
novoprobuđenoj Rusiji, koja je jasno stavila do znanja
Vašingtonu da je kadra i da je odlučna da upotrebinuklearno
oružje, ako to bude potrebno.
„Izdavačka knjižarnica“ Zorana Stojanovića iz Sremskih
Karlovaca objavila je 2013. godine izuzetnu knjigu Saše
Markovića „Manifest protiv imperije“ – prilog istoriji američkog
(neo)imperijalizma, koju je godinu dana kasnije u Crnoj Gori
izdao „Oktoih“. Prvo srpsko izdanje je rasprodato, i već su
završeni prevodi na ruski i španski jezik, a do kraja godine
biće pripremljeno izdanje na engleskom i italijanskom jeziku.
Mnogi stavovi i predviđanja koja je autor dao u knjizi već su
počeli da se ostvaruju. Mejnstrim mediji u Srbiji i Crnoj Gori,
koji su pod kontrolom imperije, pokušavaju knjigu da ignorišu,
ali to u veku interneta nije moguće. Geopolitika je odlučila da
kroz razgovor sa Sašom Markovićem svoje čitaoce upozna sa
stavovima autora.
„Računao sam sa pokušajima ignorisanja, s obzirom na to da smo
defakto države okupirane od strane SAD. Da li će „Južni tok“ u
Srbiji biti onaj činilac koji će dati snagu Srbiji da se od te
okupacije oslobodi, pokazaće bliska budućnost. Za Crnu Goru se
bojim da ima malo nade, imajući u vidu činjenicu da čitava
politička elita, kako ona u vlasti, tako i ona u opoziciji, ide
u američku ambasadu po mišljenje“, rekao je na početku razgovora
Saša Marković.
Svojom
knjigom Vi potvrđujete neprijatnu ali očiglednu istinu da je
angloamerička elita, pod plaštom demokratije, svetu nametnula
neoimperijalizam. Ko čini tu elitu, i koliko su duboki njeni
koreni?
- Da bih mogao precizno da vam odgovorim na to pitanje, prvo
moramo Ameriku definisati kao državu nacionalne bezbednosti, a
nikako kao demokratski uređenu državu. Ko čini glavne komponente
države nacionalne bezbednosti u SAD govori nam, između ostalih,
i vrlo značajan insajder, bivši karijerni oficir, a sada
profesor na Univerzitetu u Bostonu, i vrlo plodan i čitan autor,
Endrju Baćević (Andrew J. Bacevich), u svojoj knjizi
„Vašingtonska pravila“ („Wahington Rules“). Dakle, to je vrh
ministarstava odbrane i spoljnih poslova SAD, kao i unutrašnja
bezbednost („Homland security“), zajedno sa čelnicima raznih
obaveštajnih agencija. Takođe, elitu čine i razne „tink-tank“
grupe, lobisti, najznačajniji advokati, naravno i menadžeri
najvećih banaka i korporacija, posebno onih vezanih za budžet
preko ministarstva odbrane, vodeći novinari elitnih novinskih
izdanja poput „Njujork tajmsa“, kao i članovi kvazi-akademskih
grupa, poput Saveta za spoljne poslove, ili diplomaca prestižnih
obrazovnih ustanova tipa Harvardove Kenedi škole za upravljanje.
Naravno, na vrhu ledenog brega ove elite, koja je faktički samo
izvršilac poslova, nalaze se stvarni donosioci odluka. To su,
pre svih, stara aristokratija Velike Britanije zajedno sa
kraljevskom porodicom, kao i direktni potomci onih porodica koje
su još u 19. veku preuzele monopol u Americi. Pogrešno je
religijski određivati ovu usku grupu koju čini nekoliko stotina
porodica, ali među njima sigurno dominiraju beli anglosaksonski
protestanti („WASP“).
Engleze
ste označili kao generator kriza iza kojih stoji finansijska
politička moć, ali naglašavate da su u osvajanje sveta uvukli i
SAD. Kada je i zašto krenuo taj proces?
-U Engleskoj postoji viševekovna tradicija geopolitike.
Naravno, i među njima ima raznih struja. U knjizi kažem da je
Sesil Rouds (u to vreme najbogatiji čovek imperije), zajedno sa
Lordom Ešerom (ličnim poverenikom kraljice Viktorije, a kasnije
i najuticajnijim savetnikom kralja Edvarda VII i kralja Džordža
V) i Vilijamom Stidom (najuticajnijim novinarom u imperiji)
krajem 19. veka formirao tajno društvo koje se sastojalo od užeg
i šireg kruga. Uži krug se zvao „Društvo izabranih“ („The
Society of Elect“) i činilo ga je sedam do deset članova. Širi,
ili spoljašnji krug ovog društva zvao se „Asocijacija pomagača“
(„The Association of Helpers“). Stotinjak najznačajnijih
novinara, naučnika, političara i plemstvo bili su u širem krugu,
kao vrsta logistike „Društvu izabranih“. Iako je u laičkoj
javnosti ovo društvo najčešće poznato kao „Društvo okruglog
stola“ („Round Table Group“), najpreciznije ime društva nam je
dao uvaženi profesor sa Harvarda, Prinstona i Džordžtaun
univerziteta, Karol Kvigli, koji ga naziva „Milnerova grupa“ (po
značaju koji je u njemu imao Alfred Milner, koji je po želji
Sesila Roudsa preuzeo kontrolu nad društvom nakon Sesilove
smrti). Dakle, Sesil Rouds je stvorio tajno društvo koje je
kontrolisalo sva druga tajna društva u imperiji. Posebno je
značajno napomenuti kontrolu nad tajnim društvima prestižnih
univerziteta, gde se faktički i vršila regrutacija budućih
lidera u imperiji. Takođe, društvo je kontrolisalo političke
partije, kao i sva značajnija novinska izdanja, među kojima i
čuveni nedeljnik „Tajms“ („The Times“) više od pedeset godina.
Tajno društvo je izdavalo i svoj mesečni časopis, koji se zvao
„Okrugli sto“ („The Round Table“), a 1919. je osnovalo i
Kraljevski institut za spoljne poslove, koji je imao dominantnu
ulogu u kreiranju spoljnih poslova imperije. Sesil Rouds je bio
svestan limita Britanskog carstva i želeo je da uvuče SAD u
svoje planove izgradnje novog sveta na federalnim osnovama, sa
Britanijom kao nukleusom, u centru. Vreme će pokazati da će taj
poduhvat Britaniju koštati imperije. Ipak, vrh njene elite će
preživeti i u sinergiji sa vrhom američke elite stvoriće novi
centar za izgradnju sveta koji će kontrolisati Angloamerikanci,
ovog puta u Vašingtonu.
I
Versajski mir smatrate zločinačkim poduhvatom! Da li to znači da
su i svi istorijski događaji pre i posle njega, počev od Prvog i
Drugog svetskog rata pa do danas, posledice isključivo
anglosaksonskih odluka i njihovog promišljenog plana?
- Zločinački poduhvat je termin koji upotrebljava sud u Hagu. S
obzirom na to da ne cenim taj sud, najbolje je ne koristiti
njegove termine, iako sam i sam to ponekad činio. Versajski mir
je kreirao uslove za Drugi svetski rat. I to se nije desilo
greškom. Britanci su u drugoj polovini 19. veka dobili dostojnog
takmaca u Bizmarkovoj ujedinjenoj Nemačkoj. Nemačka postaje više
nego konkurentna Britaniji, gradi flotu, naoružava se, njeni su
proizvodi kvalitetniji i jeftiniji. Na drugoj strani, početkom
20. veka Rusija počinje brzo da se modernizuje i predstavlja
ništa manju opasnost Britanskoj imperiji. Eventualno strateško
približavanje ova dva carstva, nemačkog i ruskog, značilo bi i
definitivan kraj britanske dominacije. Britnaci su pragmatično
odlučili da se prvo obračunaju sa Nemcima, praveći veliku
koaliciju protiv njih. Niz istorijskih događaja su doveli do
toga da Rusi uđu u koaliciju protiv Nemačke, ali sigurno je
jedna od najvažnijih činjenica da u blizini nemačkog cara više
nije bilo nekog poput Bizmarka, koji je uvek upozoravao da se ne
sme ići protiv carske Rusije. Takođe, ruski car Nikolaj II,
posle atentata na premijera Petra Stolipina 1911. nije imao u
svom okruženju dominantne mirotvorce.
Versajski mir definitvno nije imao za cilj mir i stabilnost,
nego slabljenje britanskih protivnika i njihovo uvlačenje u
međusobni sukob. Britanci nisu uspeli da poraze Nemačku u Prvom
svetskom ratu na način da je mogu potpuno uništiti, ali su zato
uspeli da unište Rusko carstvo i cara Nikolaja II, direktno
pomažući Februarsku revoluciju i svrgavanje cara. Takođe,
kasnija sramna uloga Britanije u nedavanju azila caru i njegovoj
porodici, kao i britanska otvorena izdaja vojske Belih (Judeniča
i Kolčaka) koja se suprotstavila boljševicima, govori o tome
koji su bili stvarni geopolitički interesi Britanije.
Torsten Veblen (jedan od vodećih ekonomista s početka 20. veka)
je već 1919. direktno optužio arhitekte Versajskog mira da žele
da stvore reakcionarnu Nemačku koja će biti gurnuta u rat sa
boljševičkom Rusijom. Kasnije finansiranje i dovođenje Hitlera
na vlast od strane angloameričke elite (o kojem je vrlo precizno
pisao profesor Entoni Saton sa Stenforda, a danas se tom temom
više nego uspešno bavi mladi profesor Gvido Đakomo Preparata sa
Univerziteta u Vankuveru), potvrđuje ovo Veblenovo
„proročanstvo“.
Setimo se reči Harija Trumana, budućeg predsednika, u to vreme
senatora, izrečenih na stepenicama američkog Kongresa u leto
1941. da Amerika sada mora pomagati svim sredstvima kako Nemce,
tako i Sovjete, kako bi se što više ubijali između sebe.
Na
svako pominjanje nevidljive vlade i njene finansijske moći
branioci lažne demokratije potežu svoj glavni spin da je to
teorija zavere. Kojim argumentima dokazujete da nije u pitanju
teorija, već zavera u praksi?
- U svojoj knjizi precizno objašnjavam da je priča o teoriji
zavere spin američkih obaveštajnih službi, kako bi se obesmislio
svaki ozbiljniji naučni rad koji preispituje demokratiju u
Americi. Citirao bih velikog Gora Vidala: „Ja nisam teoretičar
zavera, ja sam onaj koji zavere analizira“.
Prof.
dr Darko Tanasković rekao je na promociji knjige da Vaši stavovi
nisu „antiamerički“, što je i razumljivo, jer Vi znate da je
američki narod takođe žrtva najperfidnijeg imperijalnog
totalitarizma. Da li on neminovno vodi u haos svetskih razmera
ili, možda, u četvrti svetski rat, kao što kaže Žan Bodrijar?
- Istina je da moji stavovi nisu antiamerički. Naprotiv, ja
volim Ameriku. Zato sam, između ostalog, i kao dug prema svojoj
velikoj ljubavi, morao napisati knjigu o Americi, „Manifest
protiv imperije ‒ prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma“.
Svi smo mi žrtve perfidnosti imperijalnog totalitarizma
Sjedinjenih Država, kako njeni građani, tako i oni koji su u
vreme realsocijalizma od Amerike očekivali demokratiju. Danajski
darovi koje smo dobili u vidu neokolonijalnih, novostvorenih
država u Istočnoj Evropi su bili jaka pilula za buđenje. Četvrti
svetski rat, kako ga naziva Bodrijar, već je u toku. Mi smo
njegovi sudeonici, a to što bombe još uvek ne padaju po našim
gradovima možemo zahvaliti samo Vladimiru Putinu i
novoprobuđenoj Rusiji, koja je jasno stavila do znanja
Vašingtonu da je kadra i da je odlučna da upotrebi nuklearno
oružje, ako to bude potrebno. Zato se četvrti svetski rat vodi
na potpuno drugačiji način od prethodna dva svetska, kao i
Hladnog rata.
Iz
Vaših stavova proizilazi da je izbegavanje dramatičnih
sukobljavanja moguće pod uslovom da SAD prihvate princip
multipolarnosti kao razuman izbor. Među silama koje bi činile
protivtežu, Vi, međutim, ne vidite Evropsku uniju. Zbog čega?
- Vrh angloameričke elite ne vidi svoju državu u multipolarnom
svetu, oni su sve uložili na stvaranje unipolarnog sveta sa
centrom u Vašingtonu. Spinovanje Bžežinskog i Kisindžera da SAD
treba da podele moć u svetu sa svojim partnerima je providno.
Oni obmanjuju da žele svet regija sa jakim regionalnim silama,
jer uvek na kraju Ameriku postavljaju za vrhovnog medijatora.
Rusija i Kina to ne prihvataju. Evropska unija je
pravno-politički provizorijum, koji ja precizno nazivam
okupacionom zonom Sjedinjenih Država. Naravno, u okviru Evropske
unije glavna nepoznanica je Nemačka. Ona je ponovo izrasla u
ekonomskog džina, te je samo pitanje vremena kada će početi da
vodi svoju samostalnu spoljnu politiku, jer nju i dalje vidim
bezbednosno pod protektoratom Amerike (što Snoudenova svedočenja
više nego potvrđuju).
Jedna
od Vaših pretpostavki je da će anglosaksonski interesi, kako je
još 1904. godine rekao Halifor Mekinder, početi da se urušavaju
onoga momenta kada dve razvijene zemlje, Rusija i Nemačka, počnu
strateški da se zbližavaju. Da li je taj proces već započeo?
- Oslobađanje Nemačke iz angloameričkog zagrljaja je moguće
jedino njenim približavanjem Rusiji. Njoj u tom poduhvatu treba
zaštita Rusije, kao nuklearne supersile. Da li će to
približavanje biti samo nemačko, ili će ići u paketu zajedno sa
Francuskom, takođe je jedno od zanimljivih pitanja koje će nam
doneti bliska budućnost. Ne sumnjam da će Nemačka krenuti u
kidanje američkih lanaca. Pitanje je koliko će Amerika to uspeti
da odgodi. Rat u Ukrajini je jedan od tih američkih međupoteza
kojim pokušavaju da dobiju na vremenu.
U
kojoj meri će tim procesima doprineti osnivanje Razvojne banke
zemalja BRIKS-a, sa početnim kapitalom od 100 milijardi dolara,
i koliko će on ugroziti američku dominaciju u svetskoj
ekonomiji, koju Amerika koristi preko MMF-a i SB?
- Države koje grade novi multipolarni svet, pre svih Rusija i
Kina, precizno vode svoju politiku. Razvojna banka BRIKS-a je
ozbiljan udarac u temelje Breton Vudsa iz kojeg je SAD crpela
moć kojom je dominirala svetskom ekonomijom od kraja Drugog
svetskog rata, preko MMF-a i SB. Ukoliko države BRIKS-a odluče i
da definitivno izbace dolar kao svetsku rezervnu valutu, Amerika
ne samo da će izgubiti dominaciju u svetskoj ekonomiji, već će
se naći u ekonomskom kolapsu sa nesagledivim posledicama.
Na drugoj strani, Amerika uveliko radi na buđenju „arapskog
proleća“ i ostvarenju svojih interesa od Mediterana, preko
Bliskog istoka i Persijskog zaliva, do Monsunskih obala.
Objasnite nam kakvu ulogu u ovim procesima ima Sirija, a kakvu
Iran.
- To je prepoznata Spajkmanova geopolitička strategija, koju je
on nazvao „Rimlend“. Naime, kao što smo zaključili da je
neminovno stvaranje buduće osovine moći u Evroaziji, na potezu
Berlin‒Moskva‒Peking, Amerika pokušava kontrolom priobalja
„toplih mora“ da obuzdava moć kontinentalnih sila, koje će
kontrolisati najveću teritoriju Evroazije. Basen Mediterana,
Bliski istok, Persijski zaliv i Monsunske obale su teritorije
kojima Amerika želi da dominira. Otpor Sirije i Irana je od
fundamentalnog značaja za eventualni američki neuspeh u ovom
poduhvatu.
Vi
podržavate tezu Emanuela Toda da Izrael nije država, već
„kontinentalni nosač aviona“, a na drugoj strani izražavate
uverenje da Jevreji nikada ne bi sprovodili aparthejd prema
Palestincima, čiji smo aktuelni svedoci. Kako objašnjavate te
kontradiktornosti?
- Izrael jeste produžena ruka Amerike za kontrolu Bliskog
istoka. Kao što smo i rekli, lako je manipulisati narodom, ili
narodima. Ukoliko Iran uspe da napravi atomsku bombu, Izrael će
izgubiti svoj značaj u regionu, dakle značaj kontinentalnog
nosača aviona Amerike, a Amerika će posle toga izgubiti Bliski
istok i kontrolu naftnih izvora. To govori o velikoj ranjivosti
Amerike na svim meridijanima, a ne samo u centru Evroazije.
Na kraju, koliko dugo može da traje tiranija javnog mnjenja kao
posledica masovne medijske manipulacije koju proizvode i
kontrolišu finansijski oligarsi?
- Internet i svetske alternativne medijske mreže, kao i globalne
televizijske kuće koje nam dolaze iz Rusije i Kine, sve više
ruše ono što je još u 19. veku prepoznao Aleksis de Tokvil kao
tiraniju javnog mnjenja, koju su Angloamerikanci, uz pomoć
pameti Frojdovog sestrića Edvarda Berneza, oca moderne
propagande, doveli do savršenstva. Novi multipolarni svet je
garancija da će doći do oslobađanja. Naravno, moramo uvek
računati i na opasnost da je vrh angloameričke elite kadar da
uvuče današnju civilizaciju u apokalipsu.
Šta
je to „politička korektnost“
Upitan da li očekuje komentare jalovih analitičara da je
njegova knjiga „politički nekorektna“, a potom i medijsku
izolaciju, Saša Marković je odgovorio pitanjem – šta je to danas
„politička korektnost“. Da li je politička korektnost američki
neoimperijalizam nazivati širenjem demokratije i borbom za
ljudska prava, ili navlačenje neokolnijalne košulje državama u
tranziciji od strane Amerike, nazivati EU atlantskim
integracijama. Marković je svestan da njegova preciznost u
stavovima sigurno iritira one koji su istinu prodali za naučne
titule, ili visoka politička nameštenja. Na njegovu žalost, ovo
prodavanje istine nije trend samo kod nas. Medijska izolacija je
nešto na šta je računao, ali ona se, ipak, polako razgrće.
Liberal
protiv neoliberalizma
Saša Marković je rođen 1967. godine na Cetinju. Bio je poslanik
u Skupštini Republike Crne Gore i poslanik u Skupštini Državne
zajednice Srbija i Crna Gora, kao i član parlamentarne Komisije
za bezbednost državne zajednice. Učesnik je velikog broja
konferencija i parlamentarnih susreta, kao i studijskih boravaka
u zemlji i inostranstvu, organizovanih od strane SAD i EU.
Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i
na Fakultetu političkih nauka, takođe u Beogradu. Magistrirao je
na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, sa temom
,,Kraj unipolarnog i nastajanje multipolarnog svetskog poretka:
analiza tranzicije globalne političke moći“.
izvor:
geopolitika ›››
.jpg)
_001.jpg)
